Prvo da se razbrojimo i razaberemo: književni prvenac Zorana Ćirića/Magičnog Ćire Zlatna dekada (1992) zaslužuje reizdanje/remiks za ovaj nikad-pre-istorijski trenutak; druga Ćirina ukoričena objava Nišvil (‘94) dala je ime kosmičkim vratima između stvarnog i magijskog Niša, i od 1995. kroz njih prvo čujete International Nishville Jazz Festival. Ni on nije tikva bez roots, nastavio se na 11 godina ‘običnog’ džez festivala u istom gradu; 2005. iz Doma vojske preselio se u tvrđavu, a mlađeg sabrata EXIT sledi u međunarodnom usponu i priznanjima. Nije potrebno ponavljati ‘formule’ sa stotinama izvođača, desetinama pozornica, velegradom protočne mlade publike…da svima bude jasan značaj za kulturu i turizam Srbije, a i za ekonomiju radničkog i sve siromašnijeg Niša.
Dakle, da gledamo od čega se živi, i gde to: Rio Tinto (sa sve pritokama – Rio Sava i slične sprdačine) nam je postao glavna reka, nad tim sliv(nik)om blistaju zvezde Rio Granda, Nišvil se upinje da ostane umetnički i evropski značajan festival, 2005. i zvanično mu je priznat gradski značaj a 2010. republički status, no s usponom najnovije nove vlasti krahirala je konkretna/novčana podrška. Neki od najvećih sponzora izduva(ni)li, tzv. institucije kulture nikom ponikoše, a Ivan Blagojević – koji kao Atlas južne Srbije na svojim plećima nosi Nišvil – nije ćutao dok TasovacBrnabići razvijaju pitu kreativnih industrija. Ako se ne upuštate u muziku, u javnosti ste poslednjih godina o ovom festivalu više saznavali povodom (nedostatka) finansija (proverite „Vreme“ 920, 1336, 1441), a važno je napomenuti da ambasade nisu poklekle, naročito ona iz domovine džeza.
Ipak, Nišvil preživljava – pandemijsko izdanje 2020. bilo je inventivnije od mnogih razvikanih: Blagojević za otvaranje umesto vrpce presekao lubenicu uz Henkokov Watermelon Man, grupno pedalsko vozilo jazzcycle nosilo septet dok svira standarde, a live stream išao sa letnje pozornice bez publike! Evo ga i ovog avgusta, opet s onolikim hiljadama šetajućih posetilaca: ulaznice su samo za glavni program – od 1.750 dinara za jedno veče, i od 4.000 za komplet (ne lepinju, nego 4 večeri). Ostalo, besplatan pristup, a Nišvil je razvio ponudu da zaista ima trajanje i po više od 10 dana: ulična otvaranja, muzejska postavka, umetničke pa i džez-radionice, džez za decu, džez-balet, promocije knjiga, časopisa i stripova manje ili više džezvezno (važno da nije bezvezno), govorni programi, prilike za mlade postave svih vrsta, pa grananje s filmskim i pozorišnim festivalom…Naravno, ne sve odjednom i svake godine, a oporavak od korone zahteva par sezona.
I kad najzad dođete, možda posle dužeg vremena? Ponekad je Nišvil odskakao iz kolotečine glavnogradskih festivala pa je vredelo do Niša potegnuti i samo zbog Manhattan Transfer ili Džos Stoun. Kad nema takvih razloga, dovoljno je uživati u manjoj gužvi i većem zelenilu nego na Petrovaradinu ili Ušću, i svakako u malobrojnosti (ili bar nenametljivosti) didžejeva. Festival ne otvara potpredsednik Srbije i trbuhozborac Mile Dodik, buka se ne razliva svuda, a nužni novitet je zahtev/provera imunizacije/nezaraženosti. Poredbena prednost je i središnja postavka dva najveća stejdža – Earth & Sky – gotovo zid-do-zida, pa publika ne mora da vitla okolo. Iz tog ugla, žao mi je da se bogati filmski program – prastari kao Kristina, i ostali u velikom amfiteatru – odvijao pred simboličnim brojem posetilaca; potonji prostor je dušu dao za džez-muziciranje.
No, šta to onda sputava Nišvil pa ne blista uvek kao primer decentralizacije kulture (a i šire) i nosi senku drugorazrednog/provincijalnog? Zao glas nepouzdanosti, prečestih otkazivanja najavljenih izvođača, objektivno opravdanih ili ne? Previše ponavljanih gostovanja glavnih zvezda? Izanđala, prestarela izdanja slavnih imena? OK, složićemo se verovatno da je saksofonistkinja Kendi Dalfer dopadljiva i efektna ali nije baš vrhunska, naročito ne u džezu, a uveličala je Nišvil već u četiri navrata (i još nisu ni tortu po njoj nazvali); slede je Gipsy Kings. S druge strane, moderno široki koncept muzičkog festivala pod otvorenim nebom dopušta da ‘osovinu džez’ podmazuju čak i Kenny G, Incognito i slični ‘lubrikanti’.
