Dar istine

Ozbiljnost, težina i iskrenost prve su reči koje se moraju reći o odlično postavljenoj pesničkoj dijagnozi u knjizi Radmile Lazić Iz anamneze. To je sve dar istine do koje pesnikinja dolazi onda kada sa sobom svede sve račune. Do lepote se, međutim, u ovakvoj poeziji valja probijati polako. Lepota je uporno zaboravljana tokom prošlog veka, bila je deformisana u modernističkom stihu i sada je, posle iskustva radikalnih poetika, nešto strano i daleko. U knjizi Radmile Lazić ona je talog reči i saznanja koji ostaje kada se stihovi, pesme, ciklusi i čitava knjiga čitaju strpljivo, ponovo, ispočetka i onda opet, još jednom. Tik pre no što pomućena od reči i njihovog ukrštanja popusti pažnja uma, pomalja se neka drugačija lepota ove poezije.

To je više nego dovoljan razlog da se pohvalama dočeka ova knjiga i sa odobravanjem klimne glavom žiriju koji joj je ovih dana dodelio nagradu „Đura Jakšić“. Šteta što to neće odjeknuti kao hitac u ruskom ruletu u kome se, sve navodno u korist srpske kulture i njene sigurnosti, nagrade dodeljuju po pouzdanom i ustaljenom redu, sve samim odlikašima iz šezdesetih kojima je stalo samo do sebe. Šteta što taj hitac neće zaustaviti one koji ne čitaju i ne vole, nego osluškuju famu. Srpska je poezija zaboravljena ispod vela priznatih vrednosti. Zato se ne treba čuditi onima koje/koji se bune, ni kada su u pravu, ni kada nisu, a među njima Radmila Lazić sebi namenjuje da bude oštrija od same sebe.

Vrlina stihova u pažljivo komponovanoj knjizi Iz anamneze potiče i iz toga što oni ne pošteđuju svog autora. Nisu ton Anamneze Radmile Lazić i njegova kolebanja sasvim po ukusu ovog kritičara, ali je sa ovom knjigom lako podeliti istinu saznanja o slomu životnih perspektiva, o usamljenosti i smrti, o telu i želji za dodirom, o protoku vremena i njegovim svojstvima. To što je lako prijateljski podeliti, bilo bi toliko bolje ne znati. Kako bi to bilo lepo ne videti kakva je to istorija života, ljubavi i susreta, tela i lica, slagati sebe da se makar i neki tračak propuštenog ponovo može desiti, i više od toga, da i ono što nije ni bilo, ni moglo biti, niti će se ikada dogoditi, ipak još uvek može za nas da postoji kao što postoji za čoveka koji se nada životu.

Tri ciklusa, uvodna pesma i završna, vode od sumorne Metafizike sumraka kroz istoriju slučaja sve do „predsmrtne lepote“ u Anatomiji krika. Na tom putu najteža ocena izrečena je u ciklusu Usta na usta: „Večni pokoj, čega god se mašim“. Dok Radmila Lazić vodi plodan dijalog sa pesničkim nasleđem, pri čemu je posebno dobar onaj sa neopravdano zapostavljenom Danicom Marković i Anom Ahmatovom, ovaj odjek priziva sliku iz antike o pesničkom daru zbog koga sve što pesnik dotakne postaje stih. To što je domašaj stiha, ovde je, međutim, domašaj pokoja.

Naslovni ciklus Iz anamneze izlaže istoriju pesničkog slučaja i pokazuje sve simptome bolesti na (sredovečnost, usamljenost i) smrt, a ciklus Tuđe proleće pokazuje likove drugog, susreta i odsustva, ljubavi i onog što ostaje posle nje, naročito tamo gde je više nema. Ova putanja i pesnička fenomenologija životnih ruševina vodi od „lične otadžbine“ iz prve, do „nezemaljske raskoši“ iz poslednje pesme. Stihom „Ničija zemlja postala je moja“ završava knjiga, ali je njen kraj teško pomiriti sa celinom. „Onaj ko je napisao nebo, zemlju, more“, stoji na početku, „dalek se čini i hladan kao severni pol“. Za to se odsečno kaže „Ne zovi to nihilizmom ni bogohuljenjem / Pogrešna sintaksa, loša dikcija / Beše stvaranje sveta“. Iako je rđavo ocenjen, za svet ipak nije rečeno da je i sama stvar od koje je načinjen rđava, već način njenog izricanja. Tu bi trebalo tražiti opravdanje za preokret na samom kraju knjige u apoteozu K Tebi i uspenje bez lestvi Jakovljevih, ali za to svi pređašnji stihovi ne pružaju nikakvo pokriće. Da li pred bezizlazom stihovi izneveravaju sami sebe?

Iz svake knjige mogu se izostaviti poneki stih ili pesma, ili ceo završetak koji se pisca ovih redova uopšte ne doima. Problem je ako ni posle prilježnog čitanja, uprkos uvažavanju, odobravanju i razumevanju koje povremeno ima i intimnu boju, stihovi ne postaju nužnost književnog pamćenja. A Matiju – ili Desanku, da ne bude zabune – i ko nije nikada čitao oseća kao da razume i nosi svud u sebi i sa sobom, i pred sobom, i ispod sebe, i sebe sa sobom, i svud i svukud, i odasvud i kudgod, aman. Lako je tome narugati se, još lakše odreći se toga, a najlakše je ne slagati se sa politikom jednog pesnika/pesnikinje, ali zašto je tako i jesu li tome krivi samo istorija i drugi? Teško je saznanje da ono bez čega deo pesnički nesvesnog ove kulture nisu nužno postali Vinaver i Rastko Petrović, ili Anica Savić Rebac, određuje da Crnjanski i Miljković, na drugi način Nastasijević i Popa jesu. Zašto veliki stihovi moraju u ovoj kulturi da odjeknu kao da su oduvek poznati, samo je neko trebalo da ih objavi?

Teška pitanja, oko kojih se ne moramo složiti, nisu tu da dobrim knjigama oduzmu nešto što one uostalom i nemaju, već da ih bolje predstave. Stvar je doslednosti da se ona postave i ponove. Pisac ovih redova je „antologiju savremene ženske poezije“ Mačke ne idu u raj, koju je priredila Radmila Lazić, dočekao prošle jeseni sa posebnim zadovoljstvom, a sada rado preporučuje i vrednosti knjige Iz anamneze ove pesnikinje.