Kad je prošlog petka deset mladih (izvinjavamo se Đermanu Senjanoviću i Borivoju Radakoviću) hrvatskih pisaca stiglo u Novi Sad, i kad su ih odveli u promotivne salone njihovog domaćina – izdavačke kuće Prometej – u kojima je trebalo da te i naredne večeri održe Festival A Književnosti, nešto im nije dalo mira dok nisu u istoj zgradi otkrili podrum. Taj bunker, dugačka prostorija nalik minijaturnom betonskom hangaru, bio je bolje mesto za FAK. Ljubazni domaćini to su lako shvatili – u raspuklim gradovima bivše Jugoslavije bunkeri su izgleda postali opšta mesta jedva preživelog urbanog duha, pa su na brzaka raskrčili dotad zanemarivanu rupu s ko-zna-od-kad grafitima i, uz donete stolice, ozvučenje i rasvetu, mali novosadski Kavern bio je spreman.
U pogovoru zbornika FAKat, Nenad Rizvanović, na hrvatskom, piše: U prvom izdanju – u Osijeku – odmah se pokazalo kako je kriza hrvatske literature sasvim hipotetička. Prevedena na srpski, rečenica glasi: U četvrtom izdanju – u Novom Sadu – odmah se pokazalo kako je kriza srpske literarne publike sasvim hipotetička.
KULTURNJACI MARGINE: Novosadski podrum je obe večeri bio prepun. Raja je tumarala od FAK-a do šanka na I spratu, pivske boce su se kotrljale podrumom (Ziveli! – reći će novi puritanac Ben Ričards s kojim je Borivoj Radaković razgovarao na „savršenom engleskom“), Kruno Lokotar je skakao, vikao, predstavljao pisce, ćaskao s njima i s publikom, propitivao tablicu množenja, Ante Tomića zvao da „iznova izigrava idiota“ u „nagradnoj igri“ u kojoj će ovaj tipu koji mu je izlicitirao težinu dodeliti svoju najnoviju knjigu, izmamljivao od pisaca e-mail adrese, skraćivao im čitanja, dozvoljavao Krešimiru Pintariću i poneku pesmu… Publika je dobacivala, aplaudirala i učestvovala. Haos kojeg se ne bi postideo ni pokojni Dragan Aleksić Dada – doduše kad bi bio pod bensedinima. I tako dva puta – u petak do ponoći, u subotu do nedeljna tri ujutro – pisci su čitali svoju prozu u duvanskom dimu oplemenjenom možda sumnjivim sastojcima.
I između dveju novosadskih podrumskih večeri FAKovci su bili manje-više na okupu. Đermano je skoknuo do prehlađenog Balaševića, ostali su se posle skupnog prijema kod gradonačelnika promuvali ulicama mestimično ozvučenim nadrealnim svadbama, ispod bilborda s pozdravima iz Rovinja, a centar okupljanja bili su saloni Prometeja – za dnevna ćaskanja sasvim zadovoljavajući. Tu su FAKovce presretali novinari čak i ovdašnjih državnih medija – petim oktobrom osokoljeni, no uglavnom ne oni koji već godinama horski zgađuju književnost publici. Biće da su po redakcijama bili u nedoumici, pa su oko šanka preovlađivale rok novinarske face i kulturnjaci margine, koji su se s FAKovcima veoma dobro uklapali i druškali. I štrajkujuća novosadska televizija poslala je jednu ekipu na teren – ne bilo Vučelića – pa su se pod njenim reflektorima iskvarcovali gotovo svi koji su na pasošu imali šahovnicu. Zvezde su bili Zoran Ferić (najčitaniji i najnagrađivaniji pisac u Hrvatskoj) i Miljenko Jergović (najprevođeniji hrvatski pisac), za koje se – zahvaljujući kolporterima ispred beogradske Na–Me i nekim drugim ilegalcima – ovde ipak čulo. I Radaković je bio na meti – saznalo se da je on pokretač FAK-a, a Stanko Andrić, Edo Popović, Roman Simić i Neven Ušumović ovaj put su mogli natenane da ispijaju pivo.
PINTA PIVA: Suvišnu pintu piva pre dolaska u Novi Sad ispio je Svetislav Basara, a Vladimir Arsenijević i Aleksandar Tišma funkcionisali su kao da redovno čitaju Zarez ili bar hrvatski Plejboj (osim što ga gledaju). Njih trojica su u programu FAK-a navedeni jednom kao srpski i jednom kao jugoslovenski pisci. Najmlađi će, Arsenijević, po svoj prilici nastupati s FAKovcima i dalje – nešto su se dogovarali za Osijek u maju, a najstarijeg, Tišmu, Lokotar je najavio ovako:
– A sada, moje dame i gospodo, jedan naš – ma smijem reći, vama sigurno domaći, ali i meni domaći pisac. On to apsolutno zaslužuje, s obzirom na staž, dugovječnost i vitalnost.
