Cirkus neobuzdanog života

Bugari su nam ukrali šljivovicu a Slovenci ajvar, ali niko nam ne može preoteti Kusturicu, naš jedini pravi brend. Naime, njegovi filmovi, sa svojom orgijastičkom iracionalnošću, sviranjem, pevanjem, olakim pucanjem, padanjem i letenjem, lako se, čak previše lako, identifikuju sa našim balkanskim mentalitetom i sudbinom. Kusturica je priznat i prepoznat, kako od prestižnih kontinentalnih festivala tako i sa druge strane Atlantika, kao jedan od najuticajnijih evropskih reditelja. Dobro, pošto je cela ova priča već poznata, ajde onda da vidimo šta domaći gledalac može da očekuje od filma Život je čudo.

Po svom filmskom instinktu novi Kusturičin film ide korak dalje od njegovih prethodnih ostvarenja. U njemu glumačka igra i čist gest dobijaju još veću autonomiju nego ikada ranije. Toliko se insistira na gegovima, parodiranju i uopšte svim postojećim komediografskim postupcima da cela stvar prerasta u svojevrsnu cirkusku predstavu koja se odvaja od radnje i nadilazi je po važnosti. U svakoj od ovih scena Kusturica pomalo preteruje. „Kusturica preteruje“ je pleonazam. Šta bi Kusturica bio bez tog preterivanja, ili bolje pitati šta bi od njega ostalo? Po svojoj inspiraciji ovo je tatijevski film iako ima očiglednih referenci na Felinija pa i na slepstik komediju. Ovde se, negde, nalazi i ključ za gledanje. Ovo je akrobatska tačka sa ratom kao pozadinom i ljubavnom pričom koja ne zaostaje ni za jednom latinoameričkom TV novelom. Ali pravi film nije skriven negde po dubini značenja svojih simbola do koga treba doći mukotrpnim mentalnim naprezanjem, film je upravo na svojoj površini, u tom vrtlogu glumačkog afektiranja (Vesna Trivalić je potpuno maestralna i ovo joj je, bez sumnje, uloga karijere) u somnabulnom plesu šarenog života koji leti pred očima.

Ovo je film u kome iracionalnost života nadjačava iracionalnost rata. Život u ovom filmu pobeđuje svoje okolnosti, on nezadrživo buja uprkos svim razlozima koji ga čine nemogućim. Ovo je prvi film u kinematografiji ovih prostora koji nam, zapravo, govori da je rat gotov. Prvo distanciranje od optužbi, ogorčenosti, uvijenih osvetničkih intencija. Ovaj film je otklon od rata jer se ovaj u njemu pojavljuje samo načelno, na fonu opšte humanističke osude. Kada lik koga glumi Emirov sin Stribor kaže „Ovo je rat hulja“, to zvuči kao da čitate neki roman iz XIX veka. Nema sumnje da se ovo mnogima neće svideti. Može se, čak, govoriti i o izjednačavanju krivice, izvesnom statusu quo zločina gde nije bitno ko je ko jer su svi podjednako divljaci. Ako se na Život je čudo gleda kao na političko svesni, angažovani film, on klizi kroz prste svojom nedorečenom porukom i poukom. Da li je Kusta uopšte imao obavezu da se opredeli, da izabere stranu, da iskoristi svoj položaj umetnika i javnog radnika, ne bi li doprineo razjašnjenju, pomirenju, razgraničenju ili već nekoj nadumetničkoj koristi, procenite sami. Ali, ako tako nešto tražite, to nećete ovde naći. Ovo je, ipak, prevashodno film o porodici. Rat je tek jedna spoljašnja okolnost, neka vrsta elementarne nepogode, koja će neke razdvojiti, a neke druge neočekivano spojiti. On je apstraktna egzistencijalistička scenografija, tek jedan poligon za najelementarnije emocije kao što su ljubav, gubitak, preljuba. Ali, zar to nisu i Homerovi epovi ili Rat i mir.