“Faust” su, početkom sedamdesetih godina, zajedno sa “Can”, “Neu!”, “Amon Düül” i “Kraftwerk” bili u prvom redu revolucije evropskog avangardnog roka. Na samom početku, zapravo su “Faust” (osnovani u Hamburgu 1970) smatrani za glavni bend ove hrabre nove nemačke scene, kojoj je engleska muzička štampa, ne bez lagane zluradosti, tepala krautrock. Dometi krautrocka pokazaće se, ubrzo zatim, odlučujućim za formiranje estetike “novog talasa” i alternativnog roka. Kao velike uzore i uticaje uvek su ih pominjali John Lydon, Mark E. Smith / “The Fall”, “Einsturzende Neubauten”, “Sonic Youth”, “Swans”, “Stereolab”, “Radiohead”, i još gomila drugih kontrakulturnih ikona. “Faust” su bili najluđi, najotkačeniji i najradikalniji među ovim inovatorima, te su smatrani srcem pokreta. “Kraftwerk” su u međuvremenu s pravom postali globalne elektropop zvezde, dok su klasično školovani “Can” uspeli da zadobiju svetsku slavu među svim hipicima i frikovima, kao pioniri više muzičkih pravaca – od improvizovanog tribalnog underground roka, preko world music do ambijentalne muzike. No, “Faust” su bili ti dadaisti pop muzike, uvek verni svojoj nameri da zabiju prst u uho nepažljivom slušaocu i zaprepaste ga onim što se od muzike može napraviti uz malo humora.
Svi pomenuti – kao i mnogi drugi nemački sastavi koji su se na obodima psihodeličnog roka poigravali ozbiljnom elektronskom, konkretnom i minimalističkom muzikom – bili su zapravo na izvoru zbivanja jer je tadašnja Zapadna Nemačka bila kolevka najserioznijih artističkih audio-istraživanja (vidi pionirski rad Karlheinza Stockhausena u Kelnu). Daleko od britanskih izdavača i medija koji su “hajpovali” svaki novi trend, ovi bendovi postali su i ostali, svaki za sebe, izolovano ostrvo umetničke slobode. Svaki od njih sledio je svoju unutrašnju logiku i došao do zasebnog otkrića šta novi medij – kakav je u to doba bio rokenrol – može da ponudi. Svaki od njih ostao je simbol autentičnosti i beskompromisne vere u to da je umetnički cilj jedini razlog iz kojeg vredi počinjati muzičku karijeru. Zbog toga je svaki od njih zadužio istoriju, na svoj način.
Nezaboravnim nizom albuma – Faust (1971), Faust So Far (1972), The Faust Tapes (1973) i Faust IV (1973) – istoimena grupa uspešno je definisala mogućnosti klasične avangarde unutar rok muzike. Unoseći u nju smele nove obrasce i razmišljanja iz eksperimentalne umetničke prakse, na radikalan način, koji angloamerički bendovi često nisu imali mogućnost ni da zamisle, “Faust” su udahnuli popularnoj muzici novi duh slobode i samootkrivanja, koji od tada nikad više nije zgasnuo. Ostajući verni legendi o svojoj neuhvatljivosti i anonimnosti, “Faust” su stvarno nestali sa lica zemlje u periodu od raspada 1975. do ponovnog uspostavljanja kontakta bivših članova 1990. godine. Potom su počeli da se pojavljuju kao kakva luda porodica, u sve otkačenijim kombinacijama i kolaboracijama, kolektivno i sa drugim muzičarima insprisanim njihovim delom – tako da je to postalo teško uhvatljivo. No, svako novo izdanje sa potpisom franšize “Faust” svejedno je bilo jednako izazovno i dovodilo u pitanje naša uvrežena shvatanja o tome šta je pop muzika. “Faust” su stvorili svoj svet, u kome se, kao u krivom zrcalu, ogleda ovaj naš.
