Šarenica Lejdi Vajolet i ostale priče

Džordž Majks (Đerđ Mikeš), čuveni satiričar i pisac mađarskog porekla, a strastvenih i postojanih anglofilmskih ubeđenja i opsesija, na temu pojma i prirode humora napisao je sledeće: “Smisao za humor smatra se cvetom plemenite duše. Pretpostavka je da je čovek sa smislom za humor kadar da na stvari gleda nepristrasno i da uvidi ono što je sitno u veličini i ono što je smešno u nečemu veličanstvenom. Takav čovek ima sposoobnost da se smeje samome sebi, a to se smatra jednim od vrhunskih ljudskih kvaliteta”. A i ovo su njegove reči: “Ostavimo li po strani književne konvencije i sredstva, Englezi imaju pravi dar – dragocen dar – da su sposobni da se smeju sami sebi i sopstvenim slabostima”. (u oba slučaja reč je o slobodnom prevodu).

Ova dva Majksova citata ovom ćemo prilikom upotrebiti kao prag koji valja preći da bi se što preciznije izvagalo šta to zbilja donose i šta su to pokazala tri bioskopska noviteta, ovde čistim sticajem repertoarskih okolnosti okupljena, pri čemu, označimo to prigodno tako, britanština predstavlja važan detalj, ukras, osnov… Naravno, uz poseban osvrt na tamošnji doživljaj humora, pri čemu se jedan od ta tri naslova ni po kojoj smislenijoj dimenziji ne da svrstati među komična ostvarenja. To se odnosi na špijunsku dramu iz dana Drugog svetskog rata, film Operation: Mincemeat (Operacija Minsmit – distributerski naslov); ovo je priča starog kova u izradi bespogovorno starog kroja koja ilustruje zanimljivu epizodu iz narečene ere kada su britanski obaveštajci osmislili začkoljicu da odvrate pažnju nacističkim trupama u pohod na Mediteran – zamisao je bila da se podmetne leš britanskog vojnika sa određenim informacijama kako bi Hitlerovi vojnici sa planirane Sicilije skrenuli pažnju na Grčku. Pomenuti komplot se u ovom konkretnom slučaju u načelu pokazao podatnim za film gorenavedenog podžanra, a ozbiljnost producentskih namera je potcrtana okupljenim imenima – scenario je napisala holivudska scenaristkinja Mišel Ešford (zaslužna i za seriju Masters of Sex), film je režirao do ne tako davno viđeni Džon Maden (Zaljubljeni Šekspir, Gospođa Braun, Mandolina kapetana Korelija), a glumačku podelu predvode: Kolin Firt, Metju Mekfadijen, Keli MekDonald, Džejson Ajzaks, Penelopi Viton, Džoni Flin…

RAZBOKORENA MELODRAMA I LJUTA RUTINA

Mimo stega i ograničenja koji su proistekli iz sfere istinitih događaja i izabranog žanrovskog izraza, pomenuti humor je iznimno važan u prvoj trećini filma, koja, ima li se u vidu utisak na nivou celine, i ostavlja znatno bolji i ubedljivi uticaj. Naime, taj, podvedimo ga ovde tako, prvi čin, ima još jedan značajan adut van okupljenih talenata i njihovih veština – on je u dobroj meri nošen onim što bismo bez mnogo preterivanja mogli da opišemo kao poletnost (po britanski playfulness), gde se mogu detektovati i vidan upliv humora i žovijalnosti, i to upravo od one fele koja u sebi podrazumeva i samoironiju i vitalan poriv da se prvenstveno podsmehnemo sebi i vlastitim slabostima, pa bile one “samo” trenutne. U tom delu, dakle, autori su ponudili jasan i ubedljiv razlog zašto vredi gledati ovaj film baš u ovom trenutku, a da se pritom mozak dobronamernog “konzumenta” ne optereti ionako suštinski nepotrebnim upinjanjima da se priča o ondašnjim vojnim i srodnim zamešateljstvima dovede u kakvu-takvu analogiju ili barem asocijativni kontekst sa onim što se zbiva sada ili makar poslednjih godina… Tu se nađe prostora i za svojevrsno “razbokoravanje” melodramske dimenzije priče, u čijem je središtu sramežljivi ljubavni trougao, a koji će, povrh svih drugih opterećenja, ostati prikovan u ravni varljive mogućnosti, a usled nepremostive alfamužjačke potrebe za nadgornjavanjem. Međutim, kada Operacija Minsmit zađe negde u drugu povinu, prevlast preuzima ljuta rutina koja za sobom ostavlja čitav “karavan” opštih mesta, ziheraških rešenja i možda kalkulantskog, a možda i instinktivnog srednjačenja, što nas onda dovodi do tačke da tu, na licu mesta, svako od nas za sebe izvaga koliko zbilja poštujemo ovako standardizovane filmove, odnosno, koliko su našim gledalačkim afinitetima makar povremeno potrebni i filmovi sa upadljivim konfekcijskim nabojem.

