Očaravajuća mladost srca

The Black Keys snimili su novu kolekciju autorskih pesama i – zar ste imalo sumnjali? – ona ponovo zvuči kao dragi stari best of što se zaturio negde između vaših tinejdžerskih dana i ovih sumornih odraslih godina, a koji iznenada otkrivate kako strpljivo čeka da ga se opet setite u svom skromnom zaklonu od sličnih drevnih relikvija iz nekog životnog pradoba. U deset pesama koje traju tek nešto više od pola sata, smestila se tako cela jedna strastvena saga o starim jadima, ali i o svejedno grčevitoj borbi da se sa sobom na put ponese koliko god u dušu, kao u kofer, može da stane od one očaravajuće mladosti srca.

The_Black_Keys_-_Dropout_02

Den Auerbah i Patrik Karni naši su drugari. Još od svog debija The Big Come Up, koji je ugledao svetlost dana pre tačno 20 godina, maltene u ovaj isti datum, momentalno su proizvedeni u naš omiljeni bend zbog zanosnog diranja u blues shvatljiv savremenom belom čoveku, a da on time ni za dlačicu ne gubi prisnost sa svojim veoma crnim korenima. Treba reći da su ovi tadašnji dvadesetogodišnjaci potekli iz legendarnog Akrona, Ohajo, grada uostalom dobro znanog po brojnim slavnim muzičarima – grupi Devo, Luksu Interioru iz The Cramps, ili jednoj Krisi Hajnd iz The Pretenders, između ostalih – a neki od njih su junacima naše priče bili i bliski rođaci (veteran njujorške avangardne scene, gitarista Robert Kvajn, te Ralf Karni, saksofonista Toma Vejtsa). Da stvari stoje drugačije, The Black Keys bi, od samih početaka, pa do dana današnjeg, bili i ostali slavljeni kao muzički arheolozi koji su u novom milenijumu rehabilitovali žanr bluesa, u tolikoj meri da ga vrate na same vrhove top lista, i to sa poštovanjem i obožavanjem. Ali, uh, par decenija dublje u 21. vek i svega par godina nakon ove neobjašnjive kuge što nas je zadesila, izgleda da su starinska muzička umeća i rock uopšte postali – totalno out.

Pogledajmo samo ovlaš ocene izrečene za nekoliko izvrsnih ovogodišnjih albuma koje potpisuju rutinirani alternativni krstaši od visokog ugleda – Red Hot Chili Peppers, recimo, ostvaruju 71 od 100 poena na osnovu 20 recenzija njihove nove ploče Unlimited Love, u rasponu od “The Independent”-ovih preniskih 40 do izuzetnih 100 njujorškog onlajn magazina Consequence. Džek Vajt, virtuozna detroitska snaga iza The White Stripes genija, sada respektibilan solo artist, nakon godina pokretanja različitih autorskih projekata, za svoj još nedavni Fear of the Dawn, svojevrsno remek-delo umetničke mašte i hrabrosti u rokenrol današnjici, dobija tričavih 75 u rasponu od blagonaklonih 91 pa do (ponovo Independentovih!) spuštajućih 40. The Black Keys prošli su takođe kao bosi po trnju – prekrasni prošlogodišnji Delta Kream zaslužuje jedva 75, a aktuelni Dropout Boogie još uvek tek 73 (na uglednom Pitchforku preskromnih 60, da upotrebimo eufemizam). Dobro, ruku na srce, album je izašao doslovno pre neki dan, možda poprave prosek.

Šta reći.

Jer, kad čujete taj slatki disco uvod u album Dropout Boogie, koji više nalikuje onoj fanki gitari Najla Rodžersa iz Chicovog neprolaznog klasika Le Freak nego nečemu što se naziva Wild Child – jasno je da se novo ostvarenje neće baš ugledati na razuzdanog Kapetana Bifharta i njegov Magic Band, po čijoj je pesmi nazvana ova ploča. Ali, sačekajte malo! Nakon golicavih par taktova, jednostavno vas oduva fantastična Auerbahova gitara i majstorski Karnijev udarac palicama. Ako još pogledate spot za ovu pesmu… pa, eventualno ćete shvatiti da rokenrol jednostavno više nije toliko divalj koliko to danas ume da bude svakodnevni provod u školi. Je li stari Don Van Vlit upravo na to mislio svojim Otpadničkim bugijem: “You wanna do what?/ I told you what/ Go to school, go to school/ Just can’t, just can’t/ Dropout, dropout/ Can’t get a job/ Don’t know what it/ What it’s all about”. Šta onda čoveku drugo preostaje nego da zbaci svoje prekarne halje domara i školskog kuvara, navuče frak i zategne leptir-mašnu, pripali tompus i sedne za volan srebrnog rols-rojsa, ne bi li spasao živu glavu i iznova se povezao sa svojim radničkim korenima…

