Kažu da sit gladnom ne veruje. Verujem da vredi i obratno. U Srbiji je sve više gladnih, pa oni postaju nezaobilazna TV tema. Da li nam preti opasnost da se siti obraćaju gladnima putem TV programa, pa će famozni piplmetri meriti koliko je onih što samo na televiziji mogu da vide klopu.
Priča o gladnima je deo uobičajene političke demagogije, a izbori se bliže pa ćemo po svoj prilici sve češće jedni drugima brojati zalogaje. Najčešći način prezentacije ovog problema su priče koje urednici kolokvijalno zovu „socijala„. To mu dođe kao neka vrsta kvote, pa kada se izređaju predsednik, ministri, tajkuni, onda se osvrnemo na penzionere, socijalne slučajeve, porodice sa mnogo dece, a bez krova nad glavom, đake pešake, staračka domaćinstva u nepristupačnim predelima, radnike u privatizovanim preduzećima u konstantnom štrajku itd. Iza ovog stava stoji implicitna ideja da gladni u Srbiji poput domaćih političara gledaju, recimo, Dnevnik RTS-a sa štopericom u rukama pa se meri ko je, da izvinete, koliko sekundi dobio. Verovali ili ne, ovakav partijski monitoring postoji čak i u situacijama poput zemljotresa u Kraljevu, a odnosi se na sve TV stanice sa nacionalnom pokrivenošću. Po toj logici, dakle, određeno TV vreme rezervisano je za bedu i sirotinju, a sve u želji da se neko smiluje i pomogne. Gladni su postali i redovna tema dnevnikovog dodatka na Prvoj pod nazivom Eksploziv. Tu vidite bedu i nevolju, a pre toga Ekskluziv gde sve pršti od estradnog besa i rasipništva. Srbija je po toj teoriji negde na sredini. Izgleda da ipak nije.
U humanitarnom aspektu, prednjačila je B92, pogotovo u akcijama poput „Hrana za sve„. Opštu dobit predstavlja hrana koja u određenoj količini stigne do javnih kuhinja. Formira se i socijalna odgovornost tranzicionih kapitalista. Kolateralna šteta ovakvog pristupa danas se vidi na dva nivoa. Prvi se tiče adrese za obraćanje. Vlada i nadležna ministarstva su uspela da sa sebe skinu deo odgovornosti za činjenicu da u zemlji imamo veliki broj gladnih. Verujem da je prvenstveni cilj socijalno odgovorne vlasti borba protiv siromaštva. Umesto toga, televizije se obraćaju građanima sa apelom da pomognu. Da se razumemo, kada god mogu, želim da pomognem, ali ne želim da pomoć za gladne spadne samo na TV gledaoce. Taj rezervoar čovekoljublja su takođe ozbiljno narušile navodne malverzacije kojekakvih fondova. Posebno sam osetljiv na ružan običaj naših političara da se slikaju uz humanitarnu pomoć, kao da su je platili iz svog džepa. Hajde da tačno razgraničimo ko je dao pomoć (građani ili Vlada) i kome je namenjena. U tom svetlu možda treba gledati i pojavljivanje Milana Beka u emisiji „Između redova“ i odgovor predsednika Tadića. Poštena podela bogatstva stečenog u tranziciji je opasna utopija. Možete tajkune krivično goniti, promeniti poreski sistem i dodatno oporezovati bogate, ili donacije pretvoriti u poreske olakšice. Koliko vlast ponekad deluje konfuzno kada pomaže gladnima pokazuje činjenica da ćete uredno platiti PDV svaki put kada kupujete hranu za pomoć, ili će vam banke naplaćivati usluge kada uplaćujete humanitarnu pomoć.
Ima tu, naravno, i bizarnih detalja. Jedna drevna mudrost govori o ribi i ribarenju, gde je riba na poklon pomoć za jedan dan, a veština ribarenja pomoć za ceo život. Nedavno se pojavila ideja da u Srbiji građani dobiju mikrokredite (poput onih u zemljama Afrike ili Azije) da bi sastavili kraj sa krajem i započeli neki biznis koji bi im pomogao da prežive. Možda grešim, ali nekako verujem da nismo baš dotle doterali, ili drugačije rečeno, mislim da verujem ministru Ljajiću kada kaže da nismo toliko siromašni u Srbiji, da bi dozvolili da ljudi umiru od gladi. Pre nekoliko dana video sam na B92 najčudniji oblik humanitarne pomoći do sada. Predstavnik naše nacionalne avio-kompanije održao je govor i uručio stado ovaca, da, dobro ste pročitali – ovaca, javnoj kuhinji u Smederevskoj Palanci u okviru akcije „Hrana za sve“. Ima li smisla da pitam, da ne ispadnem glup u društvu, otkud JAT–u ovce, ili da budem još gluplji, pa da pitam ko će te misteriozne ovčice da čuva, hrani i u krajnjoj liniji muze. Ko nije čuvao ovce, ne zna kako je to ozbiljan posao, pa je nekako logično da će u dotičnoj javnoj kuhinji u bliskoj budućnosti na meniju biti često ovčiji gulaš. Ovaj incident je otvorio pandorinu kutiju pitanja. Pitam se da li i druga javna preduzeća, o čijem poslovanju znamo tako malo, kriju slične tajne, pa NIS ima krave mlekulje, ili kao u Mad Maxu prirodni gas dobija sa farme svinja, PTT gaji piliće brojlere, ili patke da nose pismo na vrh glave, a Telekom golubari.