RAZVODNJENO I ZAŠEĆERENO

foto: promo

Nimalo iznenađujuće, naravno, konfekcija je odrednica i nove filmske Dauntonske opatije (Downton Abbey: A New Era), sada u režiji uigranog rutinera, Sajmona Kertisa. Ovo je, kanda, i prirodan sled događaja u slučaju serije sa podosta epizoda, pa još i planetarnog fenomena, koji je pre nekoliko godina, iz polaznog, televizijskog okvira iskoračio i u filmski medij, i to u sferu filmova skrojenih i viđenih da budu veliki bioskopski hitovi. I ta postavka je sasvim u redu. Jer i ova Dauntonska opatija (ova – u smislu, i ovaj film koji se direktno naslanja na predočeno u seriji) ne prikriva svoju derivativnu bit, te se (u takvoj konstelaciji) zapravo ima odmeravati stepen prikazane umešnosti baratanja konfekcijskom građom i konfekcijskim pristupom i u tim novijim varijacijama na dobro poznate teme. Kako je ovom pre tri godine prethodio prvi film unutar franšize, možda je onda najmudrije i najcelishodnije odmeravati kako stvari stoje u poređenju sa prethodnikom. Na nivou ideja, ključnih poteza i izbora, na nivou stila, izraza, sveukupnog vizuelnog i drugog pakovanja, to je gotovo stopostotno to, uz ogradu da, za razliku od prvog filma koji je ostavljao utisak svojevrsnog TV specijala na zadate i opšte znane teme a na produkcionom testosteronu, Nova era ipak odaje utisak opsežnije promišljenosti u onoj beta fazi – na planu scenarija i prateće dramaturške bižuterije; uslovno rečeno, novi okvir je pronađen u dva rukavca – deo porodice hitro odlazi na jug Francuske kako bi raspleli pravno zamešateljstvo zbog toga što je još davnih dana u apsolutnoj tajnosti gizdavi dvorac na obali mora zaveštan Lejdi Vajolet (Megi Smit); koja se kod kuće detaljno sprema za skoru smrt, dok ostatak porodice i veći deo posluge u hodu uleće u novu avanturu kada ih pohodi ekipa koja baš u tom ikoničnom zdanju krene da snima film (jedan od možda poslednjih britanskih iz neme ere).

Ovde, dakle, imamo i primetan i opsežan dodatak metatekstualnosti (filma o pravljenju filma), što je sa sobom donelo još jedan ćar – naime, odluka da se priča i zaplet i u geografskom smeru odele u ta dva dramska kraka ostavila je premalo prostora za ono somnabulno što je vidno opteretilo prethodni film, a ticalo se detaljističkog prikaza slepe vere posluge koja (za sitne pare) bije bitke svojih poslodavaca, a da to pritom to nije bila karikaturalna sprdnja na temu stroge klasne kodifikacije britanskog društva, nego samo puko beleženje zatečenog i uvreženog stanja stvari koje se ima posmatrati kao datost. Nova era je, srećom, manje cinična, poletnija i dinamičnija, uz to, i dodatno blago posprdna u odnosu na vlastitu mitologiju (a gde opet stižemo do Majksovih opažanja), a cepidlake (ima nas!) neka se ovim povodom podsete činjenice da je kreator Dauntonske opatije, Džulijan Felous, pretpostavimo, svesno domaćinski zašećerio i razvodnio ono što na temu međuklasnih trvenja prethodno prikazao u scenariju za Gosford Park u režiji Roberta Altmana, film za koji i dalje vlada uverenje da je predstavljao zametak Dