Dugovečni serijali

NEMOGUĆA MISIJA: KONAČNA ODMAZDA

...

Konačno smo i to dočekali: završni film (tako nam bar obećavaju) u dugovečnom serijalu Nemoguća misija. Opšte je poznato da Tom Kruz glumi agenta Itana Hanta već gotovo tri decenije, te da je prvi film iz 1996. režirao kultni Brajan de Palma. Serijal su nastavili Džon Vu (2000), Džej Džej Abrams (2006) i Bred Berd (2011) – sve od reda perspektivni reditelji i/ili filmski inovatori. Od 2015. nadalje serijal režira jedan čovek: Kristofer Makvori, osrednji reditelj i vrlo dobar (povremeno odličan) scenarista, očigledno spreman da svoju rediteljsku viziju podredi Tomu Kruzu, koji je u međuvremenu preuzeo potpunu kontrolu nad ovim serijalom.

Nemoguća misija: Konačna odmazda, četvrta Nemoguća misija zaredom koju je napisao i režirao Makvori, direktni je nastavak filma Nemoguća misija: Odmazda (prvi deo) iz 2023. godine. U pitanju je, kao što je i očekivano, akcioni spektakl u kome je sve podređeno glavnoj zvezdi. Holivudski superstar je zašao u sedmu deceniju, ali i dalje je voljan da bude akciona zvezda. Ipak, 62 godine su 62 godine. Iako u sjajnoj formi, Kruz je morao dobro da se pomuči kako bi održao tempo i uverljivo izveo sve akrobacije (a u ovom filmu ih je možda do sada i najviše – kako i dolikuje, imajući u vidu da se radi o velikom finalu).

Konačna odmazda je sasvim zadovoljavajuća. Film od prvog kadra pršti, grmi, veći je od života… Uloženo je puno truda i novca, a sve sa ciljem da gledaoci budu zadovoljeni, da dobiju zaokruženu priču na koju se čekalo decenijama. Istina, serijal je, otkako ga je preuzeo Makvori, izgubio na oštirini, nestalo je onog nekadašnjeg pečata koji su mu donosili reditelji koji su pre svega autori a tek onda izvršioci radova (ovo pre svega važi za De Palmu i Vua). Konačna odmazada traje skoro tri sata i mogla je da bude skraćena bar za trećinu (posebno delovi koji se tiču američke predsednice u tumačenju Anđele Baset), ali akcije ima dovoljno za dva filma. Mehanički je sve to urađeno, ali sa finesom. Tu tragičnih zapleta i istinskog uzbuđenja nema, dobacilo se do konfekcije – istina vrhunske.

Konačna odmazda imala je premijeru u Kanu, nakon čega kreće distribucija u svetskim bioskopima. Prognoziram da će Kruz uspeti da u svoju filmografiju ubeleži još jedan hit, s tim da je zaista poslednji trenutak da se mane Itana Hanta i okuša u drugim ulogama, po mogućstvu u filmovima reditelja koji mu nisu kućni prijatelji. Sledeći film u kome Kruz glumi režirao je Alehandro Gonsales Injaritu, što je, u kreativnom pogledu, korak u pravom smeru. Neka Hant od sada pa nadalje ostane u zasluženoj penziji.

POSLEDNJA EKSKURZIJA: NASLEĐA

...

Verovatno niko nije očekivao da će Poslednja ekskurzija (2000) Džejmsa Vonga prerasti u veoma “žilav” i dugovečan horor serijal koji četvrt veka nakon prvog filma i dalje privlači bioskopske gledaoce. Prvih pet filmova je snimano u razmacima od dve do tri godine i u svakom je ponovljena ista formula: film počinje spektakularnom nesrećom (avion, auto-put, tobogan, auto-trke, most) u kojoj gine veliki broj ljudi – samo da bi se ispostavilo da je nesreća zapravo vizija koju ima naš glavni junak ili junakinja. Nakon upozorenja, heroj/heroina izbegnu nesreću, a sa njima i petoro-šestoro drugih koji bi takođe stradali da se nisu udaljili na vreme. Ali radost zbog preživljavanja je kratkog daha – Smrt počinje da ubija, jednog po jednog, one koji su joj izmakli, i to na najluđe i najkrvavije moguće načine.

Iako krajnje repetitivan, serijal je izrodio uglavnom dobre i zabavne filmove koji su svi, osim četvrtog iz 2009. godine, i dan-danas voljeni i gledani. Između petog (2011) i šestog dela (2025) proteklo je 14 godina, što je ubedljivo najduža pauza u serijalu. Film su režirali Zak Lipovski i Adam Stajn, dvojac koji je prepoznao ton koji film treba da poseduje, te su se nameračili da publici ponude krvavu zabavu. Scenario koji potpisuju Gaj Buzik (Spremna ili ne, Vrisak 5, Vrisak 6, Ebigejl, predstojeći Vrisak 7) i Lori Evans Tejlor (Duhovi prošlosti) donosi varijaciju postojeće formule. Ta izmena nije velika, ali ipak osvežava postavku – što je bilo preko potrebno.

Nasleđa počinju dvadesetominutnim segmetnom smeštenim u 1968. godinu. Ajris Kembel (glumi je Brek Basindžer) mlada je devojka koji verenik vodi na vrh novootvorenog “Skajvju” tornja, ne znajući da će se restoran i svi u njemu survati u smrt zbog spleta okolnosti i loše gradnje. Sledi katastrofa, veoma ambiciozno zamišljena, a uz to i emotivna, što ovu uvodnu scenu čini najboljom u serijalu. Tih dvadeset minuta je veoma efektno pre svega zbog Ajris, veoma dopadljive junakinje, i zahvaljujući inteligentnom scenariju: plavookoj i plavokosoj Brek Basindžer, uveren sam, smeši se lepa holivudska karijera. Radnja se potom premešta u 2024. godinu, sa fokusom na Ajrisinu decu i unuke, dok ulogu Ajris preuzima veteranka Gabrijela Rouz, česta saradnica Atoma Egojana iz ranog perioda njegove karijere.

Nakon premeštanja fokusa film ne uspeva da dostigne efektnost uvodnog dela, ali je dovoljno zabavan i makabrističan da drži pažnju svih 110 minuta. Bilo bi bolje da je novoj glavnoj glumici, Kejtlin Santi Hunani, dato da odigra neku epizodu, ali šta je tu je. Film teče, smrti se ređaju, sa emotivnim ulogom koji je veći jer ovoga puta stradaju članovi jedne porodice, sve do završnice koja neće izenenaditi poznavaoce serijala. Ipak, ono što se izdvaja jeste pojavljivanje Tonija Toda, glumca koji je se proslavio ulogom Kendimena u istoimenom remek-delu Bernara Rouza i koji je već glumio u nekoliko Poslednjih ekskurzija. Tod se pojavljuje u samo jednoj sceni, vidno je bolestan (glumac je od raka preminuo krajem prošle godine), a poslednja replika koju izgovara improvizovana je i veoma potresna. “Nameravam da uživam u vremenu koje mi je preostalo. I predlažem da i vi uradite isto”, kaže on u filmu Ajrisinim unucima. “Život je dragocen. Uživajte u svakoj sekundi. Nikad ne znate kada će vam kucnuti čas… Srećno.” Uvodna sekvenca i Todov oproštaj čine Nasleđa poznim nastavkom vrednim pažnje.