Bez zajednice nećemo preživeti

Slovenački reditelj Žiga Divjak je nova rediteljska zvezda u usponu u našem regionu, teatar koji radi je motivisan dokumentarno i politički. Na upravo završenom BITEF-u, njegova predstava Pluća, nastala u produkciji Drame Slovenskog narodnog gledališča, nažalost je otkazana, iz epidemijskih razloga.

Predstavu KONS: Novo Doba koju je radio u Prešernovom gledališču u Kranju imala je prilike da vidi publika Teatra na raskršću u Nišu, gde je ta predstava dobila specijalnu nagradu stručnog žirija za neočekivane domete i definisane istraživačke težnje, kao i nagradu okruglog stola kritike za najbolju predstavu. Žiga Divjak je upravo imao premijeru predstave Vrućina na festivalu Steyerischer herbst u Gracu. Kroz ovaj intervju istražujem sa rediteljem Žigom Divjakom sfere rada i života reditelja kako bih mogla stvoriti predstavu, vrstu portreta, koja će ga približiti čitaocima, odnosno publici…

„VREME„: U Mladinskom gledališču u Ljubljani postavljate predstavu Vrućina. Pre toga ste radili predstavu Gejm u Mladinskom, koja govori o izbeglicama. Bavite se onim što su goruće teme našeg vremena. U pripremi intervjua imala sam priliku da razgovaram sa direktorom Mladinskog gledališča Goranom Injcem, koji je rekao da je pozorište kojim se bavite, parafraziraću, pre svega dokumentarno i političko. Predstave su temeljno pripremljene. Koje su specifičnosti u tehnici vašeg rada? Kako vi razumete izbor tema koje načinite?

ŽIGA DIVJAK: Stvaranje pozorišta je velika privilegija zbog koje osećam ogromnu odgovornost, zato se bavim temama koje su društveno relevantne i aktualne. Želim da velike društvene probleme u predstavi transformišem u lične probleme gledalaca, ali ne na način moraliziranja ili osećaja krivice, griže savesti, nego podsticanja veće političke participacije. Sa mojim kolegama želim da postavim na scenu probleme od kojih bežimo, tako da je jasno kako od njih nije moguće pobeći. Tiču nas se stvari koje se dešavaju oko nas. Ubrzani savremeni svet nas često pretvara u frustrirane individue koje se bave samo sobom i privatnim problemima i nemamo dovoljno snage, vremena, niti volje da se bavimo društvenim problemima, problemima drugih. Lično verujem u zajednicu, bez zajednice nećemo preživeti.

Gledajući predstavu KONS: Novo Doba napisala sam da je to „novo čitanje“ Aristotelove poetike. Koliko vam je Aristotel blizak? Da li ste možda bili vođeni njegovim konceptom? A možda je ovo moja prosta refleksija i asocijacija kao gledaoca?

Zanimljiv pogled. Sa Katarinom Morano, autorkom teksta, hteli smo da uhvatimo Kosovelov duh, da ga prenesemo u ovaj trenutak kao našeg savremenog sagovornika, nekoga čije misli nam služe kao inspiracija, opomena, umirenje, ali i uteha u ovim haotičnim vremenima. Izabrali smo Kosovelovu poziciju između ludila i vere u svet, njegovu tačnu analizu propasti zapadne civilizacije i neverovatnu veru u čoveka, oduševljenje beskonačnim potencijalom koji čovek ima u sebi. Predstava je zamišljena kao nova „pesma“ sastavljena iz delova različitih Kosovelovih dela, koje zajedno funkcionišu kao nova celina. Podseća na misu ili ritual koji je pun Kosovelovih reči upućenih i gledaocima i glumcima. Radi se o pohvali čoveku ali i poslednjoj opomeni pred potpunu katastrofu, pred nestanak ljudskog roda. Sve je postavljeno u prostoru koji je napola tu a napola u apokaliptičnoj budućnosti ‒ Igor Vasiljev je napravio scenografiju i video koji stvaraju ključni kontekst za razumevanje Kosovelovih reči. Kostimografkinja Tina Pavlović je obukla glumce u zaštitnu opremu, dišu preko posebnih maski uz pomoć ventilatora, nešto sa čime smo se sreli sada tokom pandemije, ali i to nas u budućnosti čeka u još većem opsegu. Blaž Gracar je napravio muziku koja dodatno budi osećaj teskobe.

