Danas je prosečan čovek i manje od prosečnog

“Pankrti” spadaju u one retke klasične kulturne vrednosti koje su nam još preostale iz jugoslovenske baštine. Godine 1980. objavili su svoj čuveni album Dolgcajt (Dosada) – prvi, a možda i najbolji pank album u SFRJ, čija angažovana društveno-kritička oštrica i dalje ima tu moć da razobličava sve ono lažno oko nas, te mu aktuelnosti, decenijama kasnije, nikako ne ponestaje. Njegova eksplozivna energija uveliko prevazilazi ono što nudi današnja rok scena, pa je pravo zadovoljstvo iskoristiti priliku i videti “Pankrte” uživo na turneji “Dolgcajt 2025: Ljubljana – Zagreb – Beograd”, kojom obeležavaju 45 godina od ovog svog istorijskog debija. Pred koncert u Domu omladine Beograda 11. aprila 2025, razgovarali smo o prošlim i sadašnjim vremenima sa Peterom Lovšinom, jedinstvenim frontmenom ovog legendarnog sastava i jednom od posebno omiljenih ličnosti nekadašnje jugo-rok scene.

foto: goranka matić

“VREME”: Da li je u Ljubljani danas jednako dosadno kao što je bilo nekad, kad je nastao album Dolgcajt, ili se nešto ipak promenilo u ovih 45 godina?

PETER LOVŠIN: Pa, zavisi za koga. Ljubljana je sigurno sada drugačija i lepša – nekad smo je zvali “bela Ljubljana”, a sad “zelena Ljubljana” (smeh) – ali u zimskom periodu ipak svejedno dišemo lošiji vazduh. Dakle, ima minusa i pluseva, kao i u svakom gradu. No, situacija je sigurno drugačija nego kad smo 1978. živeli u sistemu u kome nam je mnogo toga nedostajalo: ne toliko slobode koliko mogućnosti izbora. Sada, na prvi pogled, ima puno više izbora – imamo višepartijske izbore, neke stranke su leve, neke su desne… međutim, na kraju se sve svodi na to da smo svi u ovim vremenima samo lutke na koncu nekih viših interesa.

Iz ove perspektive čini mi se čak da su nekadašnje vlasti imale više osećaja za ljude, bez obzira na to što su ga iskazivali na malo čudan način. A danas je i u našim krajevima, i u Evropskoj uniji, jedna stvar podjednako očigledna: više nikoga ne zanima prosečan čovek. Nekad smo imali osećaj da prosečan čovek ipak nije nešto što je – prosečno. A sad je prosečan čovek i manje od prosečnog.

Isto je svuda u našem regionu. I smo mnogo onoga zgubili što smo dobili nezavisnošću, kad su sile novca došle po svoje i uzele to nazad. Na svojim ramenima to najviše osećaju oni koji nisu uspeli u ovoj bici za standard – ko zarađuje, može bar malo da putuje ili kupuje, ali ni on ne može puno toga čuti na televiziji, jer sve televizije kupio je veliki kapital, a ne može puno toga ni da pročita u novinama jer i tamo vlada samo novac. Posle oduševljenja ulaskom u EU, kao da smo polako izgubili smisao pravog života.

Kad ste prvi put primetili, još pre jugoslovenskih ratova, da će se situacija promeniti? Da li je bilo nečeg što je običan čovek, a posebno muzičar, mogao da uoči i pre nego što je došla 1990/1991?

Pravo da vam kažem, ja sam bio siguran da će Jugoslavija ostati do kraja mog života i da ću kao novinar zauvek raditi širom te zemlje (Lovšin je radio i kao sportski novinar – prim. aut). Ali instinkt je govorio nešto drugo – prvi put sam osetio da nije baš sve normalno kad sam napravio pesmu “Sarajevo 1984”, na našem Rdečem albumu. Činilo mi se, kao reporteru koji je pratio skijanje, malo čudnim da Sarajevo ima Olimpijske igre, a Slovenija koja je skijaška nacija – nema. Nisam imao baš ništa protiv Sarajeva, dapače, ali “Pankrti” posle te pesme nisu mogli da sviraju u Sarajevu, sve dok nas nije pozvao Emir Kusturica, i to tek na kraju naše karijere. Tamo su bili najoštriji komunisti. Ljubljana, Zagreb i Beograd bili su nekako dekadentni socijalistički centri, a u Sarajevu je sve moralo da bude besprekorno, u skladu s jugoslovenskom idejom.

