Danas ne utovarujemo ugalj

Priča počinje iza rešetaka: čuveni etnomuzikolog John Lomax, koji je tridesetih godina prošlog veka prvi snimao crnačke izvođače po dubokom Jugu SAD, u zloglasnoj kaznionici Angola pronašao je pravi biser, bluzera koji ga je duboko impresionirao svojim pesmama. Potrudio se da mu pomogne da izdejstvuje pomilovanje, i postao je njegov menadžer čim se ovaj našao na slobodi, da bi se zatim vrlo brzo posvađali. Ipak, stigao je da pre tačno 80 godina objavi knjigu-pesmaricu o svom otkriću pod imenom „Negro Folk Songs as Sung by Lead Belly“ („Crnačke pesme kako ih peva Lead Belly„, Macmillan 1936), koja je promenila tok popularne muzike, upoznajući svet sa blagom neušminkanog ruralnog bluza, lansirajući ovog neobično samosvesnog crnog autora pravo u večnost u godinama koje su dolazile. Njegov nadimak beše Lead Belly („stomak od olova“). Bio je spreman sve da izdrži. Naročito u tučama.

Pored mnogih originalnih pesama i najboljih prepeva, Lead Belly se u istoriju upisao i kao autor bluz pesme „Titanic“. U njoj se opisuje situacija u kojoj legendarni bokserski šampion crne boje kože dolazi da se ukrca na čuveni, ponosni brod, a kapetan ga odbija i zabranjuje mu da se popne na njega rečima: „Ti ne možeš, danas ne utovarujemo ugalj.“ Šampion kasnije opisuje koliko je srećan što mu nisu dopustili da uskoči u sopstvenu propast.

Priča ima svoje utemeljenje u stvarnom događaju: bokser postoji i bio je prvi veliki crni šampion – Jack Johnson – a brod je bio jednako veličanstven, mada nije Titanik. No, paralela sa Titanikom bila je toliko moćna da su je svi crnci razumeli, podsmehujući se belačkom poverenju u progres i mašine, u jednom svetu u kome su oni mogli biti deo te storije samo kao sluge.

ČOVEK JAKE ŠAKE: Huddie Ledbetter (Hjudi Ledbeter) rođen je negde oko 1889, na plantaži Jeter (Džeter), u Lujzijani. U ono vreme godina rođenja nije bila toliko važna ako nemate poreske obaveze, a verovatno je tako i danas. Na plantaži je postao šibadžija kog su poštovali zbog fizičke snage i kratkog fitilja, ali je naučio i da svira gitaru i harmoniku. Uz upečatljiv glas, koji svi upamte kad ga jednom čuju, mali Huddy Leadbetter imao je stage personu još pre nego što je našao stage.

Početkom XX veka, sa 14 godina se već zatiče u Shreveportu, važnom i veselom lučkom gradu na Misisipiju, gde zabavlja ljude na ulicama kvarta sa javnim kućama i nalazi svoju prvu binu. Godine 1913 upoznaje se sa Blind Lemon Jeffersonom, jednom od najznačajnijih pojava rane bluz scene, brilijantnim gitaristom i poetom u vreme kad ih još nije bilo („See That My Grave Is Kept Clean“ spada u klasike, a Bob Dylan ju je potresno izveo na svom prvom albumu). Lutali su neko vreme Teksasom, dok se nisu smirili u Dalasu, te je nastupajući po sumnjivim lokalima od osam naveče do četiri ujutro sa ovim slepim umetnikom, Lead Belly prvo došao do zaključka da želi da svira dvanaestožičanu gitaru u stilu lokalnih Meksikanaca – što će postati njegov zaštitni znak – a potom i da pesma mora imati poruku da bi držala pažnju publike. Leadbetter je zato počeo da komponuje sopstvene kompozicije i priča svoje priče, kao što je ona o Titaniku, ali je sa jednakim uspehom vredno birao, prerađivao i pretvarao u svoj repertoar stare pesme, kako crnačke tako i belačke, prilagođavajući ih svojoj ličnosti.