Bog, stari! Stari moj – mislim kao frend: kužiš stari moj… Da neko krivo ne shvati, Bože me prosti. Moje dame i gospodo, ovih FAKovaca mi je stvarno… puna kapa, ali lijepo je ponekad doći u goste i upoznati neke ljude koje znam iz svoje galaksije od djetinjstva, mladalaštva… kao Tolstoj – imam cijelu trilogiju. Naš slijedeći gost jest’ Aleksandar Tišma!
Kak smo gospon Tišma?
– Pa, dosta dobro. Danas je bilo već nekih aktivnosti, druge vrste. Bio sam na skupštini pisaca Vojvodine.
– Je l’ bilo išta značajno tamo?
– Vrlo značajno. Bilo je sokova dobrih, i kolača dobrih.
– To pomalo liči na prošlu skupštinu. Mislim da će i slijedeća bit’ slična?
– Da, da, tako se to radi ovde.
– Da ne služe sokove, tko bi tamo došao?
– Došli bi oni koji ne znaju da ne služe.
– Koliko ste Vi dosad objavili knjiga?
– Sve u svemu dvadesetak…
– Živite profesionalno kao pisac cijeli život?
– Nikad nisam bio profesionalni pisac. Uvek sam nešto drugo radio da bih živeo.
– Recimo?
– Bio sam novinar, a bio sam dugo i u izdavačkom poslu.
– Koliko dobijate honorar za nekakvu knjigu?
– Poslednjih deset godina sam dobio, recimo, deset hiljada, petnaest hiljada…
– Maraka?
– Ne, ne, dinara…
– Je l’ moguća uopće profesija pisac u uvijetima tržišta kakvo je ovdje?
– Ne, kod nas zaista nije moguća. Jedino kad bi čovek išao na čitajuće festivale ili bio u žirijima, stalno. To se plaća, ali za same knjige izdavači ne plaćaju više honorare.
– E, mi smo sad digli frku i bogami plaćaju. Skaču nam honorari. Krenuli smo s jednom zgodnom inicijativom, moram se pohvalit. Podaci su u Hrvatskoj zadnjih godina transparentni – zna se recimo da se za HNK iz državnog budžeta daje godišnje pet i pol’ milijuna maraka – pa krećemo s inicijativom da deset pisaca dobiva tisuću maraka mjesečno, to nije bogzna šta u hrvatskim uvijetima. Država bi, dakle, odvajala 120 tisuća maraka na godinu, a ljudi bi dobivali stipendiju da pišu. Nadam se da će to proći. Savjetujem da krenete sa tako nečim. Kad se stvori masa, malo se napumpa kroz medije, i to ide sjajno.
Zadnja knjiga koju ste objavili zove se?
– Sečaj se večkrat na Vali, slovenački naslov…
– Jeste l’ bili u Sloveniji, posle ovih ratova?
– Ne, ne, nisam, ni u Sloveniji, ni u Hrvatskoj, ni u jednoj zemlji od onih što su s Jugoslavijom raskinule.
– Čuo sam aplauz? Ne znam zašto, zar zato što niste bili?
– Zato što ne daju vizu, zato sam dobio aplauz. Ne bih se izlagao komplikacijama, ako ne moram. Da je u pitanju neko nagradno letovanje na Hvaru, onda bih tražio vizu.
– Smislićemo nagradnu igru nekakvu. Čuo sam da volite putovat’?
– Volim, ali… dalje, što dalje, što dalje.
– Ja idem idući tjedan u Sloveniju, u-ta-ta! Jelenski gulaš i degustacija vina, plus nogometna utakmica protiv slovenskih pisaca.
– Sve je to dobro, ali ipak volim destinacije dalje.
POSVETA: Tišma je zatim čitao pripovetku Zemlja – vazduh.
– Gospon Tišma, ajte lijepo mi napišite posvetu… Ja se zovem Kruno. Napišite nešto lijepo, a ja ću onda Vama pokloniti penkalo. Dil jedan mali da napravimo.
Nadam se da ćete uskoro dobit’ vizu, pa da se vidimo tu i tamo. Dabogda se vidjeli na Haitiju, recimo, da ladimo jaja u limunadi.
– To je dovoljno daleko.
– Kako kod vas idu promocije knjiga?
– Gde mislite?
– U Vojvodini, recimo, Jugoslaviji, Srbiji?
– Pa ide vrlo dobro. Nikad toliko nije bilo promocija niti toliko publike.
– Koliko?
– Recimo, šezdeset, osamdeset. Nekad istog dana ima dve-tri.
– A je l’ se dilaju knjige?
– Ne, ne, to ne…
Onaj pogovor FAKata može se sasvim lepo čitati i na, što bi rekao Ben Ričards – srpsko–hrvatskom: Učeći na medijskim, marketinškim i rokerskim iskustvima, želelo se preseći čvor politike i medija nad književnošću, ali, ponajpre, mrežu samoizolacije. Pisci su izašli pred urbanu i uglavnom mladu publiku i dogodilo se, pa ajmo reći, čudo! Bila su dovoljna samo tri gostovanja u tri različita grada pa da svima postane jasno da su pali svi oni najgori – uglavnom medijski – klišei o literaturi.
