Televizija je ove nedelje malo preduhitrila realnost. U poslednjoj epizodi „Povratka otpisanih“ Prle i Tihi su zajednički roknuli Krigera, koji ih progoni još od crno-belog serijala i ustaničke 1941. Za razliku od „Sandokana“ moji klinci su se momentalno primili na „Otpisane“. Dobra serija. Takođe – verujte da je ova tv-emisija zgodno gradivo za nastavu o Drugom svetskom ratu za niže razrede osnovne škole. Televizija nije stvarnost, ali tu ste mogli da vidite Nemce, partizane, ilegalce, domaće izdajnike, ali i lične sudbine malih ljudi u „Velikom ratu„. „Otpisani“ su akciona serija, a koliko je ovaj žanr ponovo popularan, biće vam jasno ako pogledate novi Tarantinov film. I u „Otpisanima“ možete prepoznati uticaj špageti-ratnog vesterna gde dobri momci pobeđuju uprkos ličnim nedostacima. U ideološkom smislu, „Otpisani“ u prvom planu nemaju ideološki obračun sa neistomišljenicima – već antifašizam. Prle i Tihi sa istim oduševljenjem brane i čuvaju američke pilote i sovjetske vojnike. Valjda je u vreme nastanka serije postalo suvišno dokazivati pobedu socijalizma nad kapitalizmom, a publika se zasitila dosadnih ideoloških ratnih filmova. Ipak, moram da se upitam da li možda pravim grešku, jer realnost u Srbiji izgleda malo drugačije. Kao što četnici na Ravnoj gori imitiraju četnike iz Bitke na Neretvi, tako će danas „Otpisani“ uprkos ogromnoj gledanosti možda dobiti žig „komunjara“ i politički nepodobnih zlikovaca. U novinama ste možda videli Dražu sa KNOJ-evcima koji su ga uhvatili. Na dve fotografije – Draža stoji prekrštenih ruku u gotovo hip–hop pozi, dok oko njega poziraju isti likovi prvo u četničkim, a zatim u partizanskim uniformama. Pitanje Dražinog groba izgleda da će biti rešeno, ali predstojeća godišnjica oslobođenja Beograda donosi nove/stare podele.
Prvo je u Nišu rehabilitovan Dragiša Cvetković, za kojeg smo u školi učili da je potpisao protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Imam razumevanje za sudbinu porodice, za progone i šikaniraje koje su potomci verovatno doživljavali, jer ovde se uvek obračunavalo sa protivnikom koji nije u stanju da se brani. Ipak, nepromenjiva istorijska činjenica je pobeda antifašističkih snaga, čiji deo su bili partizani. Rehabilitacija Dragiše Cvetkovića koja se odigrala u Nišu, jer je nadležni sud u Beogradu godinama ignorisao predmet, pokazuje opasnu tendenciju prepravljanja istorije. U patološkoj želji da pacifikuje srpske podele, naša javnost (a izgleda i vlast) problem rešavaju izjednačavajući i „peglajući“ razlike. Pošto su izjednačeni partizani i četnici, pošto dela Dimitrija Ljotića postaju legalna politička lektira, pošto su sve glasniji oni koji žele da rehabilituju Nedića, evo Cvetković nekako prođe preko reda i bez velike buke. Kao da je samo Ivica Dačić gledao te vesti, pa je tražio od koalicionih partnera da se izjasne da l’ su za partizane ili za Nemce. Prošlo je dovoljno vremena da se o svemu razgovara hladne glave, da se čuju sve strane i da, po mogućnosti, iz ovakvog suočavanja svi skupa nešto naučimo za ubuduće. Dragiša Cvetković nije ratni zločinac, on je čovek koji se od pobednika razlikovao u političkim ubeđenjima.
Druga reminiscencija na „Otpisane“ došla je od ambasadora Rusije u Beogradu. Čovek je u kontekstu proslave oslobođenja Beograda i dolaska (ne Crvene armije) predsednika Medvedeva – pitao za imena beogradskih ulica. Tu su izbrisani slavni crvenoarmejski generali, koji su uz pale vojnike dali realan i herojski doprinos pobedi nad fašizmom. U paničnom i histeričnom antikomunizmu, oslobodioci su postali „komunjare“. Ulice su u međuvremenu promenile nazive po pet puta – pa se ambasador ni kriv ni dužan našao u nebranom grožđu. Verovatno bi neki drugi diplomata (možda bi neka neutralna zemlja bila odgovarajuća) mogao da nas zvanično obavesti da je rat završen i da nas podseti ko je zaista pobedio. Obrni–okreni, ispalo je da se od Rusa više ne traži kalibar artiljerije, već što veći promer cevi gasovoda.
