Crna zemlja s apetitom

Pukotina na zidu iz gorenavedene rečenice debitantskog romana Selvedina Avdića (Zenica, 1969; novinar i urednik raznih sarajevskih medija; objavio zbirku priča Podstanari i drugi fantomi) još je i ponajmanja i ponajbezazlenija od svih pukotina i rupetina – u zidu, u zemljinom tlu, ili naprosto u stvarnosti – koje će oblaporno gutati njegove junake, da ih nikada ne vrate, ili da ih povrate u nekom neprepoznatljivom i nedobrodošlom obličju… Jer, Sedam strahova i jeste roman ponajviše o Silama koje gutaju ljude tako da od njih ništa ne ostane; a te nečiste sile smo radi locirati svugde, baš svugde osim u nas same. Zato o njima tako malo znamo: zato što ih gotovo uvek tražimo na pogrešnim mestima.

A stvar počinje takoreći bezazleno: naš se protagonist budi iz devetomesečne obamrlosti, iz totalne kućne izolacije kao ishoda propale ljubavne veze, izlazi iz kreveta i otvara vrata Mirni, staroj prijateljici, jednoj od onih iz bivših vremena, onih od pre nego što je crna zemlja počela da guta ljude; Mirna se vratila iz Švedske, namerna da konačno istraži i razjasni ratnu sudbinu svog oca Alekse, radijskog novinara, nekadašnjeg poznanika i kolege naratorovog. Mirnin dolazak zapravo (re)aktivira pripovedača, vraća ga u „spoljni svet“, bar donekle zakriljujući privatni pakao u koji je bio utonuo onako kako se samo u njega može utonuti… A ono što ih čeka Napolju jeste dronjavo balkansko posleraće po kojem je nemoguće hodati a da se ne sapleteš o nečije nesahranjene kosti. To će reći da je Avdić svoj roman locirao onoliko precizno koliko mu je trebalo, a trebalo mu je tačno ovoliko. Vreme radnje: sadašnjost. Mesto radnje: jedan grad, bilo-koji-grad, u Bosni i Hercegovini, preciznije „u Federaciji“; toliko nam se daje do znanja, jer je toliko i bitno, radi tačne kontekstualizacije. Sve preko toga je za ovu priču irelevantno.

Šepesajući nesigurno i zbunjeno između svog (post)ljubavnog bluza i sve strašnijih otkrića o okruženju u kojem živi, Avdićev će narator sve dublje i sve detaljnije otkrivati ono što svi mi „načelno“ znamo, ali nas nikada ništa ne može dovoljno pripremiti za posledice konkretnog suočavanja s tim – naime, sa spoznajom da je malo šta oko nas onakvo kakvim se prikazuje, a da ispod uglađene ljudske spoljašnjosti – pa još kad joj i okolnosti, recimo jedan mali prljavi etnički ratić, idu naruku – zeva Duboki Bezdan Zla, onog koje možda ponajčešće i jeste arentovski „banalno“, postidno trivijalnim motivima rukovođeno, ali to je na koncu spoznaja koja je sve samo ne utešna. Uglavnom vešto i bez „visećih šavova“ ispreplićući simboličko-fantastički motiv o podzemnom, htonskom čudovištu Perkmanu – koje se prikazuje bosanskim rudarima, navješćujući neko veliko zlo – i pripovedačevu „nadzemnu“ potragu za bilo kakvim tragom Aleksinog života (ili pak smrti), Avdić uspeva u nameri da napiše roman koji će veoma direktno i jasno progovoriti o najstrašnijim bosanskim postratnim traumama, a da taj roman istovremeno bude potpuno lišen bilo kakvog „žurnalističkog“ ili „feljtonističkog“ štiha. To nekome možda i ne izgleda kao nešto što je tako teško postići, ali bezbrojni promašaji i nedomašaji diljem BHS proza pokazuju suprotno…

U gradu i u svetu koji nastanjuju junaci Sedam strahova postoji – a to ćemo barem lako prepoznati, s tim bar imamo iskustva, s bilo koje strane Drine i ostalih graničnih reka – stalna potreba junaka da se Zlo potisne u zaborav i ćutanje, ili da se barem lokalizuje na njegove neposredne izvršioce. Ako su, recimo, tokom rata nestajali pripadnici naprasno „pogrešne“ nacionalnosti, onda su za to, dakako, kriva braća blizanci, svemoćni lokalni kriminalci, jer – ta, molim vas – šta drugo od takvih i očekivati? Lepo, ali šta su za to vreme radili oni drugi, oni „dobri i pristojni ljudi“? Jesu li ćutali i okretali glavu na drugu stranu? Jesu li, štaviše, ovako ili onako i pomagali Zlu, vođeni ko zna kojim sve intimnim osvetničkim motivima, kojima „loša vremena“ napokon udele izliku i priliku? O tome se velikom zlu rođenom iz malih ljudskih niskosti u bosanskom kontekstu misli i piše u najmanju ruku još od Andrića, a Avdićev roman, mada drugačijim sredstvima, na zanimljiv način sledi tu magistralnu liniju BH proze. Ovo nije knjiga za laku razbibrigu, ovom se romanu sviđa da vam ne bude prijatno, ali prijatno je to što je književnost „ovih prostora“ i ovog našeg višeimenog jezika dobila još jednog pisca koji zna šta i zna kako. A kad to znaš, sve drugo je lako.