Kada se pisac silno zabavlja pišući roman, to obično sluti na dobro i glede čitaočevih interesa; ovo, dakako, pod podrazumevajućim uslovom da govorimo o ozbiljnom piscu, a ne o kliničkom papiromrčitelju kakvih godišnje bar stotinak u Srbiji objavi nešto što bi se imalo zvati romanom. Mileta se Prodanović, po svemu sudeći, lepo zabavljao pišući „Elišu u zemlji svetih šarana“, i to je izašlo na dobro.
Sada bi se moglo ipak krenuti od početka: „Elišu“ je pisac podnaslovio odrednicom „postkolonijalistička opereta“, i to je svakako pogodak u sridu: novi Prodanovićev roman urnebesna je satirička pikareska čiji je lajtmotiv površni i licemerni humanizam opšte prakse raznih međunarodnih (privatnih, državnih, paradržavnih…) Organizacija i Insitucija za pomaganje „kriznim područjima“, „žrtvama ratova i totalitarnih režima“, „borcima za slobodu“, „zemljama zahvaćenim građanskim sukobima“, etc. Radi se, dakle, o razgranatoj altruističkoj industriji, za neke od njenih manje-više ciničnih aktera prilično unosnoj paraprivrednoj grani, u kojoj se – kao u kakvom tranzicijskom „burazerskom biznisu“ – razni činovnici i univerzalni Grebatori često toliko „ugrađuju“ u troškove pomoći onima kojima je pomoć uistinu potrebna da stvar potpuno gubi izvorni smisao… Pod uslovom da ga je nekada imala, što nije baš uvek sigurno.
Američka avangardna plesna trupa Babaluma dobija poziv da – pod visokim pokroviteljstvom moćne Fondacije koju vodi trula bostonska megabogatašica, intimno ipak najviše preokupirana brigom za svog bolešljivog mačora – svojom turnejom širi toleranciju, multikulturalizam i ostale Napredne Civilizacijske Vrednosti po beznadno zaostaloj, postkomunističkoj, građanskim ratom opustošenoj i poluozvaničenim kriminalom impregniranoj zemlji Kravoniji, smeštenoj Usred Ničega, to jest negde u nepreglednim prostranstvima bivše sovjetske Imperije i njenih satelita, u dronjavim evroazijskim pustarama kojima Bog, izreci nasuprot, nije rekao laku noć jer još nikada nije stigao ni da im poželi dobro jutro. Kako se šestočlana ekipa Babalume, na čelu sa koreografkinjom Elišom, udaljava od polazne tačke svog putovanja – a osobito nakon što napusti Beč kao signifikantnu Poslednju Tačku poznatog „slobodnog sveta“ – Prodanović kao da vergilijevski provodi Babalumu kroz sve krugove živopisnog tranzicijskog pakla: od zemalja koje se koliko-toliko suvislo trude da dostignu vrle zapadne uzore, pa sve do onih kojima to nikako ne uspeva. Ulazak u Kravoniju u tom je smislu spuštanje u deveti krug: ubrzo neki članovi trupe nestaju, bivaju oteti ili ubijeni, a Eliša se obrete prvo u policijskoj stanici – gde je, tako karakteristično za stanovitu političko-civilizacijsku tradiciju, brkati nadrndani policajci šamaraju i proglašavaju je špijunkom, da bi je potom odande izbavio gospodin Nevroz, hiperbogati vlasnik manje-više svega u Kravoniji, odlično naoružani enterpruneur i kralj svih Mutnih Poslova mnogo stotina kilometara unaokolo, milijarder čije gigantske kule nadaleko šljašte u zemlji bez struje, hleba, vode i nade, jedina stvarna vlast u državi koja to i nije, inače prijatelj, saveznik i uzdanica „slobodnog sveta“… Nakon što s njim prvo doživi romansu gotovo u stilu rasne istočnoevropske „sponzoruše“ – opčinjena erotikom nepreglednog (neoporezovanog…) bogatstva i nekontrolisane moći i time šta se sve može kada je sve dozvoljeno… – Eliša čini, hm, pogrešan korak i umalo gine od Nevrozovih ljudi, da bi se potom, čudom preživevši, obrela na gerilskom severu zemlje, u bizarnoj, starinskoj verskoj zajednici gde se oporavlja i spoznaje mistično iskustvo „svetih šarana“, na najčudnijem mogućem mestu pronašavši jednu članicu Trupe, preobraženu u kultno biće… Ovo nije hepiend: starinsku bogomolju i njene ljude na kraju nemilosrdno uništava neka od zaraćenih frakcija koje divljaju okolo, boreći se međusobno za neku od bezbroj mogućih, podjednako bezvrednih verzija Pravedne Stvari. Jedva se nekako izbavivši iz kolopleta Ludila i iz Kravonije, Eliša na kraju slučajno saznaje kako je – kojom i čijom dokonom šalom – do celog famoznog virtuelnog plesnog gostovanja uopšte došlo, ali to vam na ovom mestu neće biti otkriveno… Dočepavši se nekako Amerike, Eliša čita šta je sve napisano o njenom nestanku, kao i o prilikama u tom delu sveta: besramna laž se tu spokojno meša sa debilnim pojednostavljivanjem, a ovo sa ciljanom mistifikacijom za potrebe „patriotske istine“ Slobodnog Sveta, i tako u krug; kada pokuša da saopšti šta se uistinu zbiva, i sama biva podvrgnuta odgovarajućem tretmanu, sve do umešno izvedenog fantastičkog, simbolički snažnog razrešenja priče.
„Eliša u zemlji svetih šarana“ u neku je ruku alternativna verzija knjige „Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan“ (očigledan link sa Luisom Kerolom ne treba ni spominjati), bar utoliko što se obe bave – za razliku od drugih Prodanovićevih knjiga iz devedesetih, posvećenih uglavnom ludostima domaće proizvodnje – beskrajnim manipulativnim potencijalom opštehumanističke naracije dominantne baš u dominantnim zemljama savremenog sveta, naracije intencionalno prosvetiteljske ali u stvarnosti neretko kolonizujuće, one u kojoj je slađani retorski premaz jedno, a stvarni posao nešto drugo; uspostavljajući direktan link sa jednim od sporednijih narativnih rukavaca prethodnog romana Vrt u Veneciji, Mileta P. na gotovo svakoj stranici „Eliše“ demonstrira raskošnu ironijsku zaigranost najbolje sorte, neodoljivi, a strogo svrhoviti jezički ludizam – pažljiviji čitalac će uživati u odgonetanju pravog značenja naopačke izvrnutih imena likova i toponima – i superiorno umeće fabuliranja, izraženije nego u bilo kojoj od prethodnih njegovih proza. Poslovično nemilosrdan, i u ovoj i drugim knjigama, prema „plemenskim“ zajednicama Postkomunističkog Polusveta, Prodanović ne pristaje tek tako ni na narativ o nepogrešivosti i posvemašnjoj etičkoj neupitnosti „prvog sveta“, pobedničke civilizacije. On na to ima pravo: estetski – zato što ume; etički – zato što je posvećen istinskim vrednostima upravo te i takve civilizacije. A „Eliše“ što se smatra, teško da je srpski roman ove godine imao jači zgoditak.
