A što bismo ljudskost krili…

Pomešamo li (iz pukog hira, dakako) polazne koncepte etiologije i meritokratije, pa toj smesi dodamo ponešto fatalizma, mogli bismo da zaključimo da, eto, naprosto, živimo u svetu kakav smo zaslužili. Međutim, udružimo li taj brzopotezni (i sami tim i upitni) sud sa konstatacijom da (barem kad je reč o domenu TV serija) zaista živimo u zlatnom dobu sadržaja i ponude, u trenu ili dva dolazimo do teške pometnje – jer, pošteno govoreći, čime smo to zaslužili ovako obilje zanimljivih ostvarenja, među kojima se svako malo udene i nekoliko istinski odličnih novih serija. A tu kvalifikaciju bez daljnjeg zaslužuje ovaj trolist novih dramskih serija – WeCrashed, Tokyo Vice i Severance.

WeCrashed načelno u narečenom “trolistu” deluje najmanje privlačno i, mimo aspiracija i potencijala producenata i emitera, obraća se ponajpre verziranim sladokuscima, kojima dostupna faktografija već na prvi pogled predstavlja zamašan mamac. Da pojasnimo i preciziramo: u korenu priče ove mini-serije je slučaj temeljne propasti jednog od najuspešnijih startap poduhvata u ovih dvadeset godina veka koga svako u svom ritmu krckamo, a koji se tiče prodaje i ulaganja u ideju radnog prostora koji se deli sa drugima. Nije problem priznati – ovako predočen suštinski zaplet ne deluje odveć privlačno; srećom, na drugoj strani imamo brojne smernice koje nas i pre prve odgledane scene u prvoj epizodi uverava da smo u gledalačkom smislu na dobroj adresi. U nekoliko značajnijih svojstava iz WeCrashed stoji kreativni dvojac Glen Fikara – Džon Rekua, zaslužan za filmsko remek-delo novijeg doba, ostvarenje Volim te, Filipe Morise, i “samo” istinski odličnu romantičnu komediju Crazy Stupid Love. Ovome se već ovde može i ima dodati ime En Hatavej, koja je upravo u ovoj seriji ostvaila najbolju, najzreliju i najspecifičniju ulogu čitave svoje dosadašnje karijere, i ma koliko to moglo čudno zazvučati, njen partner Džerad Leto, kanda nepopravljivo i bespovratno ogrezao u uvek iritantni manirizam megaacting podtipa, što onda praktično znači – kao tuč tešku glumačku pojavu, svu u prenaglašavanju i usiljenosti da se gledateljstvo u trenu očara i oduševi, ovde je pronašao pravu meru, jer se to njegovo razmetljivo glumatanje poprilično skladno uklopilo sa osnovnim odrednicama lika opsenara i blefera, kome se, eto, posrećilo da, uz puno improvizacije i viralnog praznoslovlja, nakon nekoliko godina ostvari i dobrim delom oseti svoj američki san.