I zaista, izbor pesama koje je Lead Belly snimio, govori o fantastičnom naporu da se obavi ogroman posao selekcije među prastarim pesmama, od folka do gospela, te komponuju sjajne nove stvari u tom ključu, sve prerađene kroz moderne ritmove i agresivan način pevanja koji odgovara slušalačkom ukusu ranog XX veka. Praveći sopstveni efektni repertoar od koga je živeo, on je usput obavio ključan čin modernizovanja kompletne zaostavštine crnačke muzike raštrkane po plantažama i kafanama, komprimujući je na pop način i pretvarajući je u jedan žanr, od tad svima prepoznatljiv pod imenom bluz. Neko je samo trebalo da uključi dugme za snimanje.

Vraćajući im njihovu muziku kao popularnu muziku, koja prelazi rasne granice, Lead Belly je crnim ljudima dao jezik, a dajući im jezik – dao im je slobodu. Štaviše, dao im medij kroz koji su prvi put progovorili.

PRAVA ADRESA SLOBODE: Leadbetter je svoju slobodu našao u imenu, odnosno nadimku Lead Belly, koji ga je štitio od zla. Ime koje ga je proslavilo zaslužio je u svojim zatvorima, u koje je dopadao redovno od 1915, pa se sve do četrdesetih, uglavnom zbog teških tuča, te pokušaja, ali i jednog sasvim dokazanog ubistva. Dva puta je pomilovan zbog posebno dobrog vladanja, koje je uključivalo koncerte što ih je tamo priređivao – kako upravi tako i zatvorenicima – te se slobodno može reći da je oba puta muzika izbavila Lead Bellyja iz državnog sužanjstva.

Tom prilikom je postao prijatelj sa istraživačem koji ga je snimao – bio je to pomenuti John Lomax, koji je sa svojim sinom Alanom tragao za originalnom bluz i folk muzikom, onakvom kakva se svirala među običnim svetom, obilazeći plantaže, kafane, ali i zatvore na Jugu. Susret sa Lead Bellyjem bio je sudbinski – on kao da je bio otelotvorenje tradicije koju su otac i sin želeli da upoznaju. Od tad su ga u više navrata snimali, a zvezda je bila rođena kad su 1936. objavili knjigu sa pesmama koje je pevao, tim pre što su ga i uživo doveli na Istok, gde je počeo redovno da nastupa. Doduše, koncerti su mu najavljivani kao dolazak zveri u kavezu: „Milozvučni pevač iz močvare, gostuje u našem gradu da otpeva par pesama između dva ubistva“ (Herald Tribune).

SABRANI UDARCI: Najbolja kolekcija njegovih pesama objavljena je tek 2015: „Lead Belly: The Smithsonian Folkways Collection“ u vidu četvorostrukog CD boks seta prvi put daje pun uvid u njegovo ogromno stvaralaštvo, od zatvoreničkih napeva nastalih prilikom prisilnog rada do pesama za decu.

Danas je njegova najpoznatija stvar svakako „Where Did You Sleep Last Night“ ili „In The Pines“, koju Institut Smithsonian beleži pod originalnim imenom „Black Girl“. Lead Belly ju je naučio u rudimentarnom obliku od svojih ujaka Boba i Terrella, a postala je opšteizvođena u njegovoj verziji – nema sumnje da je to zbog uverljivog pevača, koji kao da je glumio sebe u mračnoj pesmi bez opraštanja. U njenim dubinama krije se jedan od mogućih odgovora na to koliko ljubav može blizu prići mržnji, a još uvek se zvati ljubavlju.

