Dva portreta nade za novi početak

Nedavni susret sa dva aktuelna i, kako se ispostavilo, sa punim pravom hvaljena aktuelna dugometražna dokumentarca pokazao nam je da je još uvek moguće stvoriti osoben, uzbudljiv i dostatan biografski dokumentarni film, koji jeste dostojanstven odblesak značajne i živopisne figure čiji barem jedan od aspekata pokušava da osvetli. S druge strane, filmovi Nomad: In the Footsteps of Bruce Chatwin mnogozaslužnog velikana Vernera Hercoga i Golda rediteljskog trojca Sagi Borenstin, Udi Nir i Šani Rozanes, insistirajući na fokusu na živopisnim i malo je reći jedinstvenim pojavama, a što su i Brus Četvin Golda Meir nesumnjivo bili, jasno ukazuju da se ne odnosi baš na svakog opora rečenica iz jednog od recentnijih Netfliksovih filmova („Neki su ljudi naprosto rođeni samo da budu sahranjeni“).

Da je moguće što-šta, pa još i šire gledano referentnog i zanimljivog, udenuti između te dve krajnje kote naših postojanja, izrazito glasno predočava poslednji u dugom nizu dokumentaraca Vernera Hercoga, koji se ovog puta opredelio za boj da u pažnju barem filmofilmske i kulturne javnosti na kratko vrati jednog od najskrajnutijih pisaca Velike Britanije iz uzorka druge polovine dvadesetog veka. Hercogu, to dobro znaju svi iole temeljnji filmoljupci, ovo nije prvi susret sa Četvinom i sa svetovima koje je tokom svog ipak prekratkog života stvarao; Hercog je par godina pre Četvinove smrti uradio legendarni film Cobra Verde, što je, naravno, ekranizacija Četvinovog romana Vicekralj Uide, o aboliranom brazilskom banditu koga šalju u Zapadnu Afriku, u staro utvrđenje, da ubedi lokalnog afričkog vladara da nastavi trgovinu robljem sa Brazilom. Ovo podsećanje je ne samo u faktografskom smislu neophodno, kako bi se jasno i precizno ukazalo na aspekt, jedan od brojnih i mogućih, koji je iz priče o Četvinovom burnom životu i unikatnim životnim pogledima, damarima i porivima Herceg odlučio da izdvoji. To je izrazito važna polazišna tačka i uvek siguran pokazatelj autorske zrelosti i promišljenosti, jer uobičajenoj činjeničnoj, linearnoj preglednosti Herceg ovde nimalo prikriveno pretpostavlja intelektualistički, odvažniji impresionizam, što je svakako krajnje prikladno samom Četvinu, njegovoj mitopoetici i njegovoj sopstvenoj, nazovimo to tako, ruži lutanja, koja je zaslužna za nekoliko vrsnih romana, ali i toliko hvaljenih putopisa.

Hercog sasvim opravdano i mudro odlučuje da preleti preko narečene Četvinove reputacije izvanrednog putopisca i u žižu čvrsto postavlja njegovu osebujnu, nemirnu i nepokorivu prirodu, a kroz prizmu priče o njegovoj opsesiji Patagonijom i tim dalekim predelima. Ta dimenzija Četvinovog bića i postojanja u Hercogovom znalačkom viđenju pokazala se sasvim dovoljnom i potentnom građom za film iz koga makar na nivou puke impresije dosta toga o Četvinu mogu doznati i oni kojima je on do trenutka bio manja ili veća nepoznanica, mada je, ruku na srce, u ovom konkretnom slučaju ipak poželjno poznavanje i Četvinove biografije i romanopisačkog opusa, kao i Hercogove filmske saradnje sa tim u blagi zaborav gurnutim genijem pisane reči. Gledalac, dakle, manje ili više upućen u upravo pominjano, zahvaljujući Hercegovoj viziji, a uprkos vidno skromnijem budžetu tog ostvarenja, ipak može prilično jasno da oseti egzistencijalnu posebnost Četvina kao nepopravljivog i neumornog nomada sa posebnom slabošću prema dalekoj i suštinski nikada do kraja spoznatoj i istraženoj Patagoniji.