POHLEPA, PRIRODA I DRUŠTVO

Iako očito govori o priči po kroju doba koji i dalje živimo, We Crashed ustvari donosi primetan dašak i jasne obrise priče znatno starijeg, onovremenskog šnita, što samo govori o virtuoznosti autora i na planu prenošenja priče iz ovog doba u uvek makar samo rado snevane univerzalnosti. A to priči daruje ne samo višeslojnost nego i intelektualnu odrešitost što nagoni publiku da traga za onim implicitno datim ili tek sugerisanim. U konkretnom slučaju ove serije, a na fonu priče o munjevitoj ekspanziji koja se, avaj, završila u dugu od par milijardi dolara, to izgleda ovako, krajnje jednostavno – kroz lik preduzetnog i neretko beskrupuloznog Adama (igra ga pominjani Leto) bivamo skrenuti sa uvrežene rute i usmereni na podsećanje da pohlepa katkad (ako ne i najčešće) dubok i postojan koren ima u samoj ljudskoj prirodi, a ne u društvenim uslovljavanjima. Ovo drugo se čvrsto zapatilo u planetarnom smislu, pa smo svako malo na filmu i u serijama pratili “zgode” junaka koji dragovoljno za krst koji će nositi i onda kada im ponestane početnog entuzijazma i vrhunske forme izaberu pohlepu, proisteklu iz onoga što je društvo – pa bilo to samo i na subliminalnom nivou – prepoznalo kao poželjno i potrebno. A što je najslikovitije prikazano u već poodavnih dana ikoničnoj pojavi i idejnoj esenciji Gordona Gekoa (ključnog lika Stounovog klasika Vol Strit), koji će nam svako malo potcrtati da je “pohlepa dobra”. U WeCrashed pohlepa je vraćena dosta blizu pragu i temelju posrtanja čovečanstva – dvoje glavnih junaka, a onda ogromnim delom i njihovi saputnici i sateliti, naprosto samo čeznu za opštom potvrdom (a dabome, još je bolje, ako se to baš povoljno i obilato odrazi i na način života, odnosno, takozvani lajfstajl ekonomski neosporno relaksiranih) – Adam to čini u vidu refleksne reakcije na nekadašnji skroman život i tešku senku fatalistički pasiviziranog oca. Njegova supruga Rebeka taj trag prati ne bi li njime stigla do metaforičkog štambilja koji će svetu verifikovati njenu nesvakidašnjost, a to je konstrukt u koji ona čitavim tokom priče ostaje slepo odana. Sve to nam stiže u ruhu uzbudljive priče, koja tu svoju odliku crpe iz suštine likova koji je nose, vrhunskom vođenju priče i maestralnim širenjem motivskog i opštijeg, narativnog vizira.

BEZ BELOG SPASITELJA

foto: promo

Primetno jednostavan koncept (kao i vrhunsko izvođenje) zatičemo i u seriji Tokyo Vice, novom televizijskom projektu rediteljskog maga Majkla Mana (prethodna serija, Luck, u potpunosti je zaboravljena). Tokyo Vice je zasnovan na memoarima Džejka Adelstina o danima kada je živeo u Tokiju, gde je uz vidan trud nastojao da prevaziđe barikade koje se na tom put nađu pred pridošlicama iz nejapanskog dela planete, i postane novinar ugledno-traženog dnevnog lista, gde će mu se staze nužno i sudbinski ukrstiti sa svetom jakuza, o kojima je poželeo da piše, a sve to u okruženju Japana gde je tvrdnja da mafija tamo ne postoji osvedočeno neupitan aksiom. Sasvim očekivano, i ovo je studija dovoljno zanimljivih karaktera u dovoljno zanimljivoj (i pre svega filmičnoj) životnoj situaciji, na šta se nadovezuje uvek potentan motiv sukoba ne preterano bliskih kultura (culture clash), a tu je detaljno preinačen motiv “belog spasitelja” (white saviour), stranca bele puti koji će (naravno, uz izvestan danak) razrešiti čvorište koji su “domoroci” skrivili, a što je u motivskom vidu bio jedan od potpornih stubova priče popularnog filma Crna kiša Ridiija Skota, koji se brzo nameće kao referenca i analogija kada je reč o Manovoj seriji.

A zapravo, najpodesnija referenca pomenutoj seriji je Manov nekim čudom nikada u pravoj meri vrednovani i hvaljeni film Haker (Blackhat), koji sa Porocima Tokija spajaju i struktura priče i tretman likova, a i krajnje stilsko ishodište: uglađeni a opet i dovoljno sirovi, dinamični noir, znalački porinut u geografski i temporalni kontekst u kom se priča zbiva. Man (kao i reditelj, u stvari vrla rediteljska snaga na koju treba obratiti posebnu pažnju – Džozef Kubota Vladika, koji je režirao polovinu od ukupno osam epizoda ove, prve sezone) dobro oseća i razume noir, njegovu baštinu i široki idejni opseg koji taj podžanr zahvata i pokriva, a koji duboko seže i u iznimno važnu ravan reakcija gledalaca na predočene izazove prevashodno u ravni emocija, te i Tokyo Vice jeste odličan rad, a uz to i parada nenametljivih finesa koje nipošto nisu same sebi svrha. Pomenimo i vrstan glumački ansambl (Ansel Elgort, Ken Vatanabe, Rejčel Keler, Šo Kasamacu, Rinko Kikuči…) i potpuno odsustvo (čak i u najbleđim tragovima) folklorizma u prikazu japanskih dominantnih naravi i načina života i posebno tamošnje supkulture u koju su autori ove sjajne serije sa punim pravom bili pomno zagledani.

