Legendarni režiser Peter Zadek, kome je kritika povodom 75. rođendana potvrdila status najtankoćutnijeg poznavaoca ljudskog karaktera, retko postavlja savremene komade. Ne samo zato što smatra da su previše jednodimenzionalni već i zato što retko koji od njih u potpunosti pogađa puls vremena. Izuzetak je autor Nil Labjut (Neil LaBute), o kome pozorišna kritika nemačkog govornog područja trenutno govori kao o velikom Zadekovom otkriću. Za ovog tridesetdevetogodišnjeg američkog režisera i pisca čulo se u Evropi nakon filma Bolničarka Bet (nagrada za najbolji scenario na prošlogodišnjem Kanskom festivalu), dok je kao pozorišni pisac do sada bio prisutan samo u Londonu. Peter Zadek je otkrio Nila Labjuta „preko interneta“, dok je tragao za novim knjigama.
Čime fascinira Bash? Kako sugeriše dvostruko značenje ove engleske reči – bash je snažan udarac, ali i žurka – ovaj komad na jedinstven način spaja precizno organizovani diskurs jednog Dejvida Memeta sa brutalnom dijagnozom stvarnosti jedne Sare Kejn. Komad se sastoji od tri ispovesti koje povezuje motiv nekažnjenog ubistva: u prvoj priči menadžer srednje klase otkriva nemom sagovorniku kako je malo pripomogao kada je njegova petomesečna ćerka počela da se guši pod teškim pokrivačem na bračnom krevetu; u drugoj priči samozadovoljni college–boy iz provincije prepričava kako je nakon proslave u njujorškom hotelu Plaža, dok je njegova verenica spavala, ubio sa svojim pajtosima homoseksualca u klozetu Central parka; u trećoj priči mlada žena opisuje kako je u četrnaestoj godini zatrudnela sa svojim nastavnikom, koji ju je odmah ostavio, te kako se nakon četrnaest godina sastala s njim da bi on upoznao svog sina, koga je ona potom iste večeri ubila, bacivši uključeni radio u kadu u kojoj je sin ležao.
Nema sumnje da je motiv prosečnog čoveka, našeg suseda, koji, za sve ostale neshvatljivo i nemotivisano, iznenada ubija, poznat i višestruko korišćen. No, ono što komad Nila Labjuta čini jedinstvenim jeste to što njegovi likovi, u isti mah simpatični i odurni u svom lakom, gotovo veselom uzbuđenju tokom ispovedanja fiktivnom sagovorniku (odnosno publici), ne osećaju ni trunku istinskog kajanja niti imaju svest o brutalnosti svog čina. Oni su daleko od junaka Dostojevskog, koji se i pre i posle ubistva preispituju i muče pitanjem šta je dobro a šta zlo, koji se kidaju u svom pokušaju da shvate prirodu sveta u kome Bog dozvoljava ubistvo dece. Kod Labjuta je etička svest, svako pitanje o krivici i ispaštanju krivice, trajno odsutno.
To je posebno snažno izraženo u drugoj priči, u kojoj pred publikom sedi euforični provincijalac u smokingu i njegova verenica doterana po poslednjoj modi. Njena ljupka a glumljena čednost, njena zaljubljenost u sopstvenu ljubavnu priču koja potpuno odgovara zahtevima sapunske opere izazivaju koliko potrebu da se ta prosečnost odobri, toliko i osećaj da je individua danas samo lutka napunjena televizijskim sadržajima. Tu ispraznost otelovljuje i njen mladić, protagonista odrastao u svešteničkoj porodici mormona (interesantno je da je Labjut tokom studija i sam pristupio mormonima), koji uz najveću slast ubija homoseksualca prosto zato što je prirodno da „izopačene“ ljude treba ubiti. Brutalno nasilje i žurka mešaju se simbolično u prstenu koji on skida sa mrtvog čoveka i poklanja ga devojci kao verenički prsten, prezadovoljan što je prsten koji je prethodno obrisao od krvi lep kao i njena haljina.
Mešavina monstruoznosti i plošne običnosti ovih figura izaziva jezu. Između površine normalnosti i pada u unutrašnji mrak zapravo kao da ne postoji nikakav raspon, postoje samo ta površina i iskoračenje iz nje – svaka dubina je odsutna. Zadek je svoju fascinaciju ovim komadom sažeo u iskazu da je to komad koji „ima ton loše televizijske serije, a sadržaj grčke tragedije“. Grčka tragedija prisutna je, međutim, samo ornamentalno, u naslovima koji upućuju na Agamemnonovo žrtvovanje Ifigenije i na Medejino čedomorstvo. Kao da Labjut podseća na razliku između dve vrste individue, vremena kada je postojao karakter i našeg vremena kada je nešto „karakterno“, što plošnu individuu izdvaja od ostalih, još jedino ubistvo. U nedostatku moralnog sistema u odnosu na koji bi mogao da se orijentiše, svako bi mogao da ubije, samo je pitanje okolnosti hoće li do toga zaista i doći.
Zadek se odlučio za minimalističku režiju. Scenografija jedva da postoji, čak i glumci su statični, gotovo da ne ustaju sa svojih stolica. Snažan kontrast, sadržan već u samom tekstu, Zadek dovodi do ekstrema; napetost koju stvara lagan tempo građenja ispovesti i odsustvo oduška u telesnim radnjama glumaca pojačavaju iritaciju, gotovo izazivajući telesni bol u gledaocu. Kako je kritika jednoglasno zaključila, Zadek je umeće „nestanka“ režisera sa scene doveo do savršenstva.
Ova postavka Basha, prikazana u Akademskom pozorištu u okviru Bečkog festivala, može se videti sledeće sezone na programu Kamerne scene iz Hamburga, te Nemačkog pozorišta iz Berlina. Novi komad Labjuta The shape of things upravo je imao premijeru u Londonu, a njegov novi film Possession treba uskoro da se pojavi u bioskopima.
