Brend – Vojvodina stara

Nije nikakvo čudo što je prošlonedeljna premijera filma Kao rani mraz Đorđa Balaševića, priređena u Novom Sadu bez najozloglašenijih Vojvođana, u našoj javnosti više propraćena prigodnim intervjuima i reportažama, nego stručnim kritikama. Jer, to sme da kaže čak i dole potpisani privredni novinar (koji je dobio kartu za petu premijeru), debitantski film našeg omiljenog šansonjera suviše je tanak da bi se mogao analizirati sa ovog ili onog estetskog stanovišta.

Naime, od opštih sentimentalnih mesta ne može se sačiniti umetničko delo, čak ni „ozbiljna melodrama“ (kako primećuje kritičar „Danasa“). Kao što ranije, pokušavajući da filmuje čuvenu Balaševiću baladu o Vasi Ladačkom, Ljubiša Samardžić nije razumeo da taj junak nije vojvođanski Đerđelez Alija, tako ni sam njen autor, laćajući se iste, svoje teme, nije mogao da shvati da je film „industrija sukobljavanja“, a ne samo „montaža likovnih atrakcija“, čak i kada je reč o komedijama i sapunskim operama.

Đole se (unapred) brani da i nije imao druge namere nego da popuni nekakav „filmski porodični spomenar“, što valjda znači da je u svom „privatnom filmu“ finansiranom „javnim sredstvima“ morao da nađe uloge i ćerkama, i ženi i sinu, i komšijama i prijateljima koji su naišli u Novi Sad – baš kada se snimalo. No, ima u tom filmu ipak nešto što fascinira: to je ta, navodno, veličanstveno mirna „Vojvodina stara“. Ona fascinira i samog Balaševića, koji je „baroknu Vojvodinu“, poslednjih dvadesetak godina, svojim prekrasnim baladama i sačuvao od raznovrsnih nasrtaja i još temeljnijeg uništenja. Gotovo sam.

A možda će „brend Vojvodina“ fascinirati i publiku u Srbiji, da sada ne idemo šire (jer većina replika je „neprevodiva“)? To jest, možda će ta široka i šarena slika jednog sjajnog močvarnog kraja na obodu Panonije, u kome svako gleda svoja posla i tuđe žene, u kome svako psuje na svom jeziku, a pokušava da razume i neki drugi, u kome se mešaju nacije i svilene bombone „za sve novce“, iz koga se ide u sve ratove kad dođe „opšta mobilizacija“, ali svako gleda da se nekako vrati kući – da bi se uja mogao ožderati što su mu svi kuzeni posle rata ostali živi i zdravi, „a ožderao bi se i da nisu – ali iz drugog razloga“.

U karikaturi, Balašević je to dobro razumeo, u nacionalno mešanoj Vojvodini svi nacionalni programi su bili negde daleko i visoko, oni su se načelno i kafanski podržavali, ali oni nisu bili prihvatani za lokalnu upotrebu, jer, tu „kod nas su svi moji, a tamo preko reke nikog svog nemam“. Taj „vojvođanski provincijalizam“, a ne neki drugi, naizgled, mnogo je ljudskiji od provincijalne megalomanije svih bezdušnih internacionalizama, od panslavenskog i pansrpskog, do proleterskog i „globalističkog“.

ZAMRZNUTI KALEIDOSKOP: To nerešivo protivrečje između provincijalne toplote Vojvodine i njene evropejske gladi za gospodstvom i zlatom, Balašević, od balade o Vasi Ladačkom, pa nadalje, pokušava da reši po modli kneza Lazara, izjašnjavajući se protiv „carstva zemaljskog“ i „vladičanskih dvora“, a za ljubav bez računice, onu koja granica i zaborava nema, dok se u senjaku ne naiđe na neku drugu lepoticu, po mogućstvu Ruskinju, „čije su imanje nekada obeležavali ne geometri, nego kartografi“. Od karijere, tamo negde u velikom svetu (u Pešti ili Beču, dokle vojvođansko oko najčešće dobacuje u pravcu „velikog sveta“), lepša je naša boemija „čardabusa“ koji plovi kroz more kukuruza, sa uvek uslužnim pedinterima koji pridržavaju suncobrane kad zvezda upeče, dok mi ljudski nazdravljamo na matineu.

Vojvodina se, dakle, u tom zamrznutom kaleidoskopu, stalno osvežava od prašnjave i nacionalne vrućine na nekom velikom šarenom štrandu, uz lenje reke, pecaljke, kotliće sa fiš paprikašem i ladne špricere (ej, ko to ne voli, taj se nije imao rašta roditi).

Gotovo protestantska, „malograđanska vizija“, navodno izmišljena u Vojvodini po ugledu na druge evropske nacije (Nemce i Mađare, pre svega), večito je kod nas osuđivana i omalovažavana iz sredina koje su za ideju nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja vekovima krvarile po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Ta „malograđanska“ čistota belog veza i urednih „špeceraja“, sa mnogobrojnim i čarobnim fiokicama sa keramičkim drškama u stamenim trgovačkim ormanima, kod Balaševića se sada, zapravo, javlja kao jedina odbrana od onih tek pristiglih u Vojvodinu, koji sada gunđaju što su bili loše sreće u svojim časnim nastojanjima, te su se posle svih gorkih iskustava našli u sredini koja ne pokazuje mnogo volje da sa njima podeli plodove poraza i koja od ispravnih i napaćenih nacionalnih boraca pokušava da sakrije svoje sopstveno, navodno opasno, „razumevanje drugosti“ (kako se u nevladinom sektoru sada pomodno, ali rogobatno, naziva „bratstvo i jedinstvo“ među komšijama).

Ukratko, naučeni da uz ladan burek i vruće pivo preziremo malograđanštinu, nastavili smo da preziremo i Vojvodinu, čak i sada kada je apsolutno naša, uprkos nekakvom statutu i suprotnim nastojanjima zločestih autonomaša i separatista, koji bi da zadrže svoje fotelje i vlast, umesto da prihvate naše fotelje i preko potrebno jedinstvo. Možda će se ovakvo shvatanje u Srbiji promeniti po sledećoj logici zaključivanja: Vojvodina je bila opasno provincijalna i malograđanska, sve dok nismo belodano videli da je i malograđanština mnogo bolja od varvarstva.

BRENDIRANJE: Bilo bi neverovatno zanimljivo kada bi ta, mnogo puta opisana vojvođanska licidarska sladunjavost „privatnog građanskog života“, u kome se za lepu ženu lako menja vera, to jest crkva, fascinirala i one koji još ne mogu da shvate da ni orgazam sa svojom nacijom nije besplatan, ma kakve radosti pružao. To mnogo košta, a moraš sam platiti. U stvari, i oni, nacionalno preporođeni, ali osiromašeni ljudi Srbije, gotovo intuitivno počinju da osećaju da se mirna i bogata Evropa mora trenirati u Vojvodini, to jest u Vojvodini staroj, kakva nikad nije postojala, ali bi bilo lepo da je postojala. Da bismo mogli mirno živeti sa drugima i drugačijima.

Na kraju valja naglasiti da je kontinuirana parada fenomenalnog, samorazarajućeg „lalinskog humora“ ono po čemu Đorđe Balašević nije nikog izneverio u svom filmu. To je zapravo i glavna osobina „vojvođanskog duha“, ako je takav duh postojao i ako ga nisu sahranili čuvari jedinstva nacije. Mada niko ne razume zašto se Vojvodina, onakva kakve, istina, više nema, a kakvu bismo morali da izmišljamo svaki dan, ne prikazuje češće kao politički i civilizacijski „brend Srbije“, ona će, možda, postepeno to i postati. U tom pravcu je propaganda Đorđa Balaševića slikovita i dobrodošla.

KAO RANI MRAZ: Scene iz filma