Blesavo je što ću umreti u maloj koncertnoj dvorani

Veče 13. novembra 2015. počelo je kao svako drugo u Parizu, ali se završilo najkrvavijim terorističkim napadom u novijoj istoriji Francuske. Devet islamista ubilo je 130 ljudi i ranilo više od 400. Trojica terorista detonirala su eksplozivne prsluke ispred stadiona Stade de France ubivši jednu osobu. Druga trojka je vozila kroz 10. i 11. arondisman grada zaustavljajući se na tri raskrsnice kako bi pucala na terase kafea i restorana ubivši 39 ljudi. Treća grupa od trojice terorista samoubica napala je koncertnu dvoranu Bataklan, gde je američki bend Eagles of Death Metal svirao pred punom salom od oko 1.500 ljudi, od kojih je ubijeno njih 90. Svi napadači su poginuli, dok je deseti Salah Abdeslam uhapšen kasnije.

...

SUĐENJE TRAJALO DEVET MESECI

V13 (vendredi – petak na francuskom) bio je kodni naziv dugoočekivanog suđenja napadačima. Proces je trajao devet meseci, od septembra 2021. do juna 2022. godine, a u njemu je učestvovalo 14 optuženih, 2.400 oštećenih, 350 advokata oštećenih i barem po dvoje advokata optuženih, a dosije je imao više od milion stranica i bio je dugačak 53 metra.

Popularni francuski pisac i novinar Emanuel Karer (Emmanuel Carrère, 1957) bio je jedan od retkih koji su prisustvovali gotovo svakom ročištu, od prvog do poslednjeg dana. Njegovi nedeljni izveštaji iz sudnice za francuski magazin “Nouvel Observateur” sada su prerađeni u knjigu i kod nas prevedeni, pod naslovom V13. Hronika suđenja teroristima (Akademska knjiga, prevod Svetlane Stojanović).

Karerova dela su do sada objavljena na više od dvadeset jezika, a on je najpoznatiji baš po dokumentarnoj prozi. Najprevođenije knjige su mu: Carstvo, za koju je dobio nagradu za književnost listova “Monde” i ”Point” i kultno biografsko delo Limonov, za koje je dobio nagradu “Renodo”. Ali treba pomenuti i knjige: Protivnik, Ruski roman, Tuđi životi, Razred na snegu i pretposlednju Jogu, koja se dotiče Karerovog ličnog sloma, ali i masakra u redakciji “Šarli ebdo”. Nekoliko njegovih dela adaptirano je za film (na nedavno završenom Festivalu autorskog filma prikazano je ostvarenje Limonov Kirila Serebrenikova zasnovano na istoimenoj knjizi), a sam Karer režirao je filmsku adaptaciju svoje novele Brkovi.

EMPATIJA, POKUŠAJ RAZUMEVANJA I INTROSPEKCIJA

V13 je je dirljivo delo čoveka punog empatije za žrtve i njihove porodice, ali i nekoga ko sve vreme pokušava da nađe razumevanje za motive terorista iako je jasno da nikako nije neutralan. “Zaista morate da se prisilite da se zainteresujete za njih kao pojedince”, kaže autor na jednom mestu. Karerova motivacija da prati suđenje je višeslojna. Pored pravde, njega zanima religija i njene “patološke mutacije”, a fascinacija pravnim procesima odavno je u fokusu njegovog rada. Protivnik (2001), knjiga koja ga je proslavila u Francuskoj, bavi se slučajem ubice Žan-Kloda Romana, koji je 18 godina vodio dvostruki život, a zatim ubio svoju ženu i decu.

Ljubitelji Karerovog stila pisanja znaju da će on svaku temu obraditi na efektan i sofisticiran način, i to je slučaj i sa V13. Njegove zabeleške nisu samo objektivan izveštaj o suđenju, već i uvid u sopstvene unutrašnje dileme, čemu je on sklon u svakom svom delu. Karer pozajmljuje upečatljivu ideju od samog teroriste Abdeslama: da je “sve što kažete o nama džihadistima kao čitanje poslednje stranice knjige”. Umesto toga, ako želite da ih razumete, trebalo bi “čitati knjigu od početka”. Karerovo prisustvo suđenju njegov je pokušaj da to učini. On poziva čitaoca direktno u sudnicu, vodeći ga u zategnutu atmosferu u kojoj su se čula bolna svedočenja preživelih, užas i osećanje nemoći porodica stradalih, ali i priče optuženih.

Na početku knjige, Karer opisuje prvi dan suđenja:

“Žandarme pozdravljamo sa ‘dobar dan’, a sva je prilika da ćemo ih često tako pozdravljati. Advokati sa bedževima na crnoj vrpci, novinari sa narandžastom vrpcom, žrtve sa zelenim i crvenim vrpcama, postaće nam poznata lica. Neki od nas će se sprijateljiti – stvoriće se grupice ljudi s kojima ćemo prelaziti isti put, razmenjivati beleške i utiske, ako se dan previše oduži, okupićemo se kasno uveče i otići na piće u kafanu De Pale kad postane nepodnošljivo”.

