Superiorna selekcija učesnika sa samog vrha evropske scene učinila je peti Jazz Fest Sarajevo dogadjajem prvoklasnog značaja mnogo pre nego što su sa dve strane sveta (Makedonija i Kalifornija) pod reflektore Doma policije stigli Vlatko Stefanovski i Miroslav Tadić da zvucima rodnog kraja otvore festival egzibicija i urlika, namernih i slučajnih premijera, vreo kao da nije koincidirao sa prvim snegom na Baš-čaršiji.
Roker Stefanovski i klasičar Tadić našli su se na terenu folklornog nasledja. Emociju prvog obuzdavao je drugi, akademizam drugog raspaljivao je prvi, da bi sastavili muziku koja fascinira ozbiljnošću, ali koja nije sterilna, pretvarajući dvanaest žica u raskošno sredstvo za pričanje istorijske, ali nikako staromodne priče. Slično se, druge večeri festivala, austrijski saksofonista Harry Sokal poigravao džez prošlošću: od Charlia Parkera, preko Dona Byasa, do Johna Coltranea; u kandžama Elvina Jonesa, nastup njegovog Roots Ahead Trija nije bio samo sastavljanje boperske muzičke slagalice već sučeljavanje sa vrednostima koje su inkorporirane u svu buduću muziku i sud o vremenu kada je džez živeo u taktu semafora njujorške 52. ulice. Na isti način, norveški kontrabasista Arild Andersen bojio je muziku fjordova bojama savremene evropske džez palete, u premijernom susretu sa folk pevačicom Kirsten Braten Berg, čiji su osmesi najbolje odavali divljenje muzici trenutka, uz laku pomoć elektronike. Bilo je ovo i veče bubnjara – u Roots Ahead Triju fascinirao je Mario Gonzi, šamarajući bubnjarski komplet kao da kroti nekakvu divlju životinju, a Patrice Heral iz Andersenovog trija je – kao proletos u Beogradu, u sastavu Maxa Nagla – istovremeno obavio složene bubnjarske i perkusione zadatke, plus petljao mašinama, kao pravi MVP džez zanata.
VESELI ZVUK KARIBA: U konkurenciji spektakularnog izvodjenja Mocartovog Requiema u sarajevskoj Skenderiji (doprinos sarajevskih umetnika borbi protiv terorizma), trećoj večeri festivala prisustvovalo je nešto manje sveta. Šteta, jer su nemački Triocolor i austrijsko/nemački Wolfgang Pushnig Aspects Quartet ponudili savršen kroki evropske džez misli: sa respektom prema tradiciji, ali otvorenošću prema eksperimentu. Koncertom u Sarajevu Triocolor su se oprostili od publike posle deset godina rada: bio je to dovoljan razlog za cedjenje skrivenih emocija, putujući iz Sarajeva (Sarajevo No.1), do Gane (Knowing Sowah) i Japana (5 Haikus), na dirljiv kraj uz Autumn Leaves, izvedene na bis. Pushnigov kvartet izveo je gotovo celokupan program sa aktuelnog albuma Aspects. Osim u slučaju teme Ulphu (inspirisane boravkom u Koreji) i veselih zvuka Kariba za kraj (uz Pushnigovu šetnju do dna sale), Aspects je lucidan pogled na bluz idiom, koji kroz solo pasaže probija iz modernističkog oklopa šampiona avangardne harmonije.
JUTRO UZ NARODNJAKE: Koncert Harija Mata Harija“ nije, kao Requiem prethodnog dana, podelio Sarajlije. Pravi razlog za gužvu bio je prvi nastup pijaniste Bojana Zulfikarpašića, Bosanca (kako se potpisuje) iz Beograda (gde je živeo do svoje dvadesete godine), na stalnom boravku u Francuskoj. Ali, usledilo je veliko razočaranje: njegova muzička saputnica Anna Lauvergnac (Trst, Italija) nije dorasla ni haustorskoj ligi, a kako onda da se sklopi sa egzibicionim pijanistom? Od Bojanovog umeća te večeri nismo čuli ništa, a da bi ga Anna prekinula čak i kad je hteo da se sredinom koncerta obrati publici! Šmira kao u jeftinom pijano baru, bez mirisa i ukusa, nedolična ozbiljnom festivalu. Potom ipak trijumf, ali jednog od najboljih evropskih sastava današnjice, Trija Aldo Romano/Louis Sclavis/Henri Texier (bubnjevi/bas klarinet i saksofoni/kontrabas). Inspirišući se putovanjima po Africi, njih trojica spoznali su jedinstvenu vezu tribalnih ritmova sa džez idiomom američkih crnaca, a sve to protumačili jezikom evropske avangarde, superiorno proslavljajući muziku oslobodjenu granica, koja razdire emocije i mozak, kida veze da bi ih sastavila na nov, fantastičan način, kao na najboljim slikama legendi nadrealizma.
