Kada je godine 1917. dopao italijanskog zarobljeništva, Ludvig je Vitgenštajn u svojoj glavi već nosio glavne elemente onoga što će se, četiri godine kasnije, pojaviti pod naslovom Tractatus Logico–Philosophicus. To delo je, prema ličnom priznanju, započeo sa skromnom namerom da (najzad) reši sve filozofske probleme, a i uopšte. Nije uspeo. Uspeo je, međutim, nešto drugo. U središte filozofskih istraživanja smestio je jezik, strukturu bez središta i suštine. Možda u tome i nije bio prvi, ali je bio najmaštovitiji. Ta neobična knjiga, ta rasparčana celina, taj rastrgnuti sistem koji se drži još samo na tankoj, ali snažnoj niti Vitgenštajnovog ludila i njegove genijalnosti, bio je dijagnoza jednoga doba koje sebe više nije moglo da prepozna jer je ostalo bez lica. Trideset dve godine posle Rasprave i godinu dana posle Vitgenštajnove smrti, svetlo dana ugledala su i njegova Filozofska istraživanja (1953), jedna od najčudnijih i najuticajnijih knjiga savremene filozofije. Nedovršeno i, na određeni način, nedovršivo delo, Istraživanja su bila implicitno Vitgenštajnovo priznanje da sredstva kojima se bio poslužio u Raspravi nisu mogla da odgovore zahtevima izgubljene stvarnosti, ali su bila i novi, jednako strasni pokušaj da se izgubljeni referent nadomesti samoreferencijalnošću jezika. Istraživanja su proizvela snažno vrtloženje u filozofiji druge polovine dvadesetog veka. Ni danas filozofi, koje god da su orijentacije, ne znaju baš tačno šta da rade s Vitgenštajnom, ali znaju da bez njega ne mogu.
Njegovim tragovima kreću i britanski filozofi Džon Ostin, pre svega nizom predavanja Kako delovati rečima (1955) i Džon Serl knjigom Govorni činovi (1969). Ovi autori ogromnog uticaja pokušavaju, zapravo, da razmrse jednu maglovitu, ali na svoj način podsticajnu Vitgenštajnovu ideju koja, izložena u dva koraka, glasi otprilike ovako: 1. Značenje reči je upotreba te reči u jeziku; 2. Značenje (kao upotreba) određeno je pravilima. Da bi se ta ideja zahvatila potrebno je poći od „obične“, „normalne“ upotrebe jezika, a ne od nekog specijalizovanog jezika koji „igra“ po pravilima drugačijim od onih koja važe u svakodnevnom govoru. To, dalje, podrazumeva da se u obzir uzme i simbolički potencijal jezika, da se analiziraju njegova regulativna i konstitutivna pravila, njegove igre, te njegova moć da, kao institucija, zasniva institucije. Svoju teoriju institucija beogradski filozof Ivan Mladenović temelji na radovima ove trojice filozofa, dodajući im, naročito u završnom poglavlju svoje knjige, i motive teorije pravde Džona Rolsa.
Mladenović, dakle, odgovara na jedno od neizbežnih pitanja savremenog doba: šta je institucija? Prvi problem je, međutim, što na to pitanje odgovara čitava planina radova: institucionalna realnost jedna je od onih teorijsko-političkih tema koju, hteli mi to ili ne, ne možemo da izbegnemo čime god da se bavimo i koji god pristup da odaberemo: država je institucija, demokratija je institucija, jezik je institucija, institucije su i brak i univerzitet i policija i biblioteka i prijateljstvo i ljubav… rat je institucija, ali institucija je i mir. Drugim rečima, zahvaćeni smo institucionalnom stvarnošću, sve i da o tome nemamo pojma. (Ponešto zaoštreno moglo bi se reći da upravo institucije konstituišu savremenu stvarnost… no, šta konstituiše institucije?) Drugi problem pred kojim se istraživač institucija nalazi jeste što je količina tekstova posvećena rečenim filozofima i problemima koje oni otvaraju, upravo nepregledna. Suočen sa tim, u osnovi spoljašnjim izazovima, Mladenović izabira težu, a time i opasniju varijantu: on se gotovo potpuno usredsređuje na glavne, velike tekstove rečenih autora, a naročito na delo Džona Serla. I ne okoliša, odmah udara „u sridu“, u Serlovo razlikovanje regulativnih i konstitutivnih jezičkih pravila. Da bi odgovorio na „ključno“ pitanje u vezi sa jezikom, dakle kako čin iskazivanja određenih reči proizvodi obavezu da se nešto uradi, Serl uvodi rečenu razliku tako što primećuje da se regulativna jezička pravila odnose na unapred dati način ponašanja (koji postoji pre ovih pravila i može da postojati bez njih, recimo pravila pristojnosti), dok konstitutivna pravila stvaraju novi način ponašanja – šahovska pravila, recimo. Šah je isto što i šahovska pravila. Igre nema bez pravila. Utoliko je povlašćeni Serlov primer (preuzet, uostalom, od Ostina) institucija obećanja: kada kažem „obećavam“, ja već u činu izricanja obećanja proizvodim nekakav učinak. Ne samo da je govorni čin neodvojiv od negovornog čina, od činjenja onoga što je obećano, nego on upravo konstituiše izvesno ponašanje. Institucija se, dakle, može razumeti kao sistem konstitutivnih pravila, a obećanje je institucionalna činjenica koja podrazumeva primenu, ili sistem određenih pravila. „Govoriti neki jezik znači izvesti činove u skladu sa konstitutivnim pravilima i činjenica da je neko izveo određeni govorni čin jeste institucionalna činjenica“ (str. 18). Kada se stvar tako postavi, u igru odmah ulaze namera (da se nešto uradi), simbolički potencijal jezika, razlikovanje između smisla i značenja, problem nužnosti, ili prisile da se jezička pravila slede (džabe pravila koja niko ne poštuje), kontekst, kolektivna intencionalnost, korist od jezičkih igara i kriterijumi za ispravnost iskaza, razlikovanje konstativa i performativa…
Čemu, međutim, sve ovo i da li to uopšte radi?
Institucionalna stvarnost je ono što konstituiše čovekov život u zajednici, dakle problem jezika pojavljuje se kao politički problem. Upravo na tom mestu ova teorijska nit pokazuje svoje nedostatke: budući normativno neadekvatna, ona ne može da odgovori savremenim političkim zahtevima. Zbog toga Mladenović u igru uvodi teoriju pravde Džona Rolsa, odnosno pravdu shvaćenu kao pravičnost. Konstrukcija institucionalne realnosti mora u obzir da uzme racionalnu, slobodnu i jednaku individuu. A to je već druga priča.
Prva knjiga Ivana Mladenovića, dakle, zagrizla je veliku i važnu, premda već ponešto usahlu temu, i možda je ovo bio i poslednji trenutak da se na srpskom pojavi knjiga koja sažima domete te snažne vitgenštajnovske inspiracije. Napisana ponešto stegnutom rukom (što se može pripisati kako prvom pokušaju tako i davežnoj prirodi analitičkog diskursa), knjiga jasno ukazuje u kojim se pravcima ovaj tip diskursa dalje može, a možda i mora kretati.
