Dobra volja

Predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, u svojstvu predsednice Odbora za kulturu i informisanje, iskoristila je prisustvo ministra kulture Vladana Vukosavljevića na osmoj sednici ovog Odbora i zainteresovala se za pravni spor države protiv Kunsttransa, „ili Kunsttransa protiv države, mislim da je Kunsttrans tužio državu“, precizirala je.

Da podsetimo: prvo je 2003. godine povučena stalna postavka Narodnog muzeja u Beogradu zbog „katastrofalnih uslova, mikroklimatskih i bezbednosnih“, kako piše na njihovom sajtu, s namerom da bude vraćena nakon rekonstrukcije zgrade. Zatim je 2006. godine zaključen ugovor o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja i Kunsttransa Beograd (evropska firma specijalizovana za čuvanje i transport kulturnih dobara po najvišim svetskim standardima), o uslovima čuvanja kolekcije Narodnog muzeja tokom rekonstrukcije zgrade.

Kako piše u izveštaju koji je iz Kunsttransa dostavljen „Vremenu“, potpisanim ugovorom sa Narodnim muzejem „Kunsttrans je preuzeo obavezu da za potrebe Narodnog muzeja i u skladu sa muzeološkim uslovima određenim od strane Narodnog muzeja u Beogradu pre zaključenja ugovora obezbedi prostor za deponovanje kulturnih dobara za vreme adaptacije zgrade Narodnog muzeja u Beogradu. Istim ugovorom Narodni muzej je preuzeo obavezu da plaća mesečnu zakupninu Kunsttransu Beograd od cca 35.000 EUR, kao i druge prateće troškove. Trajanje tog ugovora je vezano za završetak radova na adaptaciji zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, a najkraće do kraja 2011. godine. Vlada Republike Srbije je donela zaključak 20. 7. 2006. godine kojim je podržala zaključenje navedenog ugovora i konkretan trošak po istom, te naložila Ministarstvu kulture da blagovremeno zahteva sredstva u budžetu za potrebe izmirenja obaveza u skladu sa tim ugovorom. U novembru 2007. godine, stručna lica Narodnog muzeja i Ministarstva kulture Republike Srbije zapisnički su konstatovali da je Kunsttrans ispunio sve svoje obaveze po ugovoru. Međutim, od tog momenta Narodni muzej prestaje da se ponaša u skladu sa ugovorom, tako što ne plaća ugovorenu zakupninu, niti započinje sa selidbom kulturnih dobara, pod izgovorom da Ministarstvo kulture ne dozvoljava selidbu. Istovremeno, Ministarstvo kulture menja ulogu u opisanom poslu, tako što umesto ranijeg aktivnog učešća u cilju zaključenja i izvršenja ugovora, započinje sa aktivnim sprečavanjem njegovog izvršenja i negativnom kampanjom kroz medije.“

Za deset godina koliko postoji, u beogradski depo Kunsttransa nikada nije unet nijedan eksponat Narodnog niti bilo kog drugog muzeja, biblioteke ili arhiva iz Srbije, što državu nije oslobodilo plaćanja kirije određene ugovorom. Zato, od ovog aprila odnose između Kunsttransa i Narodnog muzeja rešava međunarodna arbitraža u Vašingtonu.

foto: aleksandar anđić

„Činjenica je sledeća: Beogradu i Srbiji nedostaju depoi za muzeje, biblioteke, arhive“, odgovorio je ministar kulture Vladan Vukosavljević predsednici Odbora za kulturu Maji Gojković. „Ja sam svojevremeno, kao gradski sekretar, ohrabrio direktore muzeja da sa stručnjacima daju svoje mišljenje o kvalitetu i smeštajnim mogućnostima depoa Kunsttransa. Oni su ga ocenili visokom ocenom. Sličnu stvar ćemo uraditi i kad su u pitanju republičke ustanove kulture, pa ako i njihova ocena bude pozitivna, ohrabrićemo i druge subjekte da zauvek odustanemo od priče o Kunsttransu i da krenemo ili u investiciju izgradnje depoa, ili da se sa Kunsttransom – što nije naš posao već kabineta predsednika Vlade i Ministarstva finansija i javnog pravobranioca – nađe vansudsko rešenje, da se prekine sa arbitražom i da se postigne razuman dogovor bilo o kupovini, bilo o lizingu, zakupu, ili bilo kom drugom pravnom poslu. Mi vapimo za depoom, to je izuzetna potreba, naši se artefakti u pojedinim slučajevima čuvaju u nemogućim uslovima, i to je opasnost po naše kulturno bogatstvo. Dakle, nama su depoi neophodni, ali moramo imati na umu da s druge strane ni Kunsttrans bez saradnje sa gradom i državom ne može da koristi taj prostor, da je njima to promašena investicija s obzirom da niko neće tamo da drži stvari zbog spora“, zaključio je ministar Vukosavljević.