Mislim da smo tad u Sloveniji odigrali pametno, išli smo da pomognemo Sarajevu koliko smo mogli u organizaciji. Moj frend Jure Franko osvojio je srebrnu medalju u veleslalomu, i svi smo se veselili. A samo par godina posle, puklo je…

Koji su to svetski i jugoslovenski bendovi uticali na vas, pre nego što ste napravili “Pankrte”? Šta ste slušali kao klinac – i da li su to bili neki hipi, klasični rok sastavi, ili ste već nekako reagovali na nove zvuke? Koji je, ukratko, prvi pank bend kog ste čuli?

Najpre sam slušao “The Rolling Stones”, “The Kinks” i “The Troggs”, dakle engleske bendove. Posle je došao američki bluz, Madi Voters i B.B. King pre svega, a onda i rokenrol Litl Ričarda i Džerija Li Luisa. Onda se polako vraćam na engleske muzičare i sastave kao što su Dejvid Bouvi i “Roxy Music”. Moram priznati da smo tek kasnije shvatili šta znače “Ramones” i Peti Smit, jer su za nas prvi ipak uvek bili “Sex Pistols” i “The Clash”, te “Dead Kennedys”. Uz to sam oduvek bio veliki fan Boba Dilana, Vudija Gatrija, Pita Sigera i Leonarda Koena.

Jeste li možda gledali novi biografski hit–film o Bobu Dilanu Kompletni neznanac?

Gledao sam, kako da ne! Meni je super, ja sam Dilanov fan, gledao sam desetak njegovih koncerata. Ovaj momak ga je sjajno odigrao – neke stvari koje je otpevao u filmu možda mi se i više sviđaju nego u Dilanovoj verziji (smeh). Znamo da je Dilan kultna osoba, da može biti težak. Iako je više puta bio u Ljubljani, nisam ni pokušao doći do njega, jer mi je prijatelj Igor Vidmar – koji nam je puno pomogao da izdamo debi album Dolgcajt – kao organizator nekoliko Dilanovih koncerata rekao da ni on sam nikad nije uspeo da ga upozna i priča s njim, ha-ha. Ali, Bob je toliko puno toga dao muzici da zaslužuje veliko poštovanje.

Sa druge strane, s “Ramonsima” sam se upoznao još 1988. u Njujorku, kad sam radio intervju sa Džojem Ramonom. Svojevremeno sam se družio i sa “Strenglersima”, a upoznao sam i “Nirvanu” kad su 1994. svirali u Ljubljani, na jednom od svojih poslednjih koncerata u prepunoj hali Tivoli. Nirvana je bila totalno drukčija – u biti se videlo da su poštovali pank i sve što je on dao, da su iz njega izašli, ali su to radili na svoj način. Na njihov koncert sam malo zakasnio, ali su me onda atmosfera i muzika poneli i taj nastup mi je bio još i bolji nego što su njihove ploče. Igor Vidmar je opet bio organizator i došao sam u bekstejdž – sećam se da su Krist Novoselić i Dejv Grol izašli da pričaju s publikom, Krist čak malo i na srpskohrvatskom, a Kurt Kobejn je sedio sam na nekom stolu i niko nije došao da razgovara s njim. Ja sam uspeo da uspostavim neki kontakt očima u jednom trenutku, ali je on već bio malo odsutan. No, ništa se od toga nije videlo na koncertu koji je bio fenomenalan. Kobejn je imao ličnih problema, sigurno, i zbog toga mi je žao jer je bio prava ličnost.

Kakva je situacija sa koncertima nekad i sad?

Bilo je izvanrednih koncerata u tom periodu, recimo “The Cure” sa premijerom albuma Disintegration, ili “Dire Straits”, koji su celu svetsku turneju pripremali u Jugoslaviji. Kad to uporediš sa današnjim trenutkom, gde u Ljubljani teško možeš da vidiš neki značajniji koncert, sve ti je jasno… Jedini koji je mene oduševio u poslednje vreme bio je Rod Stjuart (smeh). Vremenom, eto, zavoliš i drugačiju muziku, ako se svira sa srcem i energijom. Takav je bio Rod Stjuart prošle godine, pokazao je da se i u poodmaklim godinama još može svirati i uživati. Vi u Srbiji bar imate veliki festival kao što je “Egzit” u Novom Sadu. “Pankrti” su tamo jednom svirali i bilo nam je i više nego super.

