Postoji mnogo načina na koje neko može da tumači ili da shvati razloge zbog kojih je Marsel Dišan početkom XX veka izložio sušilo za boce ili pisoar i označio ih umetničkim delima, ili zbog čega je docrtao brkove Mona Lizi; ili, zbog čega je Magrit naslikao lulu i ispod nje napiso „Ovo nije lula“. U radu „Reči i slike“ iz 1929. godine Magrit će, između ostalog, zabeležiti: „Jedan predmet ne obavlja nikad isti zadatak kao njegovo ime ili njegova predstava.“ Tako će istraživanja odnosa realnosti i prikazivanja u umetnosti XX veka iznedriti veliki broj novih, specifičnih, katkad sasvim iznenađujućih modela i varijeteta. U svakodnevici, globalna pometnja odnosa označenog i označitelja i bujanje simulakruma ostaće urezani kao epitaf konfuzije kraja XX veka. Dakle, priče koje se tiču stvaralaštva Dišana, Magrita, Maljeviča, Levita, Košuta, Džada i mnogih drugih, jesu zapravo veoma važne priče i ne bilo zgoreg uzeti ih ozbiljno. Tim pre što takav način umetničkog delanja u našoj epsko-tradicionalističkoj sredini i dalje najčešće izaziva snažan animozitet, prezir, pljuvanja, agresivnost… A ne treba zaboraviti da je polje moderne umetnosti još jedno pouzdano mesto gde se krije ključ za (ne)razumevanje savremenog sveta.
Ovih dana je u biblioteci Ars Figura beogradske izdavačke kuće Clio, a u prevodu Milene Marjanović, objavljena studija „Analitička linija moderne umetnosti“, u podnaslovu „Fugure i ikone“, koju je 1974. godine napisao znameniti italijanski istoričar i teoretičar umetnosti Filiberto Mena (1926-1989). Sticajem okolnosti, u našoj sredini Menin rad nije nepoznat – dva puta je gostovao u Beogradu, njegovi tekstovi su povremeno objavljivani u ovdašnjoj periodici, a prethodno su prevedene čak tri njegove knjige. Tako je 1984. godine beogradska Radionica SIC objavila prevod jedne od njegovih najznačajnijih knjiga – „Proricanje estetskog društva“, u podnaslovu „Esej o umetničkoj avangardi i modernom arhitektonskom projektu“, koju je Mena napisao u utopističkom duhu 1968. godine. Kod nas upravo objavljena „Analitička linija moderne umetnosti“ zapravo je nastala kao Menin odgovor na sopstveno „Proricanje estetskog društva“, kao reakcija na mnoge neostvarene šezdesetosmaške utopije i ideale, na neostvareni projekat moderne umetnosti. Tako Mena svoje strukturalističko-semiotičko bavljenje analitičkom linijom moderne umetnosti započinje od stvaralaštva postimpresionista – Seraa i Sezana, koje smatra radikalnim začetnicima analitičkog mišljenja, te je prati preko analitičkog kubizma i radikalne apstrakcije između dva rata, minimalizma, primarnog slikarstva, hiperrealizma, sve do dematerijalizacije umetničkog objekta u konceptualnoj umetnosti. Prateći ikoničku i anikoničku liniju, Mena razvoj moderne umetnosti shvata kao kontinualan i istorijski determinisan proces, te brani pozicije modernog projekta u umetnosti.
Studija „Analitička linija moderne umetnosti“ spada u ona retka prevodna izdanja iz oblasti teorije i istorije umetnosti koja će biti izuzetno dragocena usko stručnoj publici, i koja će pažljivom čitaocu pružiti drugačiji uvid i otvoriti nove puteve čitanja tokova moderne umetnosti. Nesumnjivo, ovu knjigu će od korice do korice poročitati veoma mali broj čitalaca. No, paradoksalno, uverena sam da upravo takve knjige zapravo obavljaju specifičnu misiju u širem kulturnom prostoru – odnosno, poseduju moć značajnog i dugoročnog sekundarnog dejstva. Što će reći, svoje sekundarno delovanje knjiga ostvaruje interpretacijama u medijima, svojim postojanjem u knjižarskim izlozima i rafovima, prisustvom na policama privatnih biblioteka… U konkretnom slučaju, sam naslov dela ukazivaće i podsećati na suštinsku ideju o prirodi moderne umetnosti, na potrebu analitičkog sagledavanja umetničkih ostvarenja, konačno na nužnost aktiviranja „mentalnog oka“, kako ga je definisao Sater: „Prirodu treba gledati očima uma, a ne jedino očima tela, kao biće lišeno rasuđivanja…“
Negde u završnom delu svoje studije, reći će Mena: „.. Drugim rečima, umetnost više nije umetnost, ali nije ni politika, već samo ideologija, ili pak lažna spoznaja politike. Zato, analitička linija moderne umetnosti, i pored svojih granica koje smo prethodno uočili, doprinela je na odlučujući način stvaranju nove kritičke kulture i dosledno tome ima svoju unutrašnju političku vrednost. Sem ako se o politici nema previše gruba ideja, previše ‘ograničena na zvuk svakodnevice’.“