Ovog puta uspeo sam da zahvatim 3 od 4 večeri glavnog programa. Za zagrevanje, bilo je izvođača poučno iz Albanije, Bugarske, Poljske (na Kubu), sa Jamajke, naravno i Srbije – Sevdah Baby, Omladinska filharmonija Naissus (sa argentinskim Tango Jazz kvartetom) i razne mešavine. Leb i sol su bez Vlatka Stefanovskog znatno duže no što je Makedonija Severna, te kvartet s manje gitarskih nota (što ume da prija) vodi prvobitni tandem Bodan Arsovski/bas-Nikola Koki Dimuševski-klavijature. A da svaki rokeri s decenijama staža zaplivaju tradicijom, bez obzira iz koje su alternative krenuli, ubedljivo uveličani za festivalski nastup potvrdili su Kanda. Kodža i Nebojša jednom prilikom kad su sitni sati postajali krupniji, a par hiljada vernih obožavalaca još se držalo pred binom. Neke drugi noći, Tanja Jovićević – preživela EKV, što je uspeh sam po sebi – i ono što je preteklo od njenog nekad moćnog glasa, s pratnjom oštrog, mladog rokerskog trija krenula je kroz numere Oktobra 1864. No, odnekud mi se dron učini ko helikopter pa pomislih da se iskrcava DJ Žexx, njen kolega iz tog dobrog benda ‘80-ih, te se ufatih noge/dadoh petama vetra.
Boje džeza u trio-postavi branili su Per ‘Bas viking’ Matisen, Geri Hazbend i Ngujen Le, kao i moj favorit, vremešni (r. 1942) belgijski gitarista Filip Katrin (Phillip Catherine). U zadivljujućoj a diskretnoj karijeri, iz glavne struje džeza uspeo je ‘76. ekspresno da zameni Akermana u grupi Focus, a jedna od malih postava u kojima još uvek muzicira je s gitaristom Paulom Morelom i perkusionistom Anđelom Mustafom. Biseri letnje noći bili su lagana verzija Lover Man, Brasensova Les Amoreux Des Banc Publics i neizbežno nešto Đangovo, Manoir De Mes Reves. Oprosti mi Katrin, ali nisi izgledao baš najzdravije, valjda je zato nastup malo i skraćen.
GDE ĆE VAM SOUL?
Ostatak glavnog programa delovao je…hm, ponavljački, pa i tezgaroški. Primera radi, Hjubert Tabs je nekad davno bar bio pevač Tower of Power pa nam stigne s pratnjom za evropsku turneju, ali Uroš Perić je slovenački revijalni imitator uz ovdašnje Mambo Stars. Bruka je ono najavljivano kao Stone Raiders, hobi-projekat Derila Džounsa, jednog od najcenjenijih rent-a-basista na svetu, čiji je najveći posao da od 1993. svira uživo sa Rolling Stones. Oni su ga izgleda i cimnuli da se pripremi za turneju bez Čarlija Votsa, avaj, pa je Nišvil dobio preimenovani trio Stone Groove: na bas gitari uleteo je čuveni Džamaladin Takuma, za bubnjevima ostao Vil Kalhun (Living Colour), a okosmateli gitarista Žan-Pol Bureli je na nesreću i pevao. Njihovi džez/fuzijski i fank koreni zbirno su mnogo slabiji jer su jednostavno posrtali kroz nerazrađen materijal, nikad-gotov džeming gde se ni slučajno nije desilo da 1 od 3 ima dobar solo, a druga 2 ga prate. Bureli nikad nije ni bio na glasu kao pevač, pa je posebno podbacivao pokušavajući Hendriksov koktel vokal/gitar. Za najzad kraj, ako u numeri koju najaviš kao posvetu Madi Votersu bar 10 puta otpevaš ‘Madi Voters’, mora da si lažnjak. Tu spas ne donese ni prekaljeni avangardista Takuma, kog se rado sećamo s beogradskih džez-festivala („Vreme“ 774 I 1401).
Nišvilska publika nije nasela, a polako se zagrevala i uz Balkanu omiljene Gipsy Kings. Iskreno, mogao je to biti i cover-band u malo ambicioznijoj produkciji: kroz Beograd su od kraja ‘80-ih – a pred uvek brojnom publikom – protutnjale razne postave ove višestruko razgranate porodične grupe, da je postalo nevažno da li uz matični naziv ide ‘by Baliardo’ ili ‘featuring xy’; samo da nisu oni koje angažuje Haris Džinović. Ili ste ljubitelj/poznavalac pa tražite njihove prve, trad/akustične albume Allegria i Luna del Fuego (1982, odn. ‘83), ili splavarite pa su Vam i pirati ok. Flamenko-pop podržan ‘šamaranjem’ akustičnih gitara nisu upropastile ni klavijature, pa je niz hitova (mada, bez A Mi Manera i Hot.Cal.) ipak doveo do nekakvog oduševljenja. Masa je ustala koliko da se pokažu brojne stolice na travnjaku.