Što se bendova iz drugih krajeva Jugoslavije tiče, moram reći da sam uvek bio fan YU grupe! Pre možda šest-sedam godina svirali smo u Banjaluci na jednom festivalu, i tek tamo smo ih upoznali i konačno se malo družili. Bio je to veliki događaj za nas. Jednako su bili simpatični, kao i uvek. Ali prvi jugoslovenski hit koji sam zavoleo bila je pesma Kornelija Kovača “Volim Partizan, crno-bele boje, volim Partizan, kao oči svoje”. Moj najbolji frend bio je veliki navijač Partizana – a ja sam navijač Olimpije, samo da se zna, ha-ha. No, ta pesma mi je uvek bila odlična, model kako treba da zvuči navijački poklič – kasnije sam imao priliku da i sam pravim sportske himne, kao što je recimo himna fudbalske reprezentacije Slovenije za Evropsko prvenstvo 2000. godine.

Kad već pričamo o koncertima, nama su u Beogradu za formiranje pank scene bila važna dva nastupa – koncert “The Ruts” u januaru 1980. i “Pankrti” u aprilu 1980. I svi će vam ovde reći da su ta dva događaja bila ključna.

I ja sam gledao “The Rutse” i bili su jednako dobri u Ljubljani tada. A evo i jedne anegdote. Nekoliko godina ranije družio sam se sa “Strenglersima”, koje sam upoznao preko organizatora koncerta. Lepo smo razgovarali, ali kada sam uveče pokušao da uđem u “Tivoli” na nastup – nisu me pustili jer smo kao tinejdžeri uvek pravili tamo pizdarije, bacali stolice i zato nismo bili rado viđeni gosti (smeh). Tada su im “Strenglersi” rekli – a oni su, pazite, u tom trenutku svetske zvezde – e, onda ni mi nećemo svirati! Krenuli smo nazad autobusom, kad za nama dolaze organizatori i ipak nas pozivaju da uđemo. A da ne bi bilo problema, mene i moju ženu sproveli su pravo na binu, da odatle gledamo koncert (smeh).

Eto, to je pank značio, pravu solidarnost, premda su “The Stranglers” bili više novovalovci. Ali to je bio taj novi način druženja, muzika koja dolazi takoreći od publike, običnih ljudi. Bilo je tada mnogo lepše drugarstvo između bendova, nego sa nekim velikim imenima iz šou-biznisa. I tu moram takođe da pomenem naš nastup sa “Sex Pistols” 1996, opet u Tivoliju, nakon koga smo razgovarali cele noći, naročito sa Džonijem Rotenom. Upoznao sam tada i basistu Glena Metloka, koji je, evo, pre šest-sedam godina svirao sa nama u Stožicama i otpevali smo zajedno “Anarchy in the U.K.” i “God Save the Queen”, mislim da je čak na Jutjubu postavljena i “Pretty Vacant” koja je, u načelu, njegova pesma.

foto: promo

Sad, kad gledate iz ove perspektive – šta je u panku zaista bilo novo i drugačije? I šta je, na kraju krajeva, toliko oduševilo bar neke ljude da još uvek na pankere gledaju kao na pozitivan primer?

Mislim da je pank doneo pre svega svest ljudima da mogu biti mnogo aktivniji učesnici društvenih procesa. Da nije samo politika ta koja oblikuje društvenu svest, nego da to može i muzika. Naravno, sve je to počelo od bitnika i išlo preko rokenrola i hipika, sve do pankera. Muzika je bila pravi antipod politike. Od 1955. ona je pokretač pozitivnih promena u svetu: tako su recimo belci i crnci po prvi put bili zajedno u istoj sali, kao ravnopravni učesnici nekog javnog događaja – tek na koncertima Litl Ričarda i Čaka Berija. Kad su “The Beatles” gostovali po SAD šezdesetih, videli su da im na koncertima postavljaju ograde, pa su zahtevali da ih sklone ili neće nastupati. Tako je i pank stvorio uslove za neke nove prodore.

Na žalost, “gospodari rata” koji vode celu muzičku industriju uspeli su da današnjim muzičarima oduzmu pravo da imaju svoje nosače zvuka. Naravno, vinilne ploče su i dalje popularne, ali samo među sladokuscima, onima koji vole dobar zvuk. A nekad su ploče menjale svet. Uzmimo primer Dilanovog albuma Highway 61 Revisited – to je svakako ploča koja je promenila svet. Kako je on to uradio? U osnovi – samo je, umesto akustične gitare, uzeo da svira električnu, i to je ono što je potpuno izmenilo naš pogled na stvari.