Hercog podseća da je Četvin bio duh sa jakim porivom da koriguje i domaštava stvarnost (što se pokazalo tačnim i čuvenim u sijaset navrata – recimo, Četvinovim leksičkim eskapadama i mitomanskim bravurama u medijima i javnosti kada je samim koncem osamdesetih godina prošlog veka postalo evidentno da je AIDS kod njega u nezaustavljivom galopu). Četvina sve to čini savršenim junakom za jedno ovako rečito i značenjima bogato putovanje u nepoznato – nepoznato u geografskom, ali i u spoznajnom, pa i u smislu potrage za suštinom njegove psihe i duše, što je očito bio jedan od Hercogovih prevashodnih ciljeva u ovoj dokumentarnoj avanturi. Čertvin je bio majstor pronicljivosti i jedinstvenog senzibiliteta za detalj, što je, između ostalog, očito ako se pročita samo sledećih nekoliko rečenica upravo iz kratkog romana Vicekralj Uide (prevela Vera Ošmjanski, objavila kuća Magnet 2006): „Desna obrva, izdignuta u odnosu na levu, davala mu je izgled čoveka koji se iznenadio našavši se u ludnici. Brkovi su mu se uvijali oko uglova vlažnih i čulnih usana. Godinama je stiskao usne, delom da bi izgledao muževno, delom da bi sprečio da pucaju na vrelini: sada ih je opustio, kao da je želeo da pokaže da je sve dozvoljeno. Nije imao napade besa, ali se i dalje kajao. Želeo je da ide u Afriku, ali nije donosio svesnu odluku.“ U detaljima poput upravo izrečenih, u toj delikatnoj moći reči da u nekoliko redaka prikaže usložnjena duševna stanja u nevreme krije se i snaga Četvina kao prozaiste, a Hercog sve to u dovoljnoj meri i pre svega čistotom vizuelnog iskaza, uz ponešto rečitih svedočenja savremenika (pre svega veličanstveno osvešćene Četvinove udovice) prenosi na veliko platno, pritom nas lekovito podsećajući da je inertnost neretko i stvar duboko ličnog izbora, proistekog iz poriva za samozaštitom kada osetimo strepnju pred naletima transformativnog sumatrizma u nama samima. U tom smislu, i, naravno, ne samo tom smislu, Nomad: Tragovima Brusa Četvina jeste značajno ostvarenje, kao što je u najmanju ruku, podjednako važno, i delo koje čini na čast veteranu ugleda i opusa kakav je Hercog, i Brusu Čertvinu kao evidentnom višedecenijskom nepresušnom nadahnuću ovog glasovitog nemačkog i (belo)svetskog sineaste.

foto: promo

Na drugom tasu ove fiktivne vage za što preciznije merenje sveukupnih dometa dva filma u ovosedmičnoj žiži jeste vidno inferiorniji film o nekada nadaleko čuvenoj ali i prebrzo put prezira gurnutoj izraelskoj premijerki u posebno osetljivom trenutku za tamošnju mladu državu. Ovo „inferiorniji“ treba shvatiti uslovno, jer nasuprot silovitom impresionističkom filmu vidno iskusnijeg i darovitijeg Hercoga teško da može da parira nominalno reportažno postavljen dokumentarac upadljivo konkretnijeg i faktografski strožeg polaznog sadržaja. Da zabune ne bude, narečena Golda je sasvim zadovoljavajući dokumentarni rad svoje i sličnih fela, a ta inicijalna bazična postavka je ovde obogaćena i u primetnoj meri oneobičena upotrebom snimka koji je nastao u TV studiju kada je Golda Meir nastavila razgovor sa odrešitim novinarima nakon što je živi prenos završen. To, takođe uslovno rečeno, opuštenije izdanje neustrašive i odvažne Golde Meir potom je upotrebljeno kako bi se potcrtali sadržaji svedočanstava saboraca, savremenika ili tadašnjih oponenata koji rečito, naravno, svako iz svog svetonazorskog i iskustvenog ugla, doprinose tom sveobuhvatnom portretu jedne dovoljno relevantne istorijske figure u izrazito tenzičnim i vibrantnim društvenim i političkim okolnostima sa krupnim ulozima na bezmalo svim nivoima i svim aspektima života u Izraelu tih godina.

Već pominjanog sumatrizma ima i u životnim nazorima i idejno-psihološkom sklopu Golde Meir, koja se iz lagodnije Amerike vratila da isprva kroz život u kibucima pomogne rastu i boljitku mlade izraelske države u ponovnom povoju. Sudeći po onome što se da saznati iz ovog dokumentarca, tu negde, a skupa sa, kanda, i lično joj imanentnom strogošću karaktera, treba tražiti prakoren rigidnosti, pa čak i bespogovornog bigotizma, koji ju je u isti mah i učinio vođom u krajnje nezgodnom trenutku, ali kasnije i metom osuda onih koji su društvenu zbilju doživljavali na sasvim oprečan način. Kako se može saznati iz ovog vrlo dobrog dokumentarnog ostvarenja, Golda Meir možda i dalje jeste kontroverzna figura u novijoj izraelskoj istoriji (počev od dana zvezdanog statusa posle hitre i silovite reakcije na masakr izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu, pa sve do kasnije, dekadentne faze kada je tvrdoglavim odbijanjem mirovnih pregovora na sebe navukla i bes sunarodnika, izmrcvarenih neprekidnim sukobima na čitavom nizu frontova), ali nije neko koga je potrebno naknadno humanizovati u javnom smislu. To je autorima ovog filma otvorilo sasvim pristojan i opsežan manevarski prostor da pokušaju da, baratajući onim što imaju, u minutaži uobičajenoj za filmove ovog tipa, lik Golde Meir prikažu u što većem delu njene složenosti i višeslojnosti. I u tome su u popriličnoj meri i uspeli. Baš kao što je Četvin oslikan kao razmahani i daroviti dendi koji (naravno, sasvim legitimno) daje oduška svojoj žudnji za drugačijim, uzbudljivijim i/ili smislenijim životom, tako i Golda Meir, na način na koji je prikazana u ovom filmu, uz pomoć te fine ravnoteže svedočanstava i arhivske građe, jeste osoba koja se, premda i možda inicijalno nesimpatična u svoj svojoj pragmatično obojenoj zadrtosti, može razumeti. A svaki film kojem tako nešto pođe za rukom mora biti smatran uspehom.