Bilo nešto pa ništa

Protekle nedelje jedan pripadnik policije pucao je iz kalašnjikova u svadbenoj koloni. Ništa neobično za slavlja u Srbiji, samo kuriozitet predstavlja činjenica da je ovaj svatovski momak prangijao i šenlučio u centru Beograda ili preciznije ispred zgrade RTS-a. Time ovaj kriminalni čin dobija i elemente TV kritike. Policajac je dobio suspenziju, ma šta to značilo, a ja bih ovu kritiku shvatio kao dokaz da RTS ima dobar program, čim provocira ludake. Mislim da će suspenzija pre biti period da javnost zaboravi incident, pa će raspojasani svat opet na posao.

Policija je u suštini uradila samo ono što čine i ostali državni organi. Nakon dubokog promišljanja i mudrog ćutanja RRA je odlučila da odbaci sve optužbe na račun televizija Pink, Prva, Happy i B92 zbog pojavljivanja Kristijana Golubovića u različitim emisijama. Prema mišljenju ovog saveta TV mudraca, pitanje pojavljivanja Kristijana je etičko pitanje, a oni ne bi da remete „slobodan promet informacija i ideja“. Naravno da ne sme biti cenzure, ali Kristijan je ovom prilikom, simbolično rečeno, „medijski pomilovan“. Dakle, videćemo samo u narednim mesecima kakve će to bujice ideja i informacija slobodno cirkulisati kroz naše medije.

Etička odgovornost je, dakle, kolateralna žrtva ove presude. Etička odgovornost za emitere ili novinare je sinonim za dve stvari, već prema potrebi onoga ko se na etičku odgovornost poziva. Prva je najčešća i označava – ništa! Nema kazne, nema reakcije, samo glupo je tako reći. Drugo značenje je mnogo opasnije po medijska pravila jer ukida zakonsku regulativu i vraća reakcije na arbitrarni, lični nivo. Dakle, ponovo će jedine reakcije na kršenje pravila u medijima biti samo coktanje i moralisanje. Dolazimo u oblast medijskog šerijata, gde se iz teoloških učenja do pravde dolazi tumačenjem da li je nešto u duhu vere. U prethodnom slučaju prangijanja pred RTS–om, mogli bi da se zgražavamo, jer je policajac neetički uplašio prolaznike, ali ipak nije ugrozio njihove živote – pucao je ćorcima. Kristijan čak nije bio ni naoružan, pa šta onda hoće ti medijski moralizatori?

Mediji i vlast su prethodnih nedelja vratili praksu iz devedesetih, kada se putem masovnih medija komuniciralo u šiframa. Kada su u vestima citirali „laufera“ ili „ćokija“ neko je uživao, neko se nervirao, ali najveći broj gledalaca nije imao pojma o kome je reč. Danas je to „general Papaja“, koji se sve češće pojavljuje u izveštajima sa suđenja Darku Šariću. Mediji se upinju da otkriju identitet dotičnog „Papaje“ dok je priča o tonama droge ili pranju novca polako otišla u drugi plan. Neuporedivo je zanimljivije da licitiramo o Papaji i njegovoj odgovornosti, a Papaja mu dođe kao ortak od Banane. Bar sam ja tako povezao južno voće balkanskog kriminalnog miljea. Moram priznati da je Šarićev klan napravio iskorak u odnosu na Zemunski, gde su nadimci bili prizemniji. Budalu, Pacova, Bagzija ili Šiptara, zamenili su Banana i Papaja – Srbija zaista grabi napred!

Saopštenje! To nam se takođe vratilo na velika vrata. Još od Slobe nisam osetio onu tihu jezu kad se Premijer starozavetno obrati celoj Srbiji sa svih TV kanala. Čik odbijte saopštenje iz premijerovog kabineta. Grafički, to izgleda jednoobrazno, gotovo vojnički na ekranu slika pisma, a ozbiljan muški glas pročita ceo tekst. Pitam se, da li se čita ceo, ili neko ima petlju da prepriča u par rečenica šta je Premijer hteo da kaže. Ko sme da prepriča Vlast? Mislim da je veličina, tačnije dužina citata mera slobode medija. Što duži citat, to manje slobode.

Jedva čekam da pročitam doktorat Nebojše Stefanovića. Verujem da bi „Blic“, koji je greškom optužen da se nad njim sprovodi cenzura, mogao da uz nedeljni broj objavi dotični doktorat. Bilo bi super da se organizuje okrugli sto na televiziji gde će se raspravljati o plagijatima u radu, ili da se u nastavcima čita poput saopštenja iz Vlade. Na sajtu fakulteta gde je doktorirao, a gde je čak 200 ispitanika odgovaralo na famoznih 16 pitanja iz Nebojšinog doktorata, našao sam oglas za izradu seminarskih i diplomskih radova. Cena je oko evro po stranici, a za diplomski je potrebno deset dana. Ako je baš frka, može i brže, ali ćete malko više da platite.

Prema ovoj tužnoj računici, diplomski rad u Srbiji košta manje od 100 evrića, još tužnija činjenica je da će vam ga neko sklepetati za deset dana, a nadležna komisija i mentor na fakultetu neće imati ništa protiv. Sad ću da sa ponosom kažem da svoju diplomu psihologije sa Filozofskog fakulteta ne bih dao za pet današnjih doktorata. Nisu me tako učili.

Na kraju, žrtva Stefanovićevog doktorata bio je sajt Peščanika koji su NN hakeri oborili nekoliko puta. Možete se slagati ili ne slagati sa tekstovima sa sajta, možete im zameriti sitničavost ili isključivost, ali jednu stvar im morate priznati. Peščanik je pouzdan barometar za autoritarnost našeg društva, pa je time blaga reakcija Ministarstva kulture neadekvatna. Nešto ažurnije je bilo Ministarstvo policije, ali to me dodatno onespokojava, jer kada novinare štiti policija, znamo to iz slučaja Brankice Stanković, novinari ne mogu da rade svoj posao.