Režija: MekDži (McG); Uloge: Kameron Dijaz, Lusi Liju, Dru Barimor, Demi Mur, Džon Kliz, Krispin Glover
Jedna mogućnost je prerasla u izvesnost: reditelj prvog, a sada i drugog dela Čarlijevih anđela, budući očigledno ispred svog vremena, oko toga nije ni imao mnogo dileme. Radi se, naime, o sledećem: vreme je, već odavno, CGI (computer generated image) vratolomija, Fashion TV-ja, MTV-ja… Ljudi, čak i u Srbiji, više ne zvižde reklamama pre filma već znaju i da odu u bioskop da bi gledali setove reklama (a to se onda zove Noć reklamoždera ili slično). Uopšte ne kriju te svoje mračne sklonosti od rodbine i prijatelja, a vremenom je to čak postalo i „in“. Dakle: nema razloga istrajavati na retrogradnim tendencijama koje su do sada implicite podrazumevale da filmska traka od devedesetak minuta, predviđena za prikazivanje u bioskopu, mora ličiti na – film. Zašto bi? Samo zbog toga što je to do sada najčešće, ali, (kao što domaći gledaoci i predobro znaju, ne i uvek) bivao slučaj? Svašta.
Već na primeru prvog dela Čarlijevijih anđela, na film svežepristigli heroj video-klipova MekDži već samim svojim potpisom ukazuje na izmeštenost iz sfere respektabilnog zanata (ponekad umetnosti) kojom se izvoleo pozabaviti: nije se taj ni na sekund zapitao šta bi Grifit, Vajler, Vels, Skorseze ili Karpenter rekli na pomen reditelja koji se potpisuje kao nekakav MC from the hood. On vrlo dobro, međutim, zna šta zna i zna da je to nešto što današnji Holivud vrlo dobro razume. Drsko i sasvim opušteno, on scenariju prilazi sledećom metodologijom: postoje, dakle, tri ženske zvezde (Dijaz, Barimor, Liju), patentirane kao Anđeli prilikom prvog dela. Reditelj napreže mozak ne bi li smislio idealno žensko „iznenađenje“ za, uvek poželjnu, ulogu „posrnulog anđela“. Treba da bude malo matorija, ali jednako zgodna, popularna, ali u poslednje vreme retko angažovana… Čekaj! Pa to je Demi Mur. Muške tinejdž zvezde (LeBlank, Vilson) i „čudaci“ (Kliz, Glover) su potvrđeni. I sad kad je sve tu, znači, valja angažovati jednog koreografa hongkonške provenijencije u punoj snazi (Cheung Yan Yuen), mnogo ozbiljnih kompjuteraša, najmodernije kostimografe i stiliste, i stručnjaka za izgled zadnjice. Kako bi pobrojani imali idealnu postavku za posao snova, scenario treba da sadrži: (da vidimo šta od rekvizite i lokacija nismo potrošili u prvom delu)… okej! – surfovanje (dobro prošlo u poslednjem Bondu), rvanje (uvek aktuelno), motociklističku trku (letnji konkurent: Paklene ulice 2)… Normalno, ovo treba nečim povezati… Važi. Prvo – šta imamo od muzike. Onda, ko sve od poznatih drugara trenutno ne snima, da ga stavimo na cameo-spisak. Šta? Misliš, sve to nije dosta? Hmmm! Znam! Hajde njih tri nešto da… razmišljaju? Originalno, zar ne? Ha, kažem ja – eto, ova mala Lusi može da se brine jer je lagala tatu čime se, kao, bavi. Kameron nek se uplaši jer bi dečko hteo da je ženi, a Dru može da ima neku mračnu priču iz prošlosti. Eh, a šta bi to moglo biti a da je u skladu s duhom filma – nešto u vezi sa… zadnjicom? Genijalno! Evo, pre promene imena, ona se zvala Helen Zas (Helen’s Ass)! Smešno, je l’ da? Znam, znam, uvek su mi govorili da sam duhovit, još onomad kad sam snimao reklamu za onaj prašak, pa i posle, klijenti su me obožavali. Tako je nekako mislio MekDži, s pravom pun entuzijazma. Znao je najbitniju stvar: zgodne žene se iskreno, autentično fantastično zabavljaju dok se presvlače iz jedne seksi odeće u drugu. Druge žene pred platnom tu radost doživljavaju kao girl power emanaciju, zbog koje su ovima gotovo spremne da oproste što tako dobro izgledaju. Muškarci su presrećni što ne moraju da kriju radost pred vizuelno privlačnim sadržajima uobličenim zalaganjem pomenutog majstora za zadnjicu. Zar je neko imao neke ambicioznije ideje? Reditelj sigurno ne. Ako nešto, iz njegove perspektive, nedostaje to je majstor za prednje sadržaje, if you know what I mean. Kako ne verujem da mu je to tek tako moglo promaći, u pitanju je, sigurno, jedan od aduta ostavljenih za treći deo.