Potencijalno najzapaljivija tačka glavnog programa bila je – samo bila – Stanley Jordan plays Jimi Hendrix. Najpre, u ovo doba preterane glorifikacije pok. E. van Halena, valja podsetiti da niti je on izmislio tapping s obe ruke po vratu el. gitare (i to je pošteno i sam govorio), niti je u tome bio najbolji sredinom ‘80-ih. Album Magic Touch (`85, Blue Note) držao je mladog Džordana godinu dana na vrhu džez-lista, a uživo je očaravao tapkanjem, gotovo pijanističkim sviranjem gitare. Uprkos plodnoj karijeri, Stenli možda nije ispunio očekivanja da će revolucionisati gitaru u džezu, a krajem prošle decenije vratio se svom dečačkom oduševljenju Hendriksom, čije je numere povremeno obrađivao za sopstvena izdanja. Iako je program uokviren kao radijski, Džordan se pojavljuje nepotrebno odeven kao Džimi pa čak i gimnasticira s instrumentom. Ritam-sekcija bi poslužila i stadionskom bendu, ali po osećaju i elastici nije ni prineti Hendriksovim Experience ili Band of Gypsys. Najslabija tačka je ipak Stenlijevo jedva-pa-demo pevanje (kojim se nikad nije profesionalno bavio), te ostaje nejasno zašto to nije prepustio nekom. Tako bar shvatamo koliko je Hendrix bio kvalitetan i vokalno.
Džordan na radnu temperaturu dolazi tek kroz All Along The Watchtower, ali nekadašnja specifična tehnika sviranja mu izdaleka odjekne tek kroz arpeđa desne ruke, ni govora o originalnom tumačenju kako-bi-Džimi-to-danas. Za bis, Hey Joe deluje više kao …plays Ritchie Blackmore, nažalost. Horde Hendriksovih imitatora nisu kao nekad, pa je kroz decenije najzad isplivalo da je Džimi bio i odličan kompozitor a ne samo spektakularni izvođač, no puna razrada njegovog muzičkog nasleđa još je na čekanju.
CRVEN (ŠA)BAN
Nišvil je verovatno doprineo vrednovanju Šabana Bajramovića više nego iko – posebno važno za Niš, zbog poricanja i pritisaka na Rome – ali je i preterao mistifikujući ga u džez-pevača, između ostalog. I onda, kad u glavnom programu – na proputovanju za Albaniju – ima Gorana Bregovića koji se više nego iko omastio Šabanovim i uopšte romskim nasleđem (a da to nije poštovao), Nišvil nastavi inflaciju svojih nagrada i gos’n-lopovu daje Grand Prix Šaban Bajramović „za fuziju džeza sa drugim pravcima“! Ćega, ba?! Ništa gore nego kad ljudi poveruju u sopstvena lupetanja.
Od zvanične najave da će Brega nekoliko svojih kompozicija u džez-aranžmanima izvesti sa Nišville big band-om nije bilo ništa, i to Vam je mogao reći svako ko je razumno pratio karijeru „Arsena Lupena naše muzike“ – drugačija pratnja zahteva dodatni rad, a niko nije umetnik u zgrtanju love sa cinično malo truda kao Bregović. Elem, beloodeveni se pojavio sa kratkim i najzad kompaktnim izdanjem Orkestra za svadbe & sahrane: umesto duvača s linije Renesans-Maljoković ustalilo se nekoliko izvornih romskih svirača, dve žene pod bidermajerima (ne) ispuštaju prateće vokale, a glavni pevač posednut za bubnjem je Muharem-Muki Redžepi, treći naraštaj poznate romske muzičarsko-novinarske porodice iz Niša. Veliki šef dobacuje bajate dosetke, podvriskuje i sl, što se u aktuelnoj SNSistematizaciji piše pod zanimanje „vikar“ (a nije svešteničko). Bez obzira koliko mi se ovaj muzički surogat gadi, me–se–čini večito isti repertoar zvučao je ubedljivije nego bilo šta Bregovićevo uživo, još od pastirskog roka. Najava kojom pokušava da pacifikuje Kalašnjikov pokazuje da je razbarušeni Goran osetljiv na sve što mu može ugroziti zaradu. A i prestao je da članovima svog orkestra lepi novčanice na znojave čelenke.
Filipu Katrinu jednu od nagrada Nišvila predala je devojčica Katarina Vasić, međunarodno nagrađena saksofonistkinja koja je zatim upečatljivo pokazala svoje umeće. Majci balkanskih plagijatora Bregoviću Grand Prix je uručila Šabanova unuka. Skaradno. I ode za Guču. Tim povodom, primećujete da nekoliko velikih letnjih festivala po Srbiji – baš različitih koncepcija – jednako dobro podnose i CeCu i njeno muško naličje, BreGu? Kao i druge, nešto sitnije budžetske pijavice. Eto nama kulturne politike.
