Nikada problem s biografijom Martina Hajdegera nije bio u činjenicama: ni sam Hajdeger, jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka, nije sporio da se, eto, malo bio zaneo Hitlerom, da je bio član nacionalsocijalističke partije, da je, u svojstvu člana, godinu dana bio rektor Frajburškog univerziteta, da je održao kretenski rektorski govor „Samopotvrđivanje nemačkog Univerziteta“ premazan debelim slojem filozofske retorike, da je imao antisemitske izlete, da je, u procesu denacifikacije, promrsio da je to bila greška (nije, doduše, specifikovao i čija), nije sporno ni to da se nikada nije jasno i nedvosmisleno odrekao nacizma, tako da ni Crne sveske, beleške dnevničkog karaktera objavljene 2014. godine, nisu donele, barem na prvi pogled, spektakularna otkrića. Čak se i to što se nikada nije izričito odrekao nacizma, pretvorilo, u nekoliko navrata, u zanimljive rasprave o tome šta bi Hajdeger dobio takvim jednim gestom, a šta bismo time dobili mi, čitaoci njegove knjige Biće i vreme? Jedan od najrevnosnijih, a nesumnjivo i najduhovitijih Hajdegerovih branitelja bio je Žak Derida (Jevrejin poreklom, ako je to nekome bitno), francuski filozof čije delo, jednim od svojih bitnih tokova, proističe iz Hajdegerove filozofije. Derida je bio jasan: ćutanjem o svojoj nacističkoj epizodi Hajdeger je više uradio nego da se, automatski, posuo pepelom po glavi, jer njegovo bi se javno odricanje od nacizma utopilo u niz takvih gestova, dok ovako, kad god se povede reč o Hajdegeru, problem nacizma uvek se iznova otvara. Uz to, dodavao je Derida, šta je bitnije: Hajdegerova nesrećna, glupa, beščasna epizoda, ili (kako je francuski filozof smatrao) remek-delo Biće i vreme? Problem se komplikuje utoliko što je upravo Hajdeger primetio da životopis autora nije bitan za recepciju njegovog dela: o životu Platona ili Aristotela znamo jako malo (o Homeru ni toliko), možda su bili najgori ljudi na svetu, možda i najbolji, ali ništa od toga nije bitno sve dok nas uzbuđuje njihovo delo.
S druge strane Hajdeger se nije branio, naprosto, ćutanjem, još manje nekakvim znakovitim, ili dostojanstvenim držanjem. Vadio se banalnim dosetkama i gotovo očajničkim zamenama teza, prigovarao novinarima i tumačima da oni, u stvari, nisu dobro razumeli šta je on, u stvari, rekao, podsećao da su neki od najznačajnijih njegovih učenika Jevreji (premda je uporno prećutkivao kako se odvratno poneo prema svom učitelju Edmundu Huserlu, Jevrejinu, kao i to da je, eto samo malo, denuncirao svoje kolege), ljubavna dogodovština s Hanom Arent, Jevrejkom, lebdela je u pozadini kao neizgovoreni deo odbrane i, uopšte, prodavao je Hajdeger maglu do iznemoglosti, tako da bi, na kraju, ako bismo mu poverovali, ispalo da je ušao u Partiju kako bi je, zapravo, potkopavao iznutra, a ne zato što je podržavao Hitlerove tlapnje i budalaštine. Nikada, dakle, Hajdeger nije izgovorio te tri reči: žao mi je. Ono, međutim, što pronalazimo u njegovim Crnim sveskama, toliko je banalno da je sasvim prirodno zapitati se da li neko ko je u stanju da ispiše takve koještarije u stanju da napiše bilo šta što nije, naprosto, glupo? Da li je pisac koji se da opčiniti infernalnim pajacem poput Hitlera, jednom ispraznom, banalnom figurom i njegovim prostačkim pokretom, da li je, dakle, takav pisac u stanju da proizvede nešto drugo do banalnosti? (Ernst Kantorovic, pisac remek-dela Dva kraljeva tela, tvrdi konzervativac koji nije bio gadljiv na neke od nacističkih ideja, pobegao je glavom bez obzira kada je video koja družina i na koje načine te ideje sprovodi u delo.) Da li se može misliti duboko, a u građanskom i političkom smislu držati se kao idiot?
Ipak, problem ostaje. Sve i da je Hajdeger moralna nakaza i obično ljudsko smeće (moralni div svakako nije bio, kao što je, izvesno, bio skučen čovek), on je pisac nečega što se zove Biće i vreme, knjige koja je, doslovno, obeležila filozofiju – i ne samo filozofiju – dvadesetog veka. Tu su knjigu pomno čitali veoma pametni ljudi, računajući i jednu Hanu Arent. Da li se, dakle, ta i takva knjiga, može čitati a da nam u isto vreme, dok je čitamo, ne lebdi pred očima lik s hitlerovskim brčićima i glavom Superhika, obučenim u špilhoznice i sa smešnom kapicom na glavi, kako šeta mračnim nemačkim šumama i misli?
