Da li sećate Stjuarta, Džilijan i Olivera? Da ili ne? Dobro. To su ono troje iz istoimenog romana Džulijana Barnsa koji su voleli da se obraćaju čitaocu. Ne samo da razgovaraju s njim već da ga vuku za rukav, ubeđuju, pitaju za mišljenje ili nutkaju raznim stvarima: „Cigaretu? Hajde, uzmite jednu… Stavite je za uho i sačuvajte za kasnije, ako želite.“ Ili: „Sada mene saslušajte. Mene.“ … „Vi ćete mi biti svedok, hoćete li?“ I slično. Ne zvuči vam poznato? U redu, mada nema baš mnogo likova koji žele da skoče iz priče na kanabe pored čitaoca da bi mu ispričali o čemu se radi u pesmi Šetnja posle ponoći Petsi Klajn.
Dakle, ovako je bilo. Stjuart i Džilijan bili su u braku, a Oliver i Stjuart prijatelji su iz školskih dana. Posle su Oliver i Džilijan bili u braku, Stjuart nije baš otišao do đavola ali se, ako ga čitalac već pita, loše proveo. Gotovo mrtav otišao je u Vašington gde je dobio premeštaj, dok su se Džilijan i Oliver s malom Sofi skrasili u seocetu blizu Tuluza, oblast Od, rub Minervoa, južna Francuska.
Priča stara koliko i muško-ženski odnosi, samo što ona u rukama Džulijana Barnsa neodoljivo podseća na onaj malj koji je sunuo na proletera Franca Biberkofa u jednoj Deblinovoj knjizi. Na sličan način i Džulijan Barns vitla romanom Troje iznad glava čitaoca.
Da, i to je važno. Likovi iz tog romana nisu pronašli spokoj i mir kao većina drugih književnih junaka. Zapravo kao većina drugih, prezivali se Biberkof, Leverkin, Raskoljnikov, Karenjina ili bilo kako drugačije. Svako od ovih imao je svoju sudbinu, književnu doduše ali ne manje stvarnu od neke ovozemaljske, i pisci obično odolevaju iskušenjima da dopisuju nastavke u kojima će svoje junake vraćati u zatvor, izvlačiti iz ludila, oslobađati krivice ili spasavati sa šina. Za razliku od onih koji su zauvek ostavili svoje junake na miru, Džulijan Barns u novom romanu Ljubav, itd. nije samo želeo da sretne njih troje nakon što su se rastali pre mnogo godina već i da preispita njihove odnose. Možda ova vrsta poređenja izgleda preterano, ali bi to bilo ravno Biberkofovom povratku u tamnicu, Leverkinovom ozdravljenju, Raskoljnikovoj nevinosti ili mirnoj starosti vremešne Ane Karenjine. Kako bi se osećao čitalac kada bi neko u Manovoj ostavštini otkrio roman koji se nadovezuje na Doktora Faustusa, u kome Adrijan Leverkin posle kraće duševne krize i uspešnog oporavka veselo skakuće po brežuljcima oko Kajzersašerna? Verovatno malo prevareno. U jednom od slojeva te knjige je tragedija genija, i ako se to dovede u pitanje, roman se rasipa kao kula od peska. Baš onako kako se rasuo i Oliver Rasel, naš dragi Oli, zvezda blagoglagoljivosti, slatkorečivosti i elokvencije u novom Barnsovom romanu.
Gospodar priče prekrojio je tačku iz poslednje rečenice romana Troje u zarez, i sada mu jedino preostaje da ide naokolo kao dobri, stari Stju i ubeđuje čitaoce kako nije baš to planirao da uradi ali eto, desilo se. Te roman Troje drugačiji je od njegovih ostalih knjiga, te bilo je još dosta toga da se desi u životima junaka, te ljudi se nikako nisu slagali o tome šta se dogodilo nakon kraja, i slično. Možda još krišom pevuši nešto iz repertoara Petsi Klajn o žalosnoj vrbi koja plače na svom jastuku pesmu, kako Džilijan reče, prepunu mučnog sažaljenja.
Dakle, nešto se dogodilo nakon kraja. Kraja čega? Romana? Gde se to moglo dogoditi? U kom vremenu? Ali, ako se već dogodilo, gde? U blizini Kanala du Midi, gde je pisac ostavio Džilijan i Olivera, Vašingtonu gde živi Stjuart, ili Londonu gde su svi nekad živeli? Slobodno zaokružite poslednje. London. Deset godina kasnije. Stjuart, Oliver i Džilijan. Ljubav, itd., prema Oliverovoj teoriji o podeli svega što postoji jer se svet, kaže on, deli na one kojima je ljubav sve, a ostalo samo jedno itd. i druge koji prevashodno drže do tog itd, a ovo prvo ništa. Magla i dim. Tako je govorio Oliver Rasel ne sluteći da će i sam postati žrtva vlastite mudrosti, što za posledicu ima potpuno sjebavanje. Smrt duše. Tu mu ni čitalac više ne može pomoći jer ni pripovedač iz Lestera nije znao gde i kako dalje.
Tri piščeva glasa postala su umorna od borbe za malu ali njima užasno važnu istinu, stapajući se na kraju u jedan jedini tonalitet: neizvesnost. „Nešto će se desiti. Ili ništa“, reći će neko od onih koji su voleli da govore uglas. „Što se mene tiče, sačekaću. Sačekaću da se nešto dogodi. Ili da se ne dogodi ništa.“
Ako jeTroje nešto što bi se moglo nazvati malim–velikim romanom pošto više nikom ne pada na pamet da u književnosti postavlja temelje bilo čega, Ljubav, itd. je postscriptum tog dela. Jedno malo piščevo pojašnjanje na temu, šta-se-zaista-dogodilo, mada se knjiga može čitati i kao laka poetička vežba o odnosu nepripovedne i pripovdene proze, realizma i fikcije, istorijskog prema romanu, „skretanja, semafora ili radarskog uređaja“ prema „zlatnom preseku, meridijanu, severnom polu, severnoj zvezdi, polutaru, meteoru, Halejevoj kometi…“, čoveka tržišta i (kakvog-takvog) humaniste, Stjuarta i Olivera, „manekena moralne čvrstine“ i „kulturnog snoba“, kako su nazivali jedan drugog.
Džilijan je i dalje neodlučan čitalac koji ne prepoznaje vlastiti ukus. Dok se ne opredeli između dva žanra, preostaje samoća. Ne samo za nju, već za svakog od njih. Bili su troje, pa dvoje, a sada su jedno.
