„Bash“ (Bečki festival)

Legendarni režiser Peter Zadek, kome je kritika povodom 75. rođendana potvrdila status najtankoćutnijeg poznavaoca ljudskog karaktera, retko postavlja savremene komade. Ne samo zato što smatra da su previše jednodimenzionalni već i zato što retko koji od njih u potpunosti pogađa puls vremena. Izuzetak je autor Nil Labjut (Neil LaBute), o kome pozorišna kritika nemačkog govornog područja trenutno govori kao o velikom Zadekovom otkriću. Za ovog tridesetdevetogodišnjeg američkog režisera i pisca čulo se u Evropi nakon filma Bolničarka Bet (nagrada za najbolji scenario na prošlogodišnjem Kanskom festivalu), dok je kao pozorišni pisac do sada bio prisutan samo u Londonu. Peter Zadek je otkrio Nila Labjuta „preko interneta“, dok je tragao za novim knjigama.

Čime fascinira Bash? Kako sugeriše dvostruko značenje ove engleske reči – bash je snažan udarac, ali i žurka – ovaj komad na jedinstven način spaja precizno organizovani diskurs jednog Dejvida Memeta sa brutalnom dijagnozom stvarnosti jedne Sare Kejn. Komad se sastoji od tri ispovesti koje povezuje motiv nekažnjenog ubistva: u prvoj priči menadžer srednje klase otkriva nemom sagovorniku kako je malo pripomogao kada je njegova petomesečna ćerka počela da se guši pod teškim pokrivačem na bračnom krevetu; u drugoj priči samozadovoljni college–boy iz provincije prepričava kako je nakon proslave u njujorškom hotelu Plaža, dok je njegova verenica spavala, ubio sa svojim pajtosima homoseksualca u klozetu Central parka; u trećoj priči mlada žena opisuje kako je u četrnaestoj godini zatrudnela sa svojim nastavnikom, koji ju je odmah ostavio, te kako se nakon četrnaest godina sastala s njim da bi on upoznao svog sina, koga je ona potom iste večeri ubila, bacivši uključeni radio u kadu u kojoj je sin ležao.

Nema sumnje da je motiv prosečnog čoveka, našeg suseda, koji, za sve ostale neshvatljivo i nemotivisano, iznenada ubija, poznat i višestruko korišćen. No, ono što komad Nila Labjuta čini jedinstvenim jeste to što njegovi likovi, u isti mah simpatični i odurni u svom lakom, gotovo veselom uzbuđenju tokom ispovedanja fiktivnom sagovorniku (odnosno publici), ne osećaju ni trunku istinskog kajanja niti imaju svest o brutalnosti svog čina. Oni su daleko od junaka Dostojevskog, koji se i pre i posle ubistva preispituju i muče pitanjem šta je dobro a šta zlo, koji se kidaju u svom pokušaju da shvate prirodu sveta u kome Bog dozvoljava ubistvo dece. Kod Labjuta je etička svest, svako pitanje o krivici i ispaštanju krivice, trajno odsutno.

To je posebno snažno izraženo u drugoj priči, u kojoj pred publikom sedi euforični provincijalac u smokingu i njegova verenica doterana po poslednjoj modi. Njena ljupka a glumljena čednost, njena zaljubljenost u sopstvenu ljubavnu priču koja potpuno odgovara zahtevima sapunske opere izazivaju koliko potrebu da se ta prosečnost odobri, toliko i osećaj da je individua danas samo lutka napunjena televizijskim sadržajima. Tu ispraznost otelovljuje i njen mladić, protagonista odrastao u svešteničkoj porodici mormona (interesantno je da je Labjut tokom studija i sam pristupio mormonima), koji uz najveću slast ubija homoseksualca prosto zato što je prirodno da „izopačene“ ljude treba ubiti. Brutalno nasilje i žurka mešaju se simbolično u prstenu koji on skida sa mrtvog čoveka i poklanja ga devojci kao verenički prsten, prezadovoljan što je prsten koji je prethodno obrisao od krvi lep kao i njena haljina.

Mešavina monstruoznosti i plošne običnosti ovih figura izaziva jezu. Između površine normalnosti i pada u unutrašnji mrak zapravo kao da ne postoji nikakav raspon, postoje samo ta površina i iskoračenje iz nje – svaka dubina je odsutna. Zadek je svoju fascinaciju ovim komadom sažeo u iskazu da je to komad koji „ima ton loše televizijske serije, a sadržaj grčke tragedije“. Grčka tragedija prisutna je, međutim, samo ornamentalno, u naslovima koji upućuju na Agamemnonovo žrtvovanje Ifigenije i na Medejino čedomorstvo. Kao da Labjut podseća na razliku između dve vrste individue, vremena kada je postojao karakter i našeg vremena kada je nešto „karakterno“, što plošnu individuu izdvaja od ostalih, još jedino ubistvo. U nedostatku moralnog sistema u odnosu na koji bi mogao da se orijentiše, svako bi mogao da ubije, samo je pitanje okolnosti hoće li do toga zaista i doći.

Zadek se odlučio za minimalističku režiju. Scenografija jedva da postoji, čak i glumci su statični, gotovo da ne ustaju sa svojih stolica. Snažan kontrast, sadržan već u samom tekstu, Zadek dovodi do ekstrema; napetost koju stvara lagan tempo građenja ispovesti i odsustvo oduška u telesnim radnjama glumaca pojačavaju iritaciju, gotovo izazivajući telesni bol u gledaocu. Kako je kritika jednoglasno zaključila, Zadek je umeće „nestanka“ režisera sa scene doveo do savršenstva.

Ova postavka Basha, prikazana u Akademskom pozorištu u okviru Bečkog festivala, može se videti sledeće sezone na programu Kamerne scene iz Hamburga, te Nemačkog pozorišta iz Berlina. Novi komad Labjuta The shape of things upravo je imao premijeru u Londonu, a njegov novi film Possession treba uskoro da se pojavi u bioskopima.