SEINSGESCHICHLICHTER ANTISEMITISMUS
Branitelji Hajdegerovog dela hrabre se, naime, njegovom kritikom nacističkog antisemitizma koji je počivao na rasnoj, odnosno biološkoj pretpostavci. Hajdeger je takve teorije prezirao, te je naglašavao da je njegov antisemitizam, zapravo, metafizički (Seinsgeschichlichter Antisemitismus). To bi, pak, značilo da on nema ništa protiv konkretnih, pojedinačnih Jevreja, već da je antisemitizam svojevrsno stanje duha, pojava koja nanosi nepopravljivu štetu na nacionalnoj, evropskoj, pa i svetskoj ravni. Da li se, međutim, „metafiziki antisemitizam“, kao struktura, razlikuje bilo na koji način od „vulgarnog antisemitizma“, onako, otprilike, kako bi se „duhovni nacizam“ kao, valjda, dopušteni nacizam, imao razlikovati od „vulgarnog nacizma“? Nikakvi tu zakučasti filozofski putevi neće uspeti da prebrišu tragove koji vonjaju do neba, nikakva teška filozofska artiljerija neće uspeti da poruši dubinu banalnosti takvih smatranja. Nijedno tumačenje ne pokazuje šta je to u metafizičkom antisemitizmu dopušteno? Kako se, uopšte, može misliti nešto što žigoše čitav narod, jednu rasu, jednu zajednicu? Zašto, najzad, zadržati jednu tako opasnu i istorijom opterećenu oznaku kakav je „semitizam“ da bi se reklo nešto novo? Dobar odgovor ne postoji. Nije li, uostalom, „metafizički antisemitizam“ (kao i „duhovni nacizam“, uostalom) gori od vulgarnog, nacističkog antisemitizma koji je u svojoj vulgarnosti i banalnosti pobio milione semita? Gori zato što dopušta, čak i ako se zaista suprotstavlja hitlerizmu, da u svojoj proizvoljnosti i neodređenosti pod sebe podvede i hitlerizam, da ga, pod krinkom nekakve uzvišenosti i složenosti, opravda na još temeljnijoj i još beznadežnijoj ravni. Ako, dakle, metafizički antisemitizam pokazuje da u semitizmu postoji i nekakva pojmovna, a ne samo biološka falinka (kako su to utvrdili „vulgarni“ nacisti), onda semit može da postane bilo ko bilo kad i bilo gde, samo ako ga profesor Hajdeger, nekakav poglavica poput Miloševića, ili vođa poput Hitlera – bilo pod kojim imenom, uostalom – proglase takvim.
BIĆE I VREME
Da li, međutim, sve ovo znači da Hajdegeru nije dopušteno ono što jeste Paundu, Hamsunu ili Selinu koji se jesu žestoko opekli, ali im status velikih pisaca nije osporen? Šta je s gomilom naučnika koja je naciste opskrbljivala vrlo ubitačnim oruđima i oružjima, pa im se, ipak, nekako progledalo kroz prste (naročito ako su, sada, svoje znanje i umeće stavili u službu pobednika, što je Hajdeger odbio da uradi)? Branioci Hajdegera nepokolebljivo ostaju pri tome da je Biće i vreme najveća filozofska knjiga 20. veka, te da njeni potencijali ni izbliza nisu iscrpljeni. Kritičari će, pak, bez teškoća u njoj pronaći upravo nedvosmislene nacističke motive, a činjenica da je knjiga pisana i objavljena pre nego što su nacisti postali vidljivi na javnoj sceni, ne abolira je od odgovornosti jer pokazuje da je struktura Hajdegerovog mišljenja u svojim najvažnijim tačkama upravo nacistička. Shvatanje naroda u toj knjizi je problematično. Sam pojam bića veoma je pogodan za sredinu u koju se „realni nacizam“ smestio kao bubreg u loju. Ili, recimo, analiza bezličnog „se“, koja nije slabija od, recimo, analiza Radomira Konstantinovića istog tog bezličnog „se“, u jednom trenutku ipak zadržava pozitivan momenat, naime bezličnost pojedinca svoj smisao dobija u liku naroda, narodne zajednice (Volksgemeinschaft), u tom nadindividualnom entitetu u koji se, za razliku od Konstantinovića, Hajdeger otisnuo s nedopustivom lakoćom. Ipak, ništa od toga nije dovoljno ubedljivo da bi se Hajdeger proglasio protonacistom koji je, s dolaskom Hitlera na vlast, samo ispoljio svoju „istinsku prirodu“. Sve i da je bio politički idiot (a nije), to ga ne opravdava. Sve i da je bio naivan (a nije) nacistička se epizoda ne može zaobići. Ali sve i da je biblija nacizma (a nije) Biće i vreme se mora čitati, makar samo zbog toga što ćemo, možda, u toj knjizi pronaći istinu nacizma. Biće i vreme, naprosto, nije Mein Kampf, nakupina užasavajuće zamornih smatranja jednog pajaca.