Sad je sve drugačije – ostale su nam samo ove platforme za distribuciju muzike, na kojima zarađuju isključivo vlasnici, a muzičari nemaju ništa od toga. Trenutno završavam svoju novu solo ploču, a ne znam ni zašto je završavam – dobro, znam, iz inata (smeh) – ali nema više ni kritičara, nema više ni prodavnica albuma… Kad smo putovali u London pre trideset godina, znali smo da moramo otići u Virgin Megastore da kupimo ta i ta izdanja, tačno smo znali šta obavezno moramo da imamo. A sada nema ni Virgin Megastora. Nestalo je i duha. Dobro, vi u Srbiji imate puno ovog novog duha (smeh).

Ja nekako mislim da je mnogo toga što je pozitivno bilo u bivšoj Jugoslaviji, i što je i do dan-danas ostalo pozitivno u našim krajevima – u stvari proisteklo iz muzike… a možda nešto i iz sporta! Svi imamo odlične sportiste, i svi se divimo Novaku Đokoviću, koji zna dobro i da priča, čak je i antiglobalista, tu je i Jokić, mi imamo Luku Dončića koji je dete ovog regiona, imamo kod nas i vanredne bicikliste. Mi smo, zapravo, puno bolji nego što bi Zapad to hteo.

Moj glavni hobi je da skijam, dugo sam bio i profesionalni skijaški reporter, te i dalje mnogo putujem – i tvrdim da su svi najbolji zubari u Švajcarskoj iz bivše Jugoslavije, ali isto tako i da mnogi naši ljudi rade samo one mnogo slabije plaćene poslove, jer još uvek nismo ravnopravni sa Švajcarcima. Mi smo svi mislili da ćemo se pre ili kasnije izjednačiti u prihodima sa Evropom, ali očigledno to nekako ne ide. S druge strane, ipak mi se čini da imamo puno bolji život nego oni – tamo negde šezdesetih i sedamdesetih bilo je zabavno i lagodno živeti na Zapadu, a sad mislim da više nije. Ubijen im je duh, kao što rekoh.

Kako su i iz koje potrebe nastali “Pankrti”?

Svirao sam akustičnu gitaru, bio fan Gatrija i Sigera, pevao sam više za sebe pesme kao što je “We Shall Overcome”, posle sam na faksu čuo i drugačije stvari, a na kraju i pank. Studirao sam na Fakultetu sociologije, političkih nauka i novinarstva, gde sam upoznao starijeg kolegu Gregora Tomca. Mi smo u “Njuzviku” naišli na tekst koji se rugao toj novoj muzici koju su zvali pank: “Niko ne zna da svira, to je samo buka, ništa se ne čuje, poruke su anarhične” – i ja sam odmah rekao Gregoru: “Evo, to bismo mi mogli svirati!”. On je onda otišao u London po neke ploče, a ja sam skupio bend u Kodeljevu, u Ljubljani. Počeli smo da vežbamo u septembru 1977, a 17. oktobra već smo imali prvi koncert.

Da li ste imali neke probleme sa milicijom u to doba, zbog imidža, tema i buke koju ste pravili?

Pa, da budem iskren – bili smo sigurni da bend neće preživeti prvi koncert (smeh). Da se sad samo malo zajebavamo i da je to kao neki hepening. Mi smo inače sa nekim našim pesnicima, jednim filozofom anarhizma i drugim prijateljima, pravili neke svoje hepeninge na kojima smo na bini kuvali špagete. Na dva-tri gostovanja ovog hepeninga oterali su nas sa bine, jer je to bilo previše ludo. Bio sam ubeđen sam da će “Pankrti” biti još jedan takav hepening, koji neće proći. Ali desilo se sledeće: kad smo svirali u Moščanskoj gimnaziji svoj prvi koncert – koji smo inače reklamirali kao “Prvi pank koncert iza Gvozdene zavese” – toliko je puno ljudi došlo da smo se iznenadili. Da su pripadnici sile reda i zakona tom prilikom svratili, ne bi ni mogli da uđu unutra, jer je u sali sve bilo skroz puno, a i da su nekako ušli, ne bi ništa razumeli. Mi smo zbilja bili glasni i ludi. Koncert je snimljen za ljubljanski Radio Študent i zvučao je puno bolje nego što smo očekivali. Odmah smo imali i pozitivnu reakciju – Peter Mlakar, koji je vodio ŠKUC, pozvao nas je na gostovanje u Beograd, da budemo deo delegacije ljubljanske studentske omladine. To je bilo 1977. godine i nije još bilo toliko ljudi koji su nas mogli pratiti. U Zagreb nas je potom na svoju izložbu pozvao Mirko Ilić, svetski poznati dizajner, a na koncert je došao Džoni Štulić, koji je posle napisao onaj čuveni stih iz numere “Balkan”: “Brijem bradu, brkove/Da ličim na Pankrte”.