Međutim, druge njegove pesme bile su veći hitovi u svoje vreme, a još manje su objašnjene: tako „Midnight Special“, verovatno govori o vozu koji prolazi, i kojim možda zatvorenici beže u slobodu ili joj se bar nadaju. Nije toliko rečeno ni o „Goodnight Irene“, još jednoj temi sa visokom upotrebnom vrednošću u zatvorskim okvirima, sa svojim slatkim sanjanjem o voljenoj koja nije tu. Obe ove pesme na veličanstveno direktan način slave ljubav, kao neke himne koje joj pripadaju.

Još manje je bilo priče o njegovim fantastičnim verzijama „The Gallows Pole“, „Rock Island Line“, „Pick a Bale of Cotton“, „Black Betty“, „Grey Goose“, „Take a Whiff on Me“, „House of Rising Sun“ i drugih pesama koje je uzeo i upotrebio da kaže svoju istinu o svetu sa kojim se neprestano kačio i tukao. Ogromna zaostavština njegovih snimaka tek odnedavno postaje zvanično prepoznata kao ključna kolekcija originalne američke muzike, ali muzičari svih generacija u njima su odavno osetili životno iskustvo o kome je vredelo pevati iz sveg glasa.

NEKA SNAGA PESME BUDE SA TOBOM: Jedna takva presudna pesma, njegov lični autorski doprinos, svakako jeste „The Bourgeois Blues“. Nastala je 1937. tokom Lead Bellyijeve prve posete Vašingtonu, i zvuči kao da je poslata da 80 godina kasnije dočeka novog američkog predsednika pri preuzimanju vlasti, sa njegovim milionerskim kabinetom, koji će ubuduće najbolje tumačiti šta su pravi interesi tamošnjeg radnog sveta. To je pesma što je svojim angažovanim stavom direktno upotpunila repertoar Lead Bellyjevog novog koncertnog partnera Woodyja Guthrieja i potom otvorila vrata Peteu Seegeru da započne urban folk movement, na kraju dovodeći do originalne pojave Boba Dylana šezdesetih.

Sva trojica belaca su uvek naglašavala koliko duguju Lead Bellyju, ali oni nisu bili tu kad je pesma „The Bourgeois Blues“ nastajala. Po zapisima Alana Lomaxa, kad je Lead Belly prvi put došao na njegov poziv da snimi svoje pesme za Kongresnu biblioteku, ne bi li ostale kao zaostavština američke kulture, krenuo je na put sa svojom suprugom ikoničnog imena Martha Promise. Pošto se obreo u glavnom gradu, par je pokušao da se smesti u običnom hotelu, gde su ih zamolili da odmah odu, jer su obojeni – još veći problem je nastao kad su otkrili da u hotelu predviđenom samo za obojene nije bilo mesta. Njegov domaćin, do tada ne sasvim svestan ove strane života u liberalnom delu Amerike, potom ih je doveo da prespavaju kod njega kući. Lead Belly je tu prisustvovao svađi između Lomaxa i stanodavke koja je zahtevala da crnac i crnkinja odmah budu izbačeni, da ne bi pozvala policiju koja će ih sve isterati napolje. To je bio Lead Bellyjev prvi dan u Vašingtonu.

Sutradan su ga u obližnjem restoranu zamolili da izađe, jer se u to doba nije moglo sedeti u mešanom društvu sa belcima, mada je Lomax planirao da za ručkom priča o poslu sa njim – kako su objasnili Lead Bellyju, da je sedeo sa crncima ne bi bio problem, ali za istim stolom sa belcem, to nikako nije prihvatljivo… Neko je prokomentarisao kako je Vašington buržoaski grad, a Lead Bellyju se dopao zvuk te reči koju do tad nije čuo. Slučaj je hteo da se time pogodi suština – iza maske rasizma zapravo se krila opšteprihvaćena kapitalistička norma ponašanja.

