Od ovogodišnjeg, 51. Oktobarskog salona, očekuje se da ostvari svoj osnovni zadatak – da predstavi savremene tokove umetničke scene, ali i da pokrene rešavanje dugogodišnjeg i veoma velikog problema domaće kulture – rekonstrukciju zgrade Muzeja grada Beograda.
Ovakva vrsta dodatne aktivnosti, smelo bi se reći čak i – neumetničke, nije novost u novijoj istoriji Oktobarskog salona: pre nekoliko godina Kuća legata je useljena u namenjenu joj zgradu u Knez Mihailovoj ulici ubrzo nakon što je u njoj, i zato što je u njoj, još neuređenoj, gostovao Oktobarski salon, a ima se utisak i da je zainteresovanost za program Muzeja istorije Jugoslavije povećana od kako je u njegovoj zgradi nekoliko puta održan Oktobarac.
Ove godine, od 8. oktobra do 21. novembra, Oktobarski salon se održava u Resavskoj 40b, u bivšoj zgradi Vojne akademije, odnosno budućoj zgradi Muzeja grada, gde ovaj muzej čeka da se useli od decembra 2006. Organizatori Oktobarskog salona, Kulturni centar Beograda, kome je ove godine pridružen i Muzej grada, očekuju da nakon ovog Oktobarca Beograd više neće biti jedina evropska prestonica čiji muzej nema adekvatnu zgradu. „Čini se da je Muzej grada na početku procedure da konačno i dobije prostor u kome će moći da pokaže eksponate koje decenijama unazad čuva po hodnicima i kancelarijama“, najavljuje Danica Jovović-Prodanović, direktorka Muzeja grada. „Formirana je komisija za definisanje projektnog zadatka za rekonstrukciju zgrade u Resavskoj, zgrade koja nam je dodeljena još pre četiri godine, pa se mi nadamo da će iduće godine početi izrada projekta.“ U uređenje prostora za Oktobarac svake godine se uloži između 50.000 i 70.000 evra, pa je, po rečima Mie David, direktorke Kulturnog centra grada, „logično da se taj novac ne upotrebi samo za jednu izložbu.“ Ovog puta, tim novcem će biti osposobljeno oko 3000 kvadratnih metara ove zgrade koja zauzima 11.000 kvadratnih metara u trouglu između ulica Resavske, Nemanjine i Birčaninove. Za izlaganje je osposobljeno visoko prizemlje i prvi nivo, izmenjeni su električna instalacija i prozori, oštećeni kada je 1999. godine bombardovan obližnji Generalštab.
ISTORIJA I SEĆANJE: Kustosi ovogodišnjeg Oktobarskog salona su Šveđani, Juan Puset i Selija Prada. Da li zbog prostora koji im je Skupština grada dodelila da u njemu predstave svoj izbor umetnika i njihovih radova, ili je to ipak stvar spleta okolnosti, tek, njihov koncept je baziran na odnosu istorije i sećanja na nju. U tako postavljenoj priči, bivša zgrada Vojne akademije, devastirana i napuštena (osim u jednom delu koji koristi Vojna štamparija – jedan od razloga koji usporava useljenje Muzeja), dobija veliku, možda i glavnu ulogu. „Zaista sam srećan što je prostor Oktobarskog salona postao deo našeg koncepta, ravnopravan sa radovima koje smo odabrali“, kaže Juan Puset.
Naslov 51. Oktobarskog salona Noć nam prija, kustosi su citirali iz rečenice Horhea Luisa Borhesa: „Ne mogu da prođem kroz predgrađa u samotnoj noći, a da ne pomislim da nama prija noć, jer potiskuje nevažne detalje, baš kao i naše sećanje.“ Kako je objasnio Juan Puset, „noć smo shvatili kao metaforu, kao prolaz ka sećanju, kao odluku šta ćemo zapamtiti od date realnosti i kako ćemo to zapamćeno definisati, a zatim i prikazati. Umetnost je reformulisano sećanje.“ Puset i Prada su pozvali 20 autora i svakog predstavili sa nekoliko radova rukovodeći se geslom „manje je veće“, a s namerom da svakom radu daju prostor kakav mu je potreban i da što sadržajnije upoznaju našu publiku sa, po njima, važnim autorima savremene umetničke scene. Odlučili su se za autore koji se bave video-radovima i instalacijama, jer smatraju da su pokretne slike najrasprostranjeniji i najprijemčiviji medij. Među njima ima veoma poznatih, Britanac Stiv Mekvin na primer, i onih koji će to tek biti, a Puset skreće pažnju i na Amara Kanvara iz Indije, Arnuta Mika iz Holandije, Evu Kok iz Danske, Haruna Farockog iz Nemačke, Terezu Habard, Aleksandra Birhlera i Vilijama Kentridža iz Sjedinjenih Američkih Država, Tima Ečelsa iz Britanije, Rozu Barbu iz Italije, Haruna Farockog iz Češke, Omara Fasta iz Izraela, Davida Maljkovića iz Hrvatske, Maju Bajević iz Bosne, Erika Krikorca, Karla Mikaela von Hausvolta i Tumasa Nordanstada iz Švedske, i naravno, na tri autora iz Srbije: Anu Adamović, Dušicu Dražić i Zorana Naskovskog.
Zimska bašta, sajtspesifik instalacija Dušice Dražić, inspirisana je bivšom zgradom Vojne akademije i predstavlja najavu promene njene namene. „Bavila sam se istorijom zgrade i njenim trenutnim stanjem. U zgradi sam kreirala zimsku baštu od korova koji sam našla na njenom prostoru“, objašnjava Dušica Dražić. „Posmatrane na nivou društva, te biljke koje su definisane kao nekorisne, mogu da predstavljaju marginalizovane individue ili društvene celine koje imaju poziciju kao i korov: one su nepotreban element ali, kao i korov, one su sastavni element društva. U ovom radu publika igra glavnu ulogu. Naime, rad sam postavila na ulazu ka stepeništu koje vodi na prvi nivo zgrade, pa samim tim blokira levu stranu ulaza. Publika se penje paralelno sa radom što joj daje ulogu intrudera, nekog ko ulazi u prostor koji naseljavaju biljke. Njima je to prirodno stanište, a publici će tek biti. Na tu promenu ukazuju i same biljke: one će do kraja Oktobarskog salona ostati bez lišća, simbolično će se povući, pa će u zimskoj bašti dominirati publika.“
Nakon završetka 51. Oktobarskog salona, a pre useljenja Muzeja grada Beograda, uređeni deo bivše zgrade Vojne akademije postaće galerijski prostor.