Kolika je potencijalna šteta po državu koju bi eventualno mogla da proceni međunarodna arbitraža, ministar Vukosavljević nije znao, zato što nije uspeo da dobije odgovor na to pitanje od resornog kolege. A spor je nastao, rekao je ministar Vukosavljević, „zbog nekih okolnosti koje nama izmiču, a koje su posledica posebnih odnosa između ljudi koji su tada zaključivali ugovor“.

Đorđe Branković, direktor Kunsttrans Beograd, kaže za „Vreme“ da „muzeji i institucije kulture odavno uviđaju da nije neophodno držati kolekcije u gradu, pa ih izmeštaju u bolje opremljene prostore izvan grada koje rentiraju od privatnih kompanija sa tradicijom u tom poslu. Prema nedavnim podacima, preko 40 procenata evropskih muzeja svoje depoe odavno izdvojilo (outsource), prepustivši tehničke detalje, modernizacije sistema i svakodnevne brige, posebnim, specijalizovanim firmama. Kunsttrans je u Himbergu blizu Beča, čak 12.000 m2 iznajmio muzejima. Drugi depo sa još 12.000 m2 u blizini iznajmljen je muzeju koji sam njime upravlja. Na centralnoj lokaciji u Beču, 7000 m2 od raspoloživih 8500 m2 depoa iznajmljeno je institucijama, bibliotekama, muzejima, arhivima… Najstariji depo u širem centru Beča čuva kolekcije dva važna bečka muzeja na 2500 m2 dok je još toliko iznajmljeno privatnim kolekcionarima. U Nemačkoj, najveći operater, firma Hasenkamp, ima oko 40.000–50.000 m2

depoa, od čega je oko 10–15 procenata iznajmljeno institucijama. U Lihtenštajnu je prošle nedelje otvoren depo sa vise od 10.000 m2 namenjen privatnim i kolekcijama velikih institucija kulture u regionu. Muzeji tim firmama ispostave stroge uslove i zahteve za smeštaj eksponata, predaju im svoje kolekcije, i jedina njihova obaveza oko čuvanja eksponata postaje ispostavljanje mesečne fakture“, kaže Đorđe Branković.

Moderni fine art depoi su po svojoj tehničkoj prirodi, objašnjava Branković, „između strogih zahteva farmaceutske industrije i industrije hrane. Po specifičnim zahtevima zaštite su jedinstveni jer potencijalna šteta na delima nije nadoknadiva kao u slučaju bilo koje druge komercijalne robe koja se može ponovo proizvesti. U Evropi i svetu o tome brinu posebne fine art osiguravajuće kuće čije polise koštaju manje ukoliko je depo bolji. U Srbiji je ta tema nekako slobodnije shvaćena, pa ne postoje posebna osiguranja namenjena muzejima nego se ona podvlače pod mnogo skuplje uobičajene polise primenjivane u privredi i transportu.“ O ugovoru sa Narodnim muzejom Đorđe Branković kaže da iako je „u sporu pred međunarodnom arbitražom, beogradski depo bi mogao da bude na raspolaganju drugim muzejskim kućama, kojima je neophodan. Traži se dobra volja nadležnih državnih čuvara baštine.“

Kad su početkom ovog jula konačno počeli radovi na restauraciji zgrade Narodnog muzeja, logično se postavilo pitanje šta sa muzejskom kolekcijom, kako se čuva i štiti nacionalno kulturno blago dok su majstori u zgradi.

Bojana Borić Brešković, direktorka Narodnog muzeja, kaže za „Vreme“ da aktuelni projekat sanacije, adaptacije i restauracije zgrade Narodnog muzeja u Beogradu, kao ni prethodni projekti rekonstrukcije, „sami po sebi nisu u vezi sa izmeštanjem ili neizmeštanjem kulturnih dobara. Naime, da li je neophodno da kulturna dobra tokom realizacije budu ili ne budu izmeštena iz objekta Muzeja, umnogome je povezano sa definisanom dinamikom realizacije projekta. Projekat sanacije i adaptacije ili projekat rekonstrukcije koji podrazumevaju radove na nekom objektu, može biti realizovan na različite načine, te tako njegova realizacija može biti fazna, etapna i sl. Realizacija prvog projekta rekonstrukcije zgrade Narodnog muzeja jeste predviđala kompletno izmeštanje fonda iz objekta muzeja, a u odnosu na ovu odluku sklopljen je i trojni Ugovor sa firmom Kunsttrans. Međutim, kako do realizacije ovog projekta nikada nije došlo, Narodni muzej nikada nije ni došao u posed objekta depoa niti je u isti preselio bilo koje kulturno dobro iz svojih zbirki. Drugi projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja ostao je na nivou idejnog rešenja, te u tom smisli nema potrebe govoriti o pitanjima iseljavanja ili neiseljavanja kulturnih dobara.“

Dinamika i modalitet realizacije projekta sanacije, adaptacije i restauracije Narodnog muzeja po kome se u ovom trenutku izvode radovi na zgradi Narodnog muzeja, naglašava Bojana Borić Brešković, „jesu fazni i predviđaju najpre završetak radova u jednoj vertikali, a potom početak i realizaciju radova u drugoj vertikali objekta Muzeja. Imajući u vidu da je tokom prethodne decenije pitanje privremenog smeštaja kako kulturnih dobara tako i zaposlenih iz Narodnog muzeja u Beogradu znalo da bude kamen spoticanja, procenjeno je da je najbezbednije i najprihvatljivije rešenje smeštaja kulturnih dobara ono koje podrazumeva njihov smeštaj u okviru gabarita objekta. U skladu sa ovim stavom definisani su i prema vrstama materijala opredeljeni prostori privremenih depoa u koje su tokom priprema za početak radova na sanaciji, adaptaciji i restauraciji preneta kulturna dobra iz zbirki Narodnog muzeja u Beogradu.“

Rekonstrukcija zgrade Muzeja savremene umetnosti, na koju se čeka od 2007. godine, počela je ovog avgusta. Slobodan Nakarada, v.d. direktora, kaže da će njihove kolekcije do kraja rekonstrukcije biti „u trezoru Narodne banke Srbije. Naši kustosi i konzervatori su se uverili da su uslovi za čuvanje u trezoru izuzetno dobri. U muzejskom depou su samo gipsani odlivci skulptura i velike skulpture, i pod stalnim su stručnim nadzorom.“ Inače, ocenjuje Slobodan Nakarada, „depo je više nego potreban. Depo našeg muzeja, iako je rekonstruisan tako da odgovara savremenim standardima, neće moći da primi sve predmete koje ćemo dobijati otkupom, legatima i na slične načine. Mi smo više puta naglašavali potrebu za zajedničkim depoom svih muzeja. Takav depo bi bio otvoren i za posetioce, uostalom takva praksa već postoji u svetu. Depo Kunsttransa u ovom momentu je u sporu pa je zato neiskorišćen, što je šteta.“

Da je našim muzejima potreban depo, slaže se i Neda Knežević, direktorka Muzeja Jugoslavije: „Bolje je reći da je neophodan. Razlozi su brojni: gostujuće izložbe, sanacija objekata i depoa, savremeni muzeološki standardi… Muzej Jugoslavije, nažalost, ne raspolaže adekvatnim brojem depoa. Savremena muzeološka struka nameće nove standarde, a svi težimo boljem čuvanju predmeta, i boljoj brizi o njima. Takođe, broj predmeta se uvećao u odnosu na trenutak kada je Muzej osnovan pre 20 godina.“

Etnografski muzej je 2014. godine započeo proces detaljne analize fizičkih odlika zgrade. Rezultat je, kaže za „Vreme“ direktorka Mirjana Menković, „disbalans u korišćenju prostora. Naša zgrada ima oko 8600 kvadratnih metara, što je čini drugom muzejskom zgradom po veličini u Srbiji. Od te površine, samo 2000 kvadratnih metara koristimo za izložbeni prostor, i 1500 za depo. S obzirom da je jasno da velikih investicija, kakve su pokrenute povodom rekonstrukcije Narodnog i Muzeja savremene umetnosti neće uskoro biti, pripremamo se za potencijalnu parcijalnu rekonstrukciju zgrade. Sad završavamo kompletnu dokumentaciju potrebnu za dobijanje građevinske dozvole i za izvođenje radova. Prenamenom prostora dobićemo oko 1000 kvadratnih metara za depo. Međutim, i pored tog uvećanja, smatram da je zajednički depo o kome razmišlja ministar Vladan Vukosavljević, našim muzejima neophodan.“ Tokom parcijalne rekonstrukcije, koja će se po rečima direktorke Menković raditi po spratovima, „zaštita eksponata neće biti problem zato što imamo dovoljno prostora da pomeramo stvari“. Etnografski muzej ima preko 50.000 predmeta, a 2014. godine popisane su 123.594 muzealije. Direktorka Menković podseća da je „Manakova kuća u potpunosti završena bez problema i uprkos nedobronamernim izveštajima, pa je primer kako institucije mogu da urade rekonstrukciju svojih zgrada“.

Pomaka ka razrešenju ove priče nedvosmisleno ima. Ispostavilo se da je utisak, star koliko i čekanje na stalnu postavku Narodnog muzeja, tačan: potrebno je da država pokaže dobru volju, pa će i svi ostali.