Za prvo ovdašnje gostovanje grupe/predstave Gregorian, srpski narod je napunio Sava centar (ulaznice 1900-2900d.) čemu je pomogla i dobra reklamna kampanja prelivena iz Hrvatske gde ovaj spoj britanskih pevača & nemačkih svirača uspešno turira već treći put otkad je 2009. krenuo na svetsku turneju povodom 10-godišnjice svog rada. Razumljivo da – bar deklarativno – korišćenje gregorijanskih korala dobro prolazi na Tompsonovom tlu, puneći sale u Zagrebu i ostalim gradovima. No da li je iznenađenje ovakav prijem u Srbiji sa kupovnom moći crkvenih miševa, gde je pravoslavlje najravnopravnija od svih veroispovesti, imajući prave pop-zvezde u Amfilohiju, Filaretu, Amfibiju i sl., i stvarajući limene i ine ‘improvizovane crkve’?
Biće da je odgovor u ekumenizmu: npr. dobar komad trapista prija svakome, a denominacije hrišćanstva za NZS/najmanji zajednički sadržalac imaju ne samo pedofiliju i mantije; i, šta su međusobne razlike spram globalne najezde islama. Na kraju spiska privlačnosti, tek da pomenemo, većina obrađenih pesama su iz 80/90-ih (n)ove ere, prirasle srcima danas sredovečne rokerske publike. Sve to dosetljivo je zapakovao nemački producent/klavijaturista Frank Peterson, prvo zapažen među saradnicima Mihaela Kretua (Michael Cretu) u tajanstvenom/bezličnom projektu Enigma koji je 90-ih širom sveta milionske tiraže ‘mlatio’ filmičnim spojem elektronske podloge i plemenskih i gregorijanskih napeva. Još 1991. Peterson je imao neuspešni start svog projekta Gregorian samo s dva ženska vokala i sopstvenim numerama, a onda se više posvetio saradnji s pop(u)larizovanom operskom divom Sarom Brajtman (Sarah Brightman), kao i pojedinim albumima Bočelija, Ofre Haze, Alane Majls itd. U drugom pokušaju s gregorijanskim pevanjem, kanonizovanom monofonom liturgijskom muzikom zapadnog hrišćanstva, Gregorian su šire zasnovani na rok-sastavu i pevačkom timu; iz potonjeg se ‘izvlači’ najčešće osam muških vokala za koncerte, a u studiju povremeno gostuju solisti kao časna sestra, gorepomenuta Sara (pod pseudonimom). Uspeh tog obrasca je demonstriran serijalom albuma Masters Of Chant (Edel Records – Chapter VII 2009), dok je ‘zastranjivanje’ u mračniji materijal obavljeno izdanjima The Dark Side 2004. i Dark Side Of The Chant 2010. Nije odmoglo ni pojavljivanje u skorovima za mega komercijalne filmske serijale Hari Poter, Gospodar prstenova i Ratovi zvezda.
Bez nesporazuma oko gregorijanskog/julijanskog datuma, domaća publika skrušeno se predala još jednoj religioznoj dimenziji svoje najdraže profane muzike. Nothing Else Matters (Metallica) je započeo ono što se može opisati kao nepretenciozni Laibach, a u solidnom preseku karijere na tom potezu izveli su i Kashmir (Led Zeppelin), Hurt (9″ Nails), More (Sisters Of Mercy). Očigledne (rečju, ponekad zaista i temom) izazove prihvatili su kroz Losing My Religion (REM), ali muzički deo te dosetke brzo se troši. Najzanimljivija tumačenja pripala su ne-tako-očekivanim Blue Monday (New Order) i Fix You (Coldplay), dok česta upotreba manirista U2 i Depeche Mode odaje podložnost kiču koju Peterson eksploatiše i radeći sa Domingom, Karerasom i sl.
Ova nedeljna školica pop-muzike obilovala je stereotip(ov)ima – iskeženi solo-gitarista kao đavolov šegrt, devica na lomači, ledena dama u sado/mazo opremi, velovi na promaji itd. – izanđalim i u teškometalnom roku, odajući duboko reakcionarno poimanje. Prvi, 40-minutni deo u belim monaškim odorama pevači su proveli u stešnjenim, koreografisanim šetnjama, a posle pauze odeveni u crno posvetili se ‘težim’ pesmama, i dalje uz povremene ‘upade’ mlađe Brajtmanove, nimalo značajne Amelije. No, dotad je bend u pozadini već smorio za hotelsku terasu, autorske pesme Petersona & co. još su bleđe, pa nam je ostalo da se zanimamo jedinom (doslovno) blistavom stranom celog programa – osvetljenjem. Minimalna scenografija prvorazredno dizajniranim i precizno izvedenim svetlosnim efektima (uključujući bakljade, ogledala, baterijske lampe, malo lasera…) ubedljivo se pretvarala u katedrale, manastire, kelije… Nažalost, drugi deo programa je s ‘kratko vezanim’ dodacima (bisevima?) do sat i četvrt zaglibio u tešku dosadu, iako su se pojci međusobno oslovljavali sa ‘brate’ (na eng. naravno) i trudili da pričaju naški bar koliko Džeger.
Kraj opsade crkve Sv. Spasa valjda je došao s Orfovom O Fortuna, srećom bez Darinke M-M. Pošto je zanimanje za gregorijansko pevanje – temeljac evropske muzičke tradicije još od srednjeg veka – opet oživelo u novo doba, i van rimokatoličanstva, ako vas stvarno zanima, potražite snimke pravih monaških horova. Bolje od smešnih i jeftinih Gregorian-obrada rok-standarda, originali nude raspon od New Age-trankvilizacije do povoda za montipajtonovsku parodiju. To globalno, a lokalno – Teofilovića je samo dvojica, domaći tzv. Alternativci rađe su se upregli da uglazbljuju vlad. Nikolaja, i zato samo Enigmen žive/rade s Ibice.