Da li negujete neki osobiti, nearistotelovski filozofski okvir iz kog radite, i kako biste ga predstavili? Da li ste imali neki filozofski uzor i sa kim ste ga razvijali i kako ste ga transponovali kasnije u svoj rad?

Ne bih umeo tačno da definišem filozofski okvir iz kog polazim. Činjenica je da u svom radu pokušavam da lične probleme gledam kao posledicu većih i širih strukturalnih problema. Skoro sve društvene probleme posmatram kroz optiku klasne borbe. Klasna borba nije više borba za politička i socijalna prava potlačenih nego borba za preživljavanje, za opstanak i to ne samo najpotlačenijih nego svih nas, jer nas trenutne strukture moći i sistem vode u sigurnu propast. Mislim da nam je ovo leto upravo to i pokazalo ‒ smrtonosni toplotni talasi, poplave, požari, sve se to događa i globalno i u našoj neposrednoj blizini.

fotografije: matej povše

Pozicija Mladinskog gledališča je važna u vašoj biografiji. Prepoznavanje vaših kvaliteta i neposredna podrška su došli iz Mladinskog. Koliko važnom smatrate tu podršku?

Podrška Mladinskog, pre svega umetničkog direktora Mladinskog Gorana Injca je bila ključna za početak mog profesionalnog rada/karijere. Ukazao mi je poverenje još kao početniku, potpuno nepoznatom, došao sam sa mladom ekipom saradnika, Goran je imao poverenje u mene i moj tim. Dao nam je priliku da na velikoj sceni teatra napravimo autorski projekat Čovek koji je gledao svet. Od tada redovno sarađujemo, spaja nas sličan pogled na umetnost i ulogu pozorišta u društvu.

Kako razumete to što ste veoma aktuelni kao stvaralac na prostoru bivše Jugoslavije? Nedolazak Pluća na Bitef izazvao je veliko razočarenje, nasuprot tome predstava KONS je izazvala veliko pozitivno uzbuđenje u Nišu, pa ste se vratili kući sa nagradama.

Izbor predstave Pluća u takmičarski program Bitefa me je izuzetno obradovao. Bitef je najvažniji festival u regionu i doživeli smo to kao veliku potvrdu našeg rada. Zato sam bio jako razočaran što nismo uspeli doći u Beograd sa predstavom. Niški festival Teatar na raskršću je bio veliko iznenađenje. Plašio sam se da će predstava biti nekomunikativna, nerazumljiva u drugom okruženju, jer se zasniva na ritmiziranju poezije Srečka Kosovela. Izuzetno mi je drago da nije tako bilo, da je predstava dobro komunicirala iako ste morali pratiti prevod.

Jedna od tema ovogodišnjeg Bitef–a bila je: solidarnost ili sunovrat. Kako razmišljate kroz ovo pitanje o budućnosti? Na koju ćemo stranu, kao globalni ekosistem?

Samo ukoliko uspemo izgraditi društvo koje će se zasnivati na poverenju, jednakosti i solidarnosti, preživećemo budućnost punu klimatskih katastrofa koje nas čekaju i koje će snažno uticati na našu svakidašnjicu. Moramo promeniti ono što kao društvo postavljamo u centar, što postavljamo kao najvažnije. Trenutno najbolje napreduju oni pojedinci i korporacije koji zarađuju time što uništavaju ljude i životnu sredinu i traže načine kako zaobići postojeće zakone i regulacije. Vreme je da kao prioritete postavimo ono što je dobro za biosferu, a ne za materijalnu dobit.

Nedavno ste postali otac. Kako na vas utiče nova uloga u personalnom smislu, a kako na vašu profesionalnu ulogu, ulogu reditelja i autora?

To je sigurno najvažnija i najlepša uloga u životu. Na to ne umem uopšte da odgovorim, na neki način se sve promeni i sve je drugačije i ti si drugačiji i promenjen, a sa druge strane je sve isto i zapravo i nisi drugačiji, samo si još više ti.

Koji su planirani angažmani u bližoj budućnosti?

Upravo sam imao premijeru nove predstave Vrućina na festivalu Steirischer Herbst u Gracu. Čeka nas ljubljanska premijera te predstave, u Mladinskom. Za manje od mesec dana krećemo sa novom produkcijom. Katarina Morano, moja stalna saradnica i životna partnerka je napisala tekst Usedline koji ćemo postaviti na scenu Mestnog gledališča u Ljubljani. Imam izuzetnu sreću da sam okružen stalnom ekipom saradnika sa kojima je rad veliko stvaralačko zadovoljstvo.