Nakon nesrećnog bombardovanja Njujorka, 11. septembra ove godine, između ostalih mnogih pametnih pitanja koja su relevantni činioci društva postavili jedni drugima bilo je i pitanje o tome kako će popularna muzika izgledati i o čemu će se pevati u godinama koje su pred nama. Ako zanemarimo avione, nebodere i septembar kao neke od pojmova čiji će se otisak posmatrati kroz lupu, svima bi valjda trebalo da bude jasno da i ljudska tuga traje samo dok ljudi plaču i na TV-u. Stoga od neovijetnamskog kreativnog zamaha valja očekivati par holivudskih bljutavština na temu – tog jedanaestog septembra on je krenuo American Airlinesom, a njeno ime je bilo Ramiza itd. ili pak kakav oliverstonovski refleks kada bude bilo prilike da se neko ili nešto za nekog ili nešto (o)sumnjiči. U muzičkom svetu, sem nekoliko prigodnih izdanja kojima se daju uputstva kako se voli otadžbina, muzičari su i dalje okrenuti introspekciji i drugim kafanskim momentima.
Napad na Ameriku ipak je uticao na rokenrol.
Hip hop je preplavio svet. Žanr koji je krajem osamdesetih pretendovao da bude pank jedne rase (sa Public Enemy…), jasno socijalno situiran, pretvorio se tokom deset narednih godina u pank jedne druge rase (sa Eminemom) i u kvazipank jednih i drugih (sve mešavine izrasle iz hip hopa i rokenrola) da bi krajem milenijuma postao biznis iz koga su samo časni izuzeci uspeli da iskorače.
KUGA MODERNOG DOBA: Drugi, za nas interesantan muzički pravac – alternativni rokenrol, kroz izdanja bendova Radiohead, Flaming Lips, Spiritualized, Mercury Rev, Super Furry Animals, pa i Becka, kao najkomercijalnijih u dugom nizu izvođača, ostvario je barokni total u apsorbovanju najrazličitijih uticaja, formirajući fuziju, koja je na jednom kraju imala formu popa, a na drugom postroka.
U isto vreme globalno selo polako počinje da poprima obrise nonstopnog vašara, u kome prestravljeni potrošač jedino želi da pobegne kući, pre nego i sam postane predmet trgovine. Recesija preti da postane kuga modernog doba jer se dobrim kupcem danas smatra samo onaj koji bi prodao i rođenu majku da bi kupio nešto drugo.
Kao i mnogo puta do tada rokenrol prepoznaje košmarni teren kao polje na kome njegova uloga iz epizodne može da preraste u jednu od glavnih. Na različite načine (od još aktivnih preporuka legendarnog britanskog DJ-a Johna Peela do mašinerije MTV-ja koja više ne čeka pravce, već ih sama stvara i podstiče) na scenu stupa izvestan broj bendova koji u formalnom smislu odgovaraju pank basgitarabubanj estetici, ali gde jedan, iz ljubavi prema muzici, razvijeni hedonizam zamenjuje a(tra)ktivnu političku angažovanost. Čak bi se moglo reći da to primarno osećanje da je sopstvena muzika jedino čime se ima smisla baviti postaje neka nova vrsta fuck off salutiranja establišmenta.
NEISPRLJAN ŽANR: Naravno, esencijalni u svom hedonizmu su The Strokes, bend zapaljivih melodija, oslonjen na uticaje američkog i britanskog panka, čiji su članovi podjednako i lolite i tom sojeri novog rokenrola. Njihova nonšalantnost je naivna, njihova provokativnost je pod strogim nadzorom, ali njihove pesme deluju bolje nego Prozac na generacije iks i oks kojima je jasno da antiglobalizacijska uličarenja nisu ni prineti kakvoj ozbiljnijoj revoluciji.
Pred ispoliranim naslednicima pankera (Blink 182…) i njihovim agresivnijim, ali debilnijim saborcima (Limp Bizkit…), čija reanimacija mekdonalds nedonoščadi ima uspeha koliko i dijete iz modnih magazina, pojavljuje se, pravoniotkuda, garažni rok, kao čist i neisprljan žanr, utemeljen na čistokrvnom adrenalinu čakberi roka i autističnom, ali rečitom jezgru bluza. Pomenuti John Peel, malčice preterano, najvaljuje detroitski bend White Stripes kao najbolju stvar koja se muzici desila još od Jimija Hendrixa. Duo, koji čine brat gitarista i sestra bubnjarka, kroz minijature retko duže od tri minuta pravi pop unutar koga bluz biva lišen tromosti, a rokenrol usporen toliko da pršti u besu. I jedna i druga transformacija služe tome da autor introvertnost bluza prilagodi talk–show brbljivosti modernog rokenrola. White Stripes tako otvaraju vrata čitavoj struji koja dolazi sa njihove matične diskografske kuće Sympathy For The Record Industry, gde bendovi poput Les Sexareenos, Detroit Cobras, The Stuck-Ups, Come Ons, Von Bondies ili Del Gators sa, uglavnom, manje talenta kreiraju novi duh, ili telo rokenrola koje radom kukova podseća na Elvisa, a ponašanjem na Sida Viciousa i ko zna koga još… Mnoge male kuće poput Krypt ili Estrus tek očekuju proboj svojih zvezda, a od relevantnih pojava treba još spomenuti i finski garažni rok (ili pop?) – The Hives.
POGON ZA IRONIJU: Na kraju priče o iznedrenom povratku rokenrola svojim korenima treba spomenuti i malu grupicu izvođača čiji se izraz može definisati kao neofolk, gde akustična gitara u maniru Simona i Garfunkela ponovo postaje predmet setnih ispovesti, i tu struju čine Kings Of Convennience, Turin Brakes, I Am Kloot i Mull Historical Society. Drugačiji od njih, a kritika je već našla prikladan termin – psycho-folk, su Moldy Peaches, zatim Major Matt Mason USA i Jeffrey Lewis, kod kojih lo-fi zvuk postaje motorno ulje za duhovitost, ironiju, ali i setu, a sve zajedno autor ovog teksta mogao bi okarakterisati kao inteligentno čitanje opusa pop princa mentalnih institucija – Daniela Johnstona.
Pank je bio mrtav, sada je živ, zdrav i kloniran. Bob Dylan je mrtav. Revolucija je out. A na žurkama zavisnika od indiferentnosti prašenje tek počinje. Dobro došli u moderno doba!