Već naredna It Ain’t Over nosi sličnu seksi soul atmosferu iz pradavnina, s tim što sâm uvod odnekud priziva onaj mitski hipnotički mamac na ulasku u Another Brick in the Wall Pink Floyda, ali sa cool ritmizovanim ubrzanjem, kako to i priliči modernim vremenima. Znate kad ono Koja kaže: “Napred, nazad, gore, dole/Pa ja sam opet ispred škole”. Šta ćete, izgleda da postoji prokletstvo svih onih školskih časova kojima ste svojevremeno umakli, ne shvatajući da oni uvek stižu na naplatu sa kamatom. Poletna For the Love of Money zato će vam smesta popraviti raspoloženje i naterati da pocupkujete uz neodoljivo fanki čupkanje melodije, preko kog dolazi karakteristični, zanosno visoki Auerbahov vokal, poput zvižduka vetra iz prerije. A potom će Bili Gibons iz ZZ Top čarobno poentirati u Good Love, objasnivši zašto svi namah pretrnemo kad čujemo njegovu gitaru što progovara ljudskim glasom. Koja li je tajna njegove magije, stvarno?

Ali, gle, Burn the Damn Thing Down, kao da nam je oduvek znana iako je potpisuju The Black Keys lično: u tome je veličina ovog benda, da nam staro uvek pretvori u novo iskustvo. Ni tri minuta duga, pesma jednostavno prhne nalik snoviđenju svačijeg prvog susreta sa boogie rokenrolom. Happiness bi stoga mogli da autorizuju i neki sneni Guns N’ Roses ukršteni sa njišućim The Stone Roses, pod uslovom da su svi zajedno rođeni kao crna braća u zabitima američkog Juga. Numerama kao da promiču duhovi svih heroja rokenrola odvajkada: Auerbahovo pevanje na How Long gotovo da titra sjajem Dejvida Bouvija u Golden Years, no to su dabome samo opsene. Nešto malčice opipljivije jeste kada na Baby I’m Coming Home bend iznenada zazvuči kao neki suludi miks grupa Cream i Led Zeppelin, ali ti detalji su istovremeno i ono najbelje dokle su The Black Keys spremni da zađu na ‘protivničku’ teritoriju. Jer, kako to već ovde kažu stihovi bodidlijevske pesme Your Team Is Looking Good: “Hey, hey, over there, your team is lookin’ good/ Your team is lookin’ good, but not as good as ours”.

Završna Didn’t I Love You ponovo vas spopada onim prodžaranim i tako dobro raspaljenim duhom Delte. Taj duh je erotski napasnik, bez ikakvih gnusnih namera, željan da vas izvede na plesni podijum, doduše nešto malo prljaviji i opsceniji nego onaj prikazan na omotu majstorske poslednje Dilanove ploče Rough and Rowdy Ways. Okej, njegova 39-ta, a za The Black Keys tek 11-ta, ali šta ima veze. Momci su sada već u svojim četrdesetim i pomno njuškaju one iste tragove koje je stari meštar još davno overio vraćajući im se svaki put rado.

The Black Keys sviraju i dalje rokenrol kao da je pop muzika, njihove pesme su uspešni hitovi sa srcem punim nade i pričom ispripovedanom gitarom. Neka kaže ko šta hoće, ali ove momčine stvaraju muziku gladnu vatre, u onom čulnom ritmu obnaženih tela što sevaju u tami disko-kluba, pripijaju se jedno uz drugo u kakvom metafizičkom šipražju i odlaze zajedno u noć i zajedničku postelju, ma gde ona bila, da osete barem za taj jedan časak onu nenadmašivu, čednu opijenost čistom ljubavlju. Starije su oni duše od hipika i pamte reči udvaranja ispod noćnih zvezda, od kojih je zavisila sudbina njihovih predaka, izgubljenih usred velike zemlje. Ako su Auerbah i Karni još uvek usamljeni dečaci iz svog velikog hita Lonely Boy, oni i te kako nastavljaju da jašu. Neka vas ne zavaravaju snobovska piskarala – The Black Keys imaju još duge kilometre pred sobom, a mi ćemo ih verno slediti, željni da budemo zavedeni.