Nuša Babić ima 13 godina, upravo je pošla u sedmi razred osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Beogradu, a završila je i nižu muzičku školu „Stanković“. U šestoj godini napisala je bajku o vilama na 40 strana. Do jedanaeste nije ništa pisala, a roman koji je tada počela da piše nije joj se dopao pa ga je izbrisala iz kompjutera. U dvanaestoj je, za mesec dana, napisala roman Kako postati loša vila.
Prošle nedelje, prvi roman Nuše Babić predstavio je javnosti Centar za stvaralaštvo mladih. Na promociji su bili dve njene najbolje drugarice i skoro svi dečaci iz odeljenja.
„VREME„: Da li te je roman učinio zvezdom odeljenja?
NUŠA BABIĆ: Nisam zvezda, u mom odeljenju knjiga ne znači mnogo, oni ne vole da čitaju, a navikli su da ja puno pišem, tako im objavljivanje romana nije neobično.
A ti, čini se po tvojoj knjizi, voliš da čitaš. Sigurno si čitala i Harija Potera?
Mislim da su knjige Hari Poter dobre, možda su previše popularizovane i to ne volim kod njih, ali volim da ih čitam. Poslednju sam pročitala na engleskom, dosta dobro znam engleski. Inače, čitam sve knjige, svih vrsta i oblika. Dve omiljene su mi Sto godina samoće Markesa i Maestro i Margarita Bulgakova i stalno ih čitam. Ne umem da objasnim zašto, naprosto mislim da su fantastične knjige, fantastično su pisane, i tema, sve mi odgovara.
Šta ti, na primer, kod Bulgakova odgovara, da li si možda mogla da se poistovetiš sa nekom situacijom?
Ja mislim da to nije stvar poistovećivanja, nego razumevanja. Ja naprosto volim tu knjigu, nikad nisam ni mogla da je objasnim. Ja i inače knjigu naprosto ili volim ili ne volim, ne analiziram je.
Sudeći po tvom romanu, reklo bi se da voliš i bajke.
Tema knjige jeste nalik na bajku, ali je u stvari suprotna od bajke – ovo je antibajka. Bajke su uvek u meni budile neki protest: zašto su uvek samo lepi ljudi srećni i dobri, a ružni su zli, zašto su junaci uvek iz visokog društva ili to postanu na kraju bajke. Svi su naprosto suviše bajkoliki da bi bili istiniti. Bajke odišu nekom laži. O tome se i radi u mojoj knjizi.
Postoje dve teme knjige, jedna je zamaskirana, a druga je otkrivena. Skrivena tema je protest šest glavnih junaka protiv apsolutizma mišljenja da su svi lepi dobri, a ružni nisu. Otkrivena tema je da tih šest malih vila idu u Univerzitet za vile posle čega će dobiti svoje štićenike i postati kao vile iz bajke, kao iz Pepeljuge. Ali meni se to ne dopada, njima je nametnuto to školovanje i to znanje, to je industrija, i oni ne žele da budu deo savršene iluzije koju stvara vilinski svet, iluzije da su svi na bezbednom, da im je sve lepo i divno, i da će tako uvek i da bude. Oni shvataju da to nije tako, da se dešavaju i stvari koje nisu ni lepe ni prijatne. I pobune se. Oni odluče kako žele da žive. Likovi u knjizi su iskoristili moć da žive po svojoj volji i to mi se dopada. Po pravilima vilinskog sveta, vile smatraju da njihov život nije bitan, da su jedino bitni ljudi koje one štite. Ja mislim da je takav svet nerazuman, zato što živi u tradiciji i nikada ništa ne menja. Njihov svet je zaustavljen u vremenu, i oni smatraju da tako i treba da bude iako se svet oko njih menja. To je jedan jako ružan svet u kome niko ne bi trebalo da bude, u jednoj utopiji gde se ružne stvari dešavaju, a oni su ubeđeni da je sve lepo.
Da li si imala model za taj svet? Na jednom mestu ga opisuješ kao „jeftini ringišpil sa bezobraznim oljuštenim konjićima„.
Mislim da poprilično liči na ovaj svet, samo je malo karikaturisan. I upravo tako bih ga opisala, kao taj ringišpil. Ta oljuštena vrteška je oronuli svet a ti konjići predstavljaju ostatke nečega što je nekada bilo lepo, kao što je nekada ta vrteška uveseljavala ljude, ali nije više tako. Oronula je, više ne radi kako treba, i niko ne želi da se vozi na njoj.
Smatra se da je za pisanje romana, osim umeća, potrebno i veliko životno iskustvo. Da li ti je smetalo što ga ti nemaš?
Ne, pisala sam o onome što znam, pa i ja imam neko životno iskustvo. Na primer, muzička škola mi je bila model za nametnutu školu šest junaka. Moja srednja sestra Maša to voli, i moji su mislili da ću i ja voleti pa su me upisali na klavir i to još kod iste profesorke. A meni se to nije dopalo zato što je bilo nametnuto. Ja ne poznajem decu koju muče odrasli, ali znam da ih ima po svetu. To je bio deo moje mašte, pa ne možemo pisati samo ono što nam se događa. A da sam to uradila, to onda ne bi bila priča o vilama – ja nikad o sebi nisam mislila da sam vila.
Da li si neki od likova gradila po sebi?
Lik Gerde, ali ona nije vila, ona je čarobnica, i ja ne znam zašto ju je vilinski svet strpao u vile. Gerda je kombinacija mene kakva sam i kakve bih htela da budem. A jedan drugi lik, vila Sarla, napisana je po mojoj najboljoj drugarici. I škola liči na moju stvarnu školu – nije sve tako ružno kao u mojoj, ali učenici podsećaju na stvarne učenike.
Pri kraju romana zapisala si: „Smrt su ostavili za sobom, a svet je čekao na njih.“ Da li je to poruka?
Pokušala sam da dam neki zrak nade u knjizi. Šest junaka se u većem delu knjige trude da prežive i na kraju kad se spasu od smrti, oni osećaju optimizam i odjednom im je sve lepo. Ja celu knjigu pišem onako kako se oni osećaju i kako se ja osećam. To jeste optimizam, ali to ne znači da ima razloga za optimizam. Oni ne mogu da garantuju da već u sledećem trenutku neće naići neka opasnost. Svet se nije promenio, nego je u tom trenutku njihovo gledište drugačije.
Da li su ti smorna pitanja novinara, da li ti smeta publicitet?
Ne, mislim da je to očekivano. Nisam ja ni mislila da će knjiga izaći i da ću posle toga ja jednostavno otići kući. Normalo je što se nešto desilo. Sad više nemam muzičku školu i imam vremena da pričam s novinarima, nije mi naporno.
Da li je neko iz tvog društva već pročitao knjigu?
Čim sam je završila, htela sam da je pročita moja najbolja drugarica. Ali, dok sam još pakovala isprintane stranice knjige, moja sestra je našla fajlove i pročitala. Tata je poslednji, plašila sam se njegove kritike. On ne voli fantastiku, i rekao je da knjiga nije za njegov uzrast. Nije hteo da dâ neko mišljenje, ali misli da u svakom slučaju knjiga nije loša. Meni je ipak bilo važnije mišljenje Maše i drugarice Texe.
