Stogodišnjica rođenja Semjuela Beketa, važnog pisca svetske dramske književnosti, bila je povod da Sonja Savić, glumica i rediteljka, uradi eksperimentalni film Čekajući God (A). Film je kombinacija step drame, komedije del arte, burleske i video arta, oba čina Beketove drame Čekajući Godoa prenosi u celini, i traje 78 minuta.
Sonja Savić je zvezda domaćeg filma. Igrala je u tridesetak filmova. Debitovala je krajem sedamdesetih, kao tinejdžerka u filmu Leptirov oblak, da bi osamdesetih, filmovima Živeti kao sav normalni svet, Una, Šećerna vodica, Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Čavka, postala velika glumica osobenog izraza. Na jednom Pulskom festivalu dobila je Zlatnu arenu za tri filma, mada su neki članovi žirija tvrdili da u njima ne igra ista glumica. Za ulogu u filmu Život je lep nagrađena je na festivalu u Veneciji. Devedesetih godina ređe snima (Mi nismo anđeli, Uvod u drugi život, Ni na nebu ni na zemlji, Urnebesna tragedija), počinje da se bavi režijom (Prvi srpski tehno vodvilj, Supernaut Beograd andergraund, Plej), i osniva alternativnu scenu Pogon u Domu omladine Beograda. U ovom veku snimila je dva filma u Sloveniji – Hleb i mleko i Od groba do groba, i dva u Srbiji – Jug–jugoistok i Žurka.
VREME: Naslov vašeg filma napisan je na tri načina, kombinacijom tri jezikom i dva pisma: u prvom reč „čekajući“ je na latinici a „God (A)“ na ćirilici, u drugom su pisma upotrebljena obrnuto da bi se napisalo „Waiting for Bog(A)“ s tim što je slovo „A“ okrenuto; samo je treća verzija cela na francuskom. Koja je od raznih metafora koje nudi ovakav naslov vaša?
SONJA SAVIĆ: Meni je ovde bitno slovo A. U prvoj verziji ono je anarholiberalno, ono je, znači, dozvola čoveku da bude pojedinac a pojedincu ličnost, dok okrenuto A u drugoj verziji izgleda kao esnafski šestar i znači da na Zapadu ljudi jesu stigli do pojedinca, ali u piramidi moći on nema priliku za individuaciju. Moguće da je do kraja svog života neće ni dobiti. Početak Beketovog teksta pomerili smo na kraj prvog čina zbog replike: nemamo ovde više šta da tražimo, ni bilo gde drugde. Lik Poca je slika malograđanskog kapitalizma s kraja prošlog veka, on je čovek sa novim imenom, mogao bi biti dobar tajkun. Kod intelektualca Lakija stvari se nisu promenile. Vladimir je slovenska duša, neko ko se brine, a Estragon, samo mu ime govori – ljutica. Važan mi je ovaj film i zato što sam sa Beketovom jednočinkom Ne ja počela zvanično glumačku karijeru. Film je dobio poziv za festival INAT u Puli, ali moguće da nećemo imati novac da ga prebacimo na DVD što je forma u kojoj se konkuriše. Beket je napisao Godoa u 47. godini, u potpunoj besparici, što znači – za mene još ima nade. Čekajući God(A) snimljen je od honorara koji sam dobila za film Jug–jugoistok, ako se honorar od 1000 evra za glavnu ulogu može nazvati honorarom, a najviše zahvaljujući dogovoru sa Petrom Jakonićem, koji je montirao Jug–jugoistok, da montira i God(A). Time je Petar Jakonić koautor ovog filma.
U filmu imate četiri uloge: reditelj, koreograf, glumite jedan lik, a ostalima ste pozajmili glas.
Imam i petu! Tri plesača sam naučila da glume! Oni su kod mene, u Pogonu, nekoliko godina, i mislim da se može reći da su ovim filmom diplomirali. Radili smo predstavu Čekajući God(A) za Pogon i ostali zajedno. Mizanscen smo uigrali do forme plesa – tako je nastala koreografija. Ceo holivudski film se tako radi, mogla bih da navodim primere od Čarlija Čaplina i Bastera Kitona pa nadalje. Iz Beketovih pisama se zna da je želeo da snimi film. Čak je uspeo da uradi jedan mali film uz pomoć reditelja čijeg imena ne mogu da se setim, sa Basterom Kitonom. Zato u našem filmu Estragon ima lik Bastara Kitona. Da se vratim na koreografiju: ja se bavim telom odmalena, scenski pokret na fakultetu mi je predavala Ana Denis, a nisam imala pojma da je ona prvi asistent Marsela Marsoa! Sada je profesor u Barseloni na Akademiji za scenski pokret, kod nas nije mogla da ostane zbog levičarenja po Americi. Umela je da mi kaže: „Zapamti, Sonja: gde ima da se radi, tu ostani.“
I, da li ste je poslušali?