KAFKA NA POSLU I U CIVILU

foto: promo

Nešto osetno drugačije srećemo u isto vanserijski uspeloj Severance, iza koje u znatnoj meri i sa više pozicija stoji mahom glumac Ben Stiler. Ekonomičnog pojašnjenja radi, navedimo da Severance publici donosi zaplet sa blagom dozom futurizma, a sa jasno primetnim otklonom na realistički prosede, dok se sama priča tiče grupe kancelarijskih radnika čije je pamćenje (uz njihov dobrovoljni i zvanični pristanak) hirurškim putem podeljeno na deo koji se tiče posla i obaveza na njemu i, deo koji se tiče, nazovimo i označimo ga tako, života u civilu. Dobra je stvar, izrazito plodotvorna po ovu seriju na uzorku prve sezone, što Severance nije ready–made kritika kapitalističke ostrašćenosti i udara njenih jurišnika na ono malo preostalog ličnog i privatnog (pa bio to i onaj vazda diskutabilan tajni život), već je ovde u pitanju krajnje inteligentna i bočnim značenjima veoma bremenita povest o varljivosti identiteta pri današnjem stanju stvari.

Ta kosina u odnosu na možda na prvih nekoliko lopti sasvim očekivanu didaktičnu kritiku pogrešnog srastavanja društvenih i ekonomskih sistema i konstrukata uz ono što je preostalo od dopuštene nam ljudskosti evidentna je i na pojavnom i na nešto dubljem nivou. Naime, možda i nešto malo više od polovine priče i zapleta pratimo u ogoljenom prostoru bez ikakvih primesa individualizma i ličnog doživljaja komfora u odnosu na namete radnog mesta, dok sa druge strane imamo kafkijansku misteriju, u stvari, kafkijanski polivalentnu i prilično ekstravagantnu igrariju na suštinske teme, uz podosta skrajnutog, ali sasvim osetnog i lekovitog humora (kompletnijeg utisaka radi, uz Kafku, pomenimo i sineastu Čarlija Kaufmana, američkog baštinika Kaflkinog literarnog i idejnog nasleđa, koji je ovde možda i najočiglednije nadahnuće za Stilera i ostatak ekipe). Nakon što se jasno ukaže na dve značajne stavke – tačnu i celishodnu podelu uloga (Adam Skot, Džon Turturo, Patriša Arket, Kristofer Voken), te impresiju da su autori uspeli da zauzdaju i prevaziđu jasne i krute međe samoizabranog koncepta, na polju priče o ostalim idejnim referencama možemo da stignemo i do Dostojevskog, o kome je Andre Žid u studiji Dostojevski (prevela Đurđina Topraš Dragić, neredovno objavila kuća Arete) napisao i sledeće, a što predstavlja svojevrsnu rimu sa eluzivnošću idejnog sklopa serije Severance, u dobroj meri u dosluhu sa doživljajem mogućeg pakla na Zemlji, one tačke kada čovek svesno odustaje od individualnosti i identiteta; “Pakao je, po Dostojevskom, naprosto, oblast superiorna, oblast intelektualna. U svim njegovim knjigama, ako ih čitamo sa imalo poznavanja, konstatovaćemo nimalo sistemsko, nego gotovo nehotično potcenjivanje inteligencije, jevanđeosko potcenjivanje.”