PRAVLJENJE MUZIKE KAO PRAVLJENJE CIPELA
Danas je pred nama nesvakidašnji poduhvat, koji svakako spada u najzanimljive diskografske događaje ove godine. Četiri osnivača grupe “Faust” objavila su četiri solo albuma, na kojima su ponovo sarađivali prvi put posle mnogo vremena, vođeni idejom da ovo doba osvetle svojom antiumetnošću. Sva četiri su objavljena istovremeno – 25. septembra 2026. – svaki je drugačiji, nepredvidljiv i krajnje originalan, toliko da se mlađi muzičari malo postide, jer pred nama su se odjednom našla četiri sjajna pokazatelja kako savremena muzička scena uopšte ne mora da bude zatvorena u samonametnute klišee i još uvek može da ostane uzbudljiva i inovativna. “Faust” su sada, kao i nekad, dokaz da je avangarda u pop muzici – živa i zdrava kad se njome bave živi i zdravi ljudi.
Iskreno, ni potpisniku nije jasno kako smo dobili četiri ovako inspirativna albuma, na kojima mašti nema granica – od ljudi čiji je ukupan prosek godina 77, a sviraju nešto što je u osnovi rok muzika, koliko god bila iščašena. Četiri izdanja nude četiri lica “Fausta”:
Na Moi kustos je Jean-Hervé Peron (r. 1949) – zabavan i angažovan avangardni audio-kabare, ispresecan govornim minijaturama. Muzički komadi variraju od ponoćnih barskih balada à la Tom Waits, preko elektronskih vinjeta koje oponašaju zvukove iz stvarnosti, do otvorenih džez improvizacija uz upotrebu kamenja kao udaraljki. Prosto ne znate šta će vas sledeće udariti. Najbliže kolažnom neodadaističkom duhu rane faze “Fausta”. Na Gugaruz kustos je Werner “Zappi” Diermaier (r. 1949) – album zagonetne aure na kome vrhunsko zadovoljstvo pruža petnaestominutna numera “Big Field”, vođena pretećim, tutnjećim basom, uz koji odjednom otkrivate odakle u stvari dolaze “Public Image Limited” i kompletan distopijski postpunk zvuk. Neočekivano nam otkriva telesnu stranu “Fausta”, uz koju može da se uživa, pa čak i pleše ukrštenih nogu. Na Ungebunden kustos je Hans-Joachim Irmler (r. 1950) – elegična atmosfera teških, puzećih drone tema, odgovarajući je opis sumraka civilizacije koji tako poetski nadahnuto “Faust” beleže više od pola veka. Ploča kontinuiteta njihovog teskobnog osećanja da stvari ne idu u najboljem pravcu za ljudsku vrstu, puna jeze bliske solo albumima jedne Nico. Na Fligen lernen kustos je Gunther Wüisthoff (nepoznata godina rođenja) – slobodna, nekonvencionalna elektronska muzika, često na ivici popa, melodična i duhovita. “Učenje letenja” najpitkije je delo u ovom nizu, što otvara mogućnost da “Faust” nastave da privlače pažnju i najmlađih slušalaca, duboko u teško digitalizovanom XXI veku.
AVANGARDA NIKAD NE SPAVA
Ujedinjeni bez ujedinjenja, “Faust” su danas provokativni kao što su uvek i bili, ako ne i provokativniji – jer je svet u međuvremenu postao mnogo lošije mesto za život, još malo pa nenormalno. Njihov razoružavajući joie de vivre, kombinovan sa neumornim istraživanjem stvarnosti oko nas, zato i dalje deluje tako radikalno, dok nam servira organski odsvirane zvučne sadržaje kakve nismo mogli ni da zamislimo.
Posle slušanja ove četiri ozbiljne i nesvakidašnje ploče na ivici genijalnosti, zaključujemo sledeće – sasvim u duhu mita o grupi “Faust”, u pitanju je otvorena fraktura na telu rokenrola. Ali šta nam ona govori? Ispostavlja se da su “Faust” od početka bili u pravu: za ovaj novi svet u kome živimo, a posebno za onaj koji tek dolazi – biće nam potrebni novi muzički jezici.