Zašto loše prolazim u gradu u kom živim, u zemlji iz koje potičem – pojma nemam. Da nije bilo Slovenije, na bih preživela devedesete, a moguće da isto važi i za poslednje godine. Jan Cvitan me je zvao za Hleb i mleko, dobio je Zlatnog lava za taj film kao debitant u Veneciji, a zatim sam igrala i u njegovom sledećem filmu, Od groba do groba, zbog koga je u San Sebastijanu proglašen najperspektivnijim mladim rediteljem. Prošle godine zbog tog filma proglašena sam glumicom godine u Sloveniji. Preko Ministarstva spoljnih poslova stigla mi je nagrada: neki kristal i tri diplome. Diplome sam uzela, a kristal sam ostavila Ministarstvu ne bi li uvidelo da se još nekom odavde dešava da izvan Srbije dobije nagradu osim ona tri-četiri člana koji su, navodno, svetski ljudi. Iznenadila sam se kad su me se 1996. setili u Sarajevu. Tada sam tamo zahvaljujući Senadu Pećininu, uredniku „Dana“, imala premijeru svog prvog videa. Eto, neki kružok intelektualaca koji je radio za vreme rata hteo je da vidi šta to radi Sonja Savić. Iznenadila sam se i kad su me u Hrvatskoj stavili na neke liste, među deset stranih filmova bila je i Una. Govorili su mi naša lijepa, lijepa, lijepa Sonja Savić. A ovde? Ovde sam sve vreme pokušavala da održim urbanu kulturu, ali to niko ne primećuje. Znam i da se reforma kostima, šminke i mizanscena na filmu osamdesetih može pripisati Sonji Savić, pa opet nikom ništa. Suknja od skaja i sako na golo telo pre mene se nisu nosili, bojila sam tušem nokte u crno zato što takvog laka nije bilo. Zaslužna sam i za nov mizanscen, postavka tela mora da bude precizna, tačno da se zna dokle će rame da ti ide nazad, šta radiš s bokovima dok sediš, kako će bluza da ti padne s ramena. Ali, niko to ne primećuje. I još nešto: do svoje 45. godine ja još nisam dobila ozbiljan honorar za moj rad. Mada, u stvari, u alternativi ni ne može da se očekuje novac.
A zašto onda insistirate na alternativi? Zašto radite u Pogonu, a ne, na primer, u nekom pozorištu?
Zato što mi treba slobodna scena. Davno, davno, mislila sam da će Beograd biti pun slobodnih scena, ali sad ih nigde nema. Zato čuvam Pogon, iako su i njega hteli da pretvore u nešto drugo. Nikad me niko nije pozvao da radim nešto lakše. Pamtim neke pozive da radim u pozorištu, pokušala sam da idem na probe, i zatim izjavila da nisam bila zadovoljna atmosferom. Odbila sam ponude u Narodnom, dva puta sam zvana u Jugoslovensko dramsko pozorište, drugi put za Putujuće pozorište Šopalović, Vladica Milosavljević je dobila tu ulogu. Drago mi je što sam u Beogradskom dramskom pozorištu igrala Zločin i kaznu, zato što smo sa scene rekli klekni, poljubi zemlju i reci ubio sam. To mi je bio važan komad. Izgleda, znači, da sam do sada igrala samo u Beogradskom dramskom, mada su očekivali da ću biti velika zvezda beogradske scene. Ne mogu da kažem da volim svoje uloge, mislim da još nisam dobila ulogu u kojoj bih mogla da se iskažem. Mislim da sam sada, u 45. godini zrela za neke veće uloge, mada ne znam šta bi to bilo. Volela bih da dobijem sredstva da napravim samo, zaista samo još jedan mjuzikhol, savremeni, sajber mjuzikhol, koji bi prerastao u klabing. Ali ovaj grad izgleda nema afiniteta prema meni. I vrlo često čujem da sam ekscesna ličnost, mada u radu nikad nisam bila ekscesna, pitajte koga hoćete.