Tako je počelo, i onda je teško bilo to zaustaviti – već su počele stvari da se menjaju u društvu, budili su se Beograd, Zagreb, Ljubljana, nije to bilo više moguće lako vratiti u nekadašnje okvire. Postojala je hrpa sastava na sve strane, samo u Ljubljani bar deset pank grupa je radilo. U Beogradu je bio više novotalasni zvuk, ali bilo je mnogo bendova u Rijeci, Istri, “Prljavci” u Zagrebu, “Pekinška patka” u Novom Sadu – i to više nije bilo moguće zaustaviti.

Pank je zbilja doneo nešto sasvim novo, pre svega u energiji, ludoj, anarhičnoj, i ljudi su osetili da je to nešto što će pomaknuti granice u muzici.

foto: promo

Kako se sećaš tog legendarnog koncerta u beogradskom SKC iz aprila 1980, koji je uticao na celu ovdašnju scenu? Ko su vam bili najbolji prijatelji od jugoslovenskih grupa tog doba?

Kad smo mi svirali taj koncert aprila 1980. u SKC, pre nas je svirala nama nepoznata grupa “Limunovo drvo”. Ali kad smo ih čuli, znam da smo se samo zgledali i rekli sebi – pa šta ćemo mi na sceni kad su ovi tako dobri, gledaj kako sviraju. Ceo bend je to pričao! Mada je sa nama tad svirao i Borut Činč iz “Buldožera”, kao gost… Svi smo bili oduševljeni tim bendom! Ali tad je bilo drugačije – dok su oni svirali, publika je samo stajala i gledala ih. Kad smo mi izašli, na nas su totalno podivljali (smeh). Posle je od tog “Limunovog drveta” nastao “Šarlo akrobata”! A ja sam sutradan otišao na odsluženje vojnog roka u JNA.

Od tih beogradskih sastava najviše sam osetio muziku “Električnog orgazma”. Još uvek smo prijatelji – pre dve godine sam ih pozvao da sviraju sa nama u Hali Tivoli, kad smo proslavili 45 godina osnivanja “Pankrta”, imali su odličan koncert i bili su super primljeni. U Sarajevu smo bili najbolji sa “Zabranjenim pušenjem”, u Zagrebu sa Džonijem Štulićem – on je sigurno bio na najviše naših koncerata od svih jugoslovenskih muzičara. Na kraju, ne mogu da ne pomenem “KUD Idijote”, oni su mi uvek u srcu, veliki smo prijatelji. “Džuboks magazin” nam je isto bio vrlo važan, tamo smo bili izabrani za bend godine 1982. Ipak smo mi bili malo drugačiji bend od svih drugih – da bismo uopšte mogli da postojimo kao “Pankrti”, u to vreme smo svi morali da radimo i neki drugi posao i svi smo vrlo brzo stvorili porodice, ja sam prvog sina dobio već 1981, a drugog 1983. Živeli smo neki drugi život, pa su nas zato mimoišle neke kasnije muzičke promene koje su drugima bile važne, a nas nisu doticale.

Kakvo je istorijsko mesto Pankrta na jugoslovenskoj muzičkoj sceni? I zašto je uopšte važno danas odsvirati Dolgcajt?

Odgovoriću vam na malo neobičan način – prošle godine me je zajednica Slovenaca iz Skoplja pozvala u tamošnju Kinoteku, gde je prikazan dugometražni film Janija Severa o meni: “Pero Lovšin – Ti lahko”. Mi smo kao “Pankrti” svirali samo jednom u Skoplju – ali kad dođeš tamo i sretneš se sa ljudima koji znaju o tebi više nego ti, za koje ni jezička barijera između slovenačkog i makedonskog ne predstavlja prepreku, i shvatiš da su na tu projekciju došli i pankeri i kritičari i filozofi… onda stvarno pomisliš: “Možda smo ipak nešto uradili kao ‘Pankrti’”. Pritom, mi nismo komercijalna mainstream muzika, nego underground – sigurno ne bismo i u XXI veku dolazili u Beograd toliko puta kad ne bismo imali kome da pričamo i kome da pevamo. Zato sam želeo da ovim koncertom obeležimo sve to, naše zajedništvo, pa smo i napravili majice “Dolgcajt 2025: Ljubljana – Zagreb – Beograd”. To su gradovi koji su nama najviše značili. Mi smo deo generacije koja je ugasila Jugoslaviju, ali koja se Jugoslavije ne stidi.