Jutro dočekujemo uz džez narodnjake Balkan benda Nenada Vasilića. Pesme Ajde Jano, Šešir moj, Eleno kerko… bile su isuviše opasan teren za inostrane goste prethodnih dana, ali pravo okruženje za Bojana i njegovog prijatelja Juliena Louraua (sopran saksofon), koji su pred jutro zamenili dvojicu Austrijanaca u kvartetu da raspale razuzdanu pijanu verziju Zvijezda tjera Mjeseca. Julien, koga zbog čestih obilaska beogradskih kafana već zovu Žika, ima balkanski „dert“ u venama, što atmosferu u tesnom klubu Jež penje do tačke ključanja.
Jedan od najproduktivnijih evropskih muzičara, italijanski trubač Paolo Fresu, demonstrirao je zašto je važno imati stalan band umesto tzv. pick-up saradnika. U nepromenjenom sastavu neverovatnih 18 godina članovi njegovog kvinteta dišu kao jedan, sposobni da prihvataju različite izazove da bi ritmičko-harmonski šareniš stopili u jedinstvenu formu, koja se jednostavno dinamički uspinje do zvezda.
EGZOTIČNE TEME: Slavni engleski kontrabasista Dave Holland na festival je došao samo sa saksofonistom Chrisom Potterom, uz zvanično obrazloženje da ostaloj trojici muzičara (Amerikanaca) supruge nisu dozvolile da idu na vruć bosanski teren. Publika je o slučajnoj premijeri saznala tek kada je, ušavši u salu, videla da na bini nema vibrafona i bubnjeva. U prilici da provere da li funkcionišu i kao duet, Holland i Potter su 90 minuta držali pažnju publike različitim sredstvima: posle free otvaranja uz Four Winds i lirske Martian Folksong, Segment Charliea Parkera bio je prekidan glasnim ovacijama, provocirajući dvojac na duhovitu razmenu pitanja i odgovora. Baš tako (Question and Answer) zvala se sledeća numera u programu, da bi egzotičnim temama Masad i Whirling Derwish sugerisali nadahnutu inspiraciju okruženjem. Oduševljenoj publici na bis su poklonili poznatu temu Mr. P.C., koju je John Coltrane posvetio Paulu Chambersu, Hollandovom ranom uzoru.
„Djeca, djeca“, skandira se u klubu Jež. Dvojica najtalentovanijih beogradskih džezera, braća Strahinja i Nemanja Banović, ubedili su tatu da ih vozi u Sarajevo na Hollandov koncert. „Nećete naći karte“, tvrdio im je neobično informisani milicioner dok su pokušavali da se parkiraju pred Domom policije. Ipak, negde pred kraj Fresuovog koncerta stigle su tri propusnice za iznenadne goste, a posle koncerta su mladići pojurili da razmene vruće note sa njihovim kolegama iz Graca. Prvi put se u klubu začuo pravi džez – A Night In Tunesia, Bye, Bye, Blackbird i ostalo – uz usklike iskrene publike. Bili su ovo najbolji momenti na Late Night Stageu.
Na tragu uspeha tzv. Francuske veze (uz popularni St. Germain), trubač Erik Truffaz je pravilno odabran da zatvori festival i tako ukaže jedan mogući put kojim bi trebalo da krene evropski džez. Ali, za potpunu percepciju muzike semplera, recitacije repera Nya i fanki bit ritam sekcije bio je neophodan podijum za igru i bljesak stroboskopa. Truffaz je imao i hendikep nastupa posle sjajnog Bojanovog trija: poput Milesa, odolevajući prisnijoj komunikaciji sa (pomalo nespremnom) publikom, on nije uspeo da joj približi zanimljiv analogno-digitalni spoj. Strpljivim slušaocima je za kraj poklonio finu baladu, samo u pratnji pijaniste Patricka Mullera, što je bio simpatičniji kraj festivala od konvencijalne ceremonije zatvaranja.
Svaka čast malom timu organizatora, sa Edinom Zubčevićem na čelu. Jazz Fest Sarajevo je primer kako se sa puno entuzijazma, ljubavi i znanja, uz pomoć evropskih kulturnih centara, može sastaviti jak festival, sa programom koji zadovoljava stroga merila poznavalaca i sa cenama karata koje neće odbiti one koji se tek upoznaju sa džezom.
