Divljina, širom sveta

Mnogo volim da se motam po buvljacima. Da biste zaista uživali, potrebno je da vam ne smetaju gužva, prljavština i buka. Samo uronite u lavirint i pustite da vas matica ljudi vuče u samo njoj razumljivom pravcu – kao na toboganu. Takav je, recimo, devedesetih bio buvlji pijac u Prištini, vikendom, iza doma „Bora i Ramiz“. Roba iz Turske, slatkiši, defovi i zurle, muzika celog Balkana i to uživo, odeća iz druge ruke nabavljena iz evropskih humanitarnih organizacija. Nema kretanja unazad, ko jednom uđe u talas, mora da izgura do kraja, do izlaza. Buvljak je jednosmeran i počinje i završava se – žičanom ogradom. Tako je i na beogradskom buvljaku, kojem tepaju „kolera“ a zvanično se zove (na finjaka) Otvoreni tržni centar Novi Beograd.

Sličan pijac postoji i u Barseloni, na poslednjoj stanici metro linije koja vodi do Zoo-vrta. Tamo su me dedice nudile domaćim duvanom i strašno ih je zanimalo iz koje sam zemlje. Naravno da su znali za Srbiju i Jugoslaviju, a na moje primitivne kastilijanske izraze oduševljeno su reagovali. Tu su me naučili pogrdne pesmice o Franku, a pominjali su i neke paralele sa Titom. Buvljak je ogledalo društva, poslednje uporište za preživljavanje.

Antiglobalizam u vidu recikliranja stare robe i kopiranja brendova. Buvljak je pokret otpora koji nikada neće pobediti, ali ga je nemoguće iskoreniti. Problem nastaje kada postane zvanični i jedini oblik razmene. Na buvljaku je nepristojno pitati o poreklu robe, to se jednostavno ne radi – pa gledali ste valjda „Mućke“.

Ovih dana setio sam se buvljaka, kada je u magacinu na Vilinim Vodama organizovana prodajna izložba zaplenjene robe iz domaćinstva Šarić. U postindustrijskom magacinu, dakle, čist beton, izložene su luksuzne stvari iz kuća i vila klana Šarić, sa istaknutim početnim cenama. Od 8 do 9h mogli ste da razgledate robu (biraj očima, a ne prstima!) a posle je počelo nadmetanje, kao na privatizacijama.

Još jednom se pokazalo da je Srbija zemlja čuda, jer proteklog meseca u Beogradu su održane bar dve manifestacije koje se bave dizajnom. U starom mlinu na Dorćolu bio je Mikser, festival savremene komunikacije, dizajna i nedelja dizajna, gde se opet revitalizuju te beogradske beton hale. Sve to, uprkos trudu i zalaganju, biva zaslepljeno jednostavnom aukcijom – gde samo iz ponude i cene možete potpuno rekonstruisati jedan kriminalni milje, način života i estetiku – „divljine„! Laibach, ili bilo koji konceptualni bend, poludeo bi od sreće da održi koncert u ovakvom ambijentu, gde je anonimnost zagarantovana. Zamislite – postoji javni prostor u kojem ne smeju da vas snimaju ili intervjuišu dok pazarite. Koji VIP tretman. Najlepše je što vam privatnost garantuje specijalni sud za organizovani kriminal. Zamislite da vam bend svira „Lajf iz lajf!“.

A tek ponuda, nema šta nema – od igle do lokomotive. Lokomotive su doduše kod Šarančića, a ovde su sve same insignije moći. Od bele tehnike tu su frižideri (za piće), televizori i plazme (po jedan u svakoj sobi) i nešto nameštaja. Kao u reklami za pivo – pooola zida! Kuhinja je i ovde bila totalno nebitna, što nam govori o prilično nezdravim navikama hranjenja porodice Šarić. Nutricionistički gledano. Bračni krevet (klasično četvrtast) i vanbračni (okrugli sa satenskom posteljinom), pa je time pokrivena svaka eventualnost. Navodno se tu našao i dečiji krevetac sa dušekom, kao kod zlatokose i tri medveda. Verovali ili ne, prodavao se čak i bicikl (bez marke), ali od sportske opreme posebno se ističu sprave za vežbanje. To su ujedno i najskuplji ajtemi koji su se prodavali. Meni su delovali egzotično i bilijarski stolovi (to je valjda opšte mesto krimi scenografije), pa stoni fudbal (vlasnik je fudbol fan) i fliperi! Fliper je uz džuboks šmekerska stvar, tu je neko imao ukusa. Prema prvim informacijama – za sefte je otišo stoni fudbal, za dvesta evra. Ukoliko naši državni organi budu ovako uspešni, pojaviće se potreba za jednom stalnom prodajnom izložbom, u koju bismo morali da uključimo i auto-pijacu u depadansu za zaplenjena vozila. Time bismo dobili buvljak plus Bubanj Potok, praktično dva događaja u jednom. Ne znam da li bismo ovakvim izložbama postigli kontraefekat, da li bi Šarići tako postali nekakvi antiheroji ili uzori za omladinu. I ovaj rialiti u režiji državnih organa uvek može da se otme kontroli. Ipak, jedna činjenica ostaje nepromenjena – na kraju ovog, kao i svakog drugog buvljaka – stignete do žice.