Nakon neočekivane i za srpsku nauku tragične vesti da je u Beogradu iznenada preminuo prof. dr Nikola Tucić, u arhivi „Vremena“ potražio sam njegov intervju koji sam imao zadovoljstvo da zabeležim. Iznenadio sam se što se taj intervju dogodio tako davno i da je objavljen pre čak 360 brojeva, u martu 2008. godine. Čitajući ga, vidim samo odbleske tog neobičnog, višečasovnog razgovora u sobi 103 u kome je profesor Tucić zanemario činjenicu da daje novinski intervju i pokušao da mi lično objasni koliko je baština Čarlsa Darvina značajna za razumevanje sveta u kom živimo. Svakako, bio je to jedan od onih intervjua koje pamtite mnogo duže nego što traju audio-fajlovi i snimači koje novinari svako malo menjaju. Bilo je to vetrovito martovsko popodne. Prošao sam kroz kapiju Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ i unutar zgrade potražio sobu 103.
Profesor Tucić me je dočekao srdačno, pokazao mi svoj eksperiment sa žiškom, a potom uz čaj, u tesnoj kancelariji, objašnjavao mi evolucione mehanizme kao da sam mu student. Napolju, nad Dunavom, padalo je veče, a profesor me je sa strpljenjem ispravljao, vraćao i vodio ka razumevanju. „Različitost je osnova bez koje nema evolucije“, ponovio je nekoliko puta, a meni se činilo kako najednom vidim potpuno nove horizonte i da odavno ne vodim nikakav intervju, već slušam najduže i najbolje predavanje o evoluciji koje sam ikada čuo. Njegovo tumačenje misterije gena, njegov matematički pogled na vreme, sveukupan pristup promišljanju sveta i života zvučao je kao otkrovenje. Kasnije, kad me je urednik upitao kako je prošlo, ne bez ponosa sam rekao kako me je profesor usvojio među svoje studente. A profesor, uz sve druge brige, na svoje studente nikad nije zaboravljao.
Nikola Tucić je rođen 1946. godine u Novom Sadu. Biologiju je završio 1968. godine na Odseku biologije Prirodno-matematičkog fakulteta. Već sledeće je postao asistent, a 1978. godine i profesor na Biološkom fakultetu. Doktorirao je 1975. na tezi iz genetike, a u više navrata je boravio u SAD kao istraživač. Pre deset godina je izabran za dopisnog člana SANU. Osim kao predavač, bio je jedan od vodećih istraživača, ako ne i predvodnik istraživanja u oblasti evolucione biologije u Srbiji. Na Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ vodio je Odsek za evolucionu biologiju.
Bez ikakve sumnje, bio je najbolji poznavalac teorije evolucije u Srbiji. Vodio je brojne projekte, među kojima je i jedinstven eksperiment u oblasti kvantitativne genetike, sa populacionom strukturom pasuljevog žiška (Acanthoscelides obtectus), koji je trajao duže od tri decenije. Objavio je više od 100 zapaženih publikacija i naučnih radova, među kojima je i nedavno izašla knjiga Od molekula do organizma, koju je pripremio sa saradnicom Biljanom Stojković, inače profesorkom na Biološkom fakultetu. Pored ovakvih radova, podržavao je sve inicijative u kojima se evolucija predstavljala široj javnosti. I mada je više voleo da se kloni medija, javnih tribina i skupova (pomenuti intervju je dao „Vremenu“ samo iz osećanja prijateljstva prema našem nedeljniku), podsticao je svoje studente i saradnike da javno nastupaju i gde god mogu objašnjavaju Darvinovu teoriju. Pritom, redovno je dolazio da ih podrži iz publike, da čuje sve njihove nastupe.
A on sam je umeo da na najbolji način objasni najsloženije koncepte i da bude shvaćen od potpunih laika. Nepogrešivo je razumevao dublju prirodu evolutivnih mehanizama i znao da obrazloži kada je smisleno, a kada besmisleno upotrebiti ih za tumačenje nekih drugih, ne samo bioloških fenomena. Odmeren, jasan, uverljiv i nepokolebljiv, bio je prvorazredan naučnik, od one vrste kakvu Srbija nikad nije negovala u dovoljnoj meri.
Suočio se i sa teškim izazovima tokom života, sa ličnim tragedijama, ali je ostao na nogama. I uvek predavao studentima.
Preminuo je neočekivano, od gripa.
