Ovih se dana u Novom Sadu odigrava cela jedna multimedijalna fešta glede lika i dela Endija Vorhola. Pošto bez pisane reči jošte nema valjane multimedijalnosti, ni ova zabava nije mogla proći bez eminentnog časopisa „Polja“: urednik je Laslo Blašković celu novu svesku (3-4/2006) posvetio razmatranju Vorhola i vorholizma sa svih strana, što će reći ne samo „teorijski“ i „akademski“ (biće da se tu i nema bogznašta novo za kazati, jer se o malo kome toliko pisalo kao o Vorholu), nego i umetnički, ludički, pripovedački, pesnički… Od tridesetak priloga u broju, podeljenih u nekoliko tematskih celina, oko tri četvrtine napisali su domaći autori.
Miško Šuvaković i Ješa Denegri kunsthistoričarski lociraju Vorhola i njegov uticaj na tokove savremene umetnosti; delom tvorca „Fabrike“ i isprazne poetike „Kembel supe“ bave se, međutim, i autori čija je uža specijalnost književnost, poput Vladislave Gordić-Petković (koja ode do Madone i nazad, što nije bez neke), Zorana Đerića, Vladimira Kopicla, Muharema Bazdulja i Saše Stojanovića. Sjajan tekst Zorana Paunovića o Vorholu i Lu Ridu već smo pretpremijerno čitali u „Vremenu“. Umetnik i likovni kritičar Andrej Tišma piše zanimljivu retroreportažu o njujorškom hepeningu Vorholu u čast, održanom tri meseca nakon smrti gurua Velvet Undergrounda, a u kojem je i sam Tišma učestvovao. Tu je i esej severnoameričke literarne megazvezde Daglasa Koplanda, jednog od onih pisaca koje je nemoguće zamisliti u nekom „paralelnom svetu“ u kojem nije bilo rađanja vorholovske paradigme, a posebno (mi) se zanimljivim čine prilozi istočnoevropskih autora, dakle pisaca iz onog pomalo bajkovitog, tajanstvenog i strašnog Tamnog Vilajeta siromašne i zabačene istočne Slovačke iz kojeg su u Ameriku došli Endijevi rusinski roditelji: Januš Ničiporovič i Mihal Bicko pišu upravo o toj tamnoj senci porekla koja je na čudan način obeležila Vorholov naizgled tako glamurozni i savršeno „veštački“, cool, aistorijski život, Ala Tatarenko je napisala vinjetu o istočnoevropskoj devojčici fascviniranoj zračenjem lika Merilin Monro – koju je, kao američku i globalnu ikonu, jelte, ovekovečio baš Vorhol – dočim Ruskinja Jekaterina Djogot, u tekstu koji je jedan od nesumnjivih vrhunaca ovog temata, razmatra i sovjetsku i postsovjetsku recepciju Vorhola, briljantno je smeštajući u širi politkulturni kontekst društva u potrazi za „novim identitetom“ i vrednostima.
Ono što ovom poduhvatu „Polja“ ipak najviše pridodaje na originalnosti i potpuno ga izmešta iz sfere prigodnosti u koju je vrlo lako mogao odlutati, „fikcionalni“ su prilozi naših prozaika, posredno ili neposredno inspirisani Vorholom i svime onim što je on značio: od Zorana Ćirića koji svoju nišvilsku poetiku bez oštećenja seli na Menhetn, preko Ljubice Arsić koja je „suočila“ Vohola sa cevi pištolja atentatorke Valeri Solanas – kojoj se, pak, Jovica Aćin pod kožu uvukao – pa do autobi(bli)ografema Mihajla Pantića ili duhovitog pretresanja sveta galerista (sa računaljkom umesto mozga…) Milete Prodanovića. Miodrag Raičević će se ušuškati u porodični mir u kojem razgovaraju Endi i njegova brižna, rezignirana istočnoevropska mati. Vasa Pavković i Goran Stanković pozabaviće se gotovo istovetnim motivom, tako tipičnim za popkulturne mitove: o apokrifnom „životu posle života“ Endija Vorhola, to jest o tome da je njegova smrt inscenirana; ovo ako smrt u vazda nasmejanoj Americi uopšte postoji, ako to nije dekadentna evropska boljka…
I to nije sve. Ima još, a ima i pesma Dejvida Bouvija za kraj. Sve u svemu – apsolutni Endi. Dovoljno dobre čitalačke zanimacije i za one – i dolepotpisani je bio među njima – koji su prvo pomislili da O Tome Nema Šta Više Da Se Kaže.
U DKC-u više nije Kultura u blokadi koja je u februaru zauzela ovu bioskopsku salu, već grupa koju predvodi Ratibor Trivunac, aktivista i anarhista. Skupština grada ćuti, deluje da je Kulturni centar pušten niz vodu
Nisu nezadovoljni svi, već samo deo baletskih igrača, piše u saopštenju Uprave SNP-a, i nude dijalog povodom navedenih argumenata zbog kojih traže smenu Aje Jung. Večeras, umesto predstave, za publiku će biti izvedena samo generalna proba "Labudovog jezera"
Kada grad koji nosi titulu prestonice kulture, Zrenjanin, ostaje bez sredstava za projekte, a Beograd obustavlja sve konkurse, to nije administrativni propust, već politička odluka – ocenjuje Jovana Karaulić docentkinja na FDU u tekstu za „Vreme“
Baletski ansambli Narodnog pozorišta u Beogradu i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu traže smenu svojih direkcija, Ane Pavlović i Aje Jung
Ministarstvo kulture traži sankcije protiv Andreja Josifovskog Pijaniste, zbog njegove intervencije na spomeniku Stefanu Nemanji. Umetnik kaže – boli ih što sam to uradio njima ispred nosa
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