PRIČE PREŽIVELIH I ROĐAKA STRADALIH

Karer nas pažljivo vodi kroz suđenje i prenosi nam sve ono što se događalo pre napada, za vreme samog čina, ali i šta se dešavalo nakon tragedije.

U recenziji knjige, britanski “Telegraph” piše da su priče žrtava, ispričane kroz svedočenja preživelih i rođaka ubijenih, najemotivniji i najbolji delovi knjige V13.

“U svojoj naraciji, Karer se povlači u drugi plan dopuštajući da se događaji odvijaju kroz stranice direktnih citata iz tih svedočenja: to je snažan pristup koji čitaoca direktno uvodi u užas te noći. Upoznajemo Lamiju, koja je ubijena na dejtu u restoranu Bel epok, Klarisu, koja je spasla sebe i još pedesetak ljudi sakrivši se u lažnom plafonu u Bataklanu i Gijoma, koji se suočio s jednim od napadača, pogledao ga u oči i nekako, iz nekog razloga, bio pošteđen”, piše “Telegraph”.

Poznato je da je Bataklan bio centralno mesto terorističkog napada i odatle dolaze najstrašnije ispovesti preživelih koje je Karer zabeležio. Među njima je i gore pomenuta devojka Klarisa, koja je u vreme masakra na koncertu imala 24 godine i koja se na suđenju prisećala svog toka misli kada je užas počeo:

“Blesavo je što ću umreti u maloj koncertnoj dvorani, gde sam došla da slušam grupu kalifornijskih redneksa, simpatičnih, ali ne naročito dobrih. Karta me je koštala 30 evra, njom sam platila svoju smrt. Guramo se, gazimo jedni preko drugih, vičemo, pucnjava ne prestaje. Neko je upalio reflektore u sali, sada se sve događa pod belom, zaslepljujućom svetlošću, gorom od mraka”.

Klarisa se spasla tako što je uspela da dođe do “trule” tavanice stare lože u sali, gde je boravila čak četiri sata skrivajući se.

“Klarisa je pored čoveka koji je istih godina kao njen otac, zove se Patrik i ona mu traži da je, ako oni dođu, privije u naručje. Ako treba da umre, bolje da umre u nečijem naručju. Patrik obećava. Pucnjava se nastavlja. U rafalima, zatim pucanj po pucanj. Čuje se kako ljudi ječe, jauču i umiru. Telefoni zvone. Ali to je daleko, prigušeno, oni su se sakrili kao deca”, beleži Karer Klarisino potresno prisećanje.

LJUDSKOST NASPRAM ZLA

Među porodicama stradalih bili su i oni koji su pokušali da razumeju džihadiste. Nađa Mondeger, Egipćanka koja je izgubila ćerku Lamiju, završila je svoje potresno svedočenje obraćajući se advokatima odbrane: “Uradite svoj posao. Uradite ga valjano, mislim to iskreno”. Žorž Salin se zalagao za takozvanu restorativnu pravdu koja traži dijalog između žrtava i počinilaca. Njegova ćerka Lola je poginula u Bataklanu, ali je pronašao snagu da koautorski napiše knjigu (koja je šokirala neke od porodica žrtava) sa Azdinom Aminurom, ocem Samija Aminura, teroriste-samoubice. Drugi, kao što je mladi udovac Antoan Leris, autor knjige Nećete imati moju mržnju (Vous n’aurez pas ma haine), odbio je da traži osvetu za svoju suprugu koja je ubijena na koncertu, želeći samo “pravedno suđenje”.

Kritičar “Gardijana” hvali knjigu V13, ali nalazi i zamerke, najviše kada je u pitanju autorov pokušaj da se shvate motivi terorista. On smatra da je problem i u samom formatu, jer nedeljne kolumne nisu “idealan medij za duboke uvide”.

“Kao prikaz onoga što je značilo sedeti u sudnici, ‘jedinstvenog iskustva užasa, saosećanja, bliskosti i prisustva’, Karerova knjiga je apsolutno fascinantna… Na kraju, pravda je zadovoljena, presude su izrečene, a bar neki od tužilaca i porodica žrtava pronalaze spokoj. Ipak, uprkos Karerovom pokušaju da zamisli prostor ispunjen dimom hašiša u Le beginu, kafeu u Molenbeku (opština u Briselu, prim. aut.) gde su se napadači okupljali da na laptopu Brahima Abdeslama (jednog od ubijenih terorista, prim. aut.) gledaju jezive video-snimke odsecanja glava i spaljivanja iz Islamske države, on ne uspeva da prodre u njih, niti u fatalne odluke koje su doneli na bilo koji stvarno dubok način”, smatra kritičar “Gardijana”.

Bez obzira na određene kritike, V13. Hronika suđenja teroristima je ipak fascinantno delo jednog od najvećih autora današnjice. Emanuel Karer je nesumnjivo kultni pisac i neko čije se knjige svaki put s nestrpljenjem čekaju. Njegovi fanovi će i ovog puta uživati iako je možda bizarno to reći, jer je u pitanju priča o strašnoj tragediji, zlu i patnji. Ali ipak i o ljudskoj dobroti, koje i te kako ima u ovom delu.