Apsolutni Endi

Ovih se dana u Novom Sadu odigrava cela jedna multimedijalna fešta glede lika i dela Endija Vorhola. Pošto bez pisane reči jošte nema valjane multimedijalnosti, ni ova zabava nije mogla proći bez eminentnog časopisa „Polja“: urednik je Laslo Blašković celu novu svesku (3-4/2006) posvetio razmatranju Vorhola i vorholizma sa svih strana, što će reći ne samo „teorijski“ i „akademski“ (biće da se tu i nema bogznašta novo za kazati, jer se o malo kome toliko pisalo kao o Vorholu), nego i umetnički, ludički, pripovedački, pesnički… Od tridesetak priloga u broju, podeljenih u nekoliko tematskih celina, oko tri četvrtine napisali su domaći autori.

Miško Šuvaković i Ješa Denegri kunsthistoričarski lociraju Vorhola i njegov uticaj na tokove savremene umetnosti; delom tvorca „Fabrike“ i isprazne poetike „Kembel supe“ bave se, međutim, i autori čija je uža specijalnost književnost, poput Vladislave Gordić-Petković (koja ode do Madone i nazad, što nije bez neke), Zorana Đerića, Vladimira Kopicla, Muharema Bazdulja i Saše Stojanovića. Sjajan tekst Zorana Paunovića o Vorholu i Lu Ridu već smo pretpremijerno čitali u „Vremenu“. Umetnik i likovni kritičar Andrej Tišma piše zanimljivu retroreportažu o njujorškom hepeningu Vorholu u čast, održanom tri meseca nakon smrti gurua Velvet Undergrounda, a u kojem je i sam Tišma učestvovao. Tu je i esej severnoameričke literarne megazvezde Daglasa Koplanda, jednog od onih pisaca koje je nemoguće zamisliti u nekom „paralelnom svetu“ u kojem nije bilo rađanja vorholovske paradigme, a posebno (mi) se zanimljivim čine prilozi istočnoevropskih autora, dakle pisaca iz onog pomalo bajkovitog, tajanstvenog i strašnog Tamnog Vilajeta siromašne i zabačene istočne Slovačke iz kojeg su u Ameriku došli Endijevi rusinski roditelji: Januš Ničiporovič i Mihal Bicko pišu upravo o toj tamnoj senci porekla koja je na čudan način obeležila Vorholov naizgled tako glamurozni i savršeno „veštački“, cool, aistorijski život, Ala Tatarenko je napisala vinjetu o istočnoevropskoj devojčici fascviniranoj zračenjem lika Merilin Monro – koju je, kao američku i globalnu ikonu, jelte, ovekovečio baš Vorhol – dočim Ruskinja Jekaterina Djogot, u tekstu koji je jedan od nesumnjivih vrhunaca ovog temata, razmatra i sovjetsku i postsovjetsku recepciju Vorhola, briljantno je smeštajući u širi politkulturni kontekst društva u potrazi za „novim identitetom“ i vrednostima.

Ono što ovom poduhvatu „Polja“ ipak najviše pridodaje na originalnosti i potpuno ga izmešta iz sfere prigodnosti u koju je vrlo lako mogao odlutati, „fikcionalni“ su prilozi naših prozaika, posredno ili neposredno inspirisani Vorholom i svime onim što je on značio: od Zorana Ćirića koji svoju nišvilsku poetiku bez oštećenja seli na Menhetn, preko Ljubice Arsić koja je „suočila“ Vohola sa cevi pištolja atentatorke Valeri Solanas – kojoj se, pak, Jovica Aćin pod kožu uvukao – pa do autobi(bli)ografema Mihajla Pantića ili duhovitog pretresanja sveta galerista (sa računaljkom umesto mozga…) Milete Prodanovića. Miodrag Raičević će se ušuškati u porodični mir u kojem razgovaraju Endi i njegova brižna, rezignirana istočnoevropska mati. Vasa Pavković i Goran Stanković pozabaviće se gotovo istovetnim motivom, tako tipičnim za popkulturne mitove: o apokrifnom „životu posle života“ Endija Vorhola, to jest o tome da je njegova smrt inscenirana; ovo ako smrt u vazda nasmejanoj Americi uopšte postoji, ako to nije dekadentna evropska boljka…

I to nije sve. Ima još, a ima i pesma Dejvida Bouvija za kraj. Sve u svemu – apsolutni Endi. Dovoljno dobre čitalačke zanimacije i za one – i dolepotpisani je bio među njima – koji su prvo pomislili da O Tome Nema Šta Više Da Se Kaže.