Bila je to jedina otvoreno protestna pesma koju je Lead Belly potpisao i prva u kojoj crnac sa punom samosvešću opisuje svoje mesto u američkom društvu:

Well, them white folks in Washington they know how
To call a colored man a nigger just to see him bow
Lord, it’s a bourgeois town
I got the bourgeois blues

Na prosvećenom Istoku Amerike, jedino je uski krug levičarskih intelektualaca zapravo želeo da sluša ovakve pesme, kao i Lead Bellyjeve priče iz narodnog života i mudrosti koje su sa tim išle. No i to je bilo više nego dovoljno za povremene koncerte i pristojan prihod, pa se naš junak tamo odomaćio tokom četrdesetih godina kao muzički učesnik tamošnjeg širokog levičarskog pokreta što je pozivao na više socijalne pravde i solidarnosti u društvu. Njemu je keš dobijen za ono što je najbolje radio – nastupao uživo – bio sve što mu je trebalo, pa nije mnogo razmišljao o unutrašnjim ili svetskim političkim tokovima. Da jeste, verovatno ne bi nastupao na sedeljkama Komunističke partije SAD, jer je to automatski dovelo do toga da mu FBI otvori dosije.

Nekome je veoma smetalo što postoji pesma kao što je „The Bourgeois Blues“ i što crnci umeju da kažu to što pesma govori. S pravom, jer od nje počinje nova istorija političkog govora u popularnoj muzici, od nje se sme reći – ona je jednako uporište potonjih protestnih pevača iz šezdesetih, angažovanih rokera bilo koje generacije, kao i samosvesnog hip-hopa.

PET STOTINA PESAMA: Jedan snimatelj koji je radio sa njim ostao je svojevremeno zapanjen kad mu je Lead Belly saopštio da zna 500 pesama. Bila je to njegova banka, u koju je založio svoj život, jer pesme je uvek mogao da otpeva i zaradi negde neku kintu. Nažalost, u svoje vreme nije snimio više od dve stotine, te nam ostaje samo da nagađamo na osnovu manje od polovine repertoara kako je izgledala celovita Lead Bellyjeva verzija američke muzike. On je, naime, bio jedini iz naroda ponikli autor, koji je bio sposoban da da autentičnu viziju onog što ta muzike sve jeste i može biti – crni Dylan, pre nego što je onaj beli bio moguć.

Lead Belly je bio prvi bluzer koji je postao poznat u Evropi. Nažalost, bio je to i njegov kraj – prve nastupe u Parizu 1948, pratili su zdravstveni problemi, posle kojih mu je data dijagnoza od koje se ne oporavlja (Lu Gerigova bolest). Lead Belly je takođe prvi bluzer koji je imao hit u modernim vremenima, ali – predvidljivo – tek pošto je preminuo. „Goodnight Irene“ postala je sveamerički radijski hit tokom 1950, nekih šest meseci posle njegove smrti, u verziji sastava The Weavers, predvođenih Peteom Seegerom.

Lead Bellyju, naravno, nije potreban Rokenrol hol slavnih koliko Lead Belly potreban Holu slavnih, te je u njega uvršten takoreći čim je osnovan, osamdesetih – on sam je bio Hol slavnih, i njime verovatno i dalje hodi svaki dan od jutra do sutra, pevajući najveće američke pesme svih vremena. Svestan da za njega ne postoji Nobel.

TITANIK I DALJE PLOVI: U novom svetu, kog tek otkrivamo, uprkos svemu na internetu dostupnom i objavljenom, čini se da sve brže idemo ka zaboravu istorije. Naši utisci i impresije – afektivni stav, više nego racionalnost – određuju odnos prema svakolikom svetu. Kome u tom svetu samozaborava, u tom opštem gubljenju u svojim privatnim doživljajima, uopšte treba istorija i kome ona pripada?

Nikome ne treba, jasan je odgovor, a pripada, kao i uvek, samo najbogatijima. Istorija pojedinaca služi samo kao ilustracija.

To smo svi mi, koje neće ni da puste na Titanik.

Nama peva Lead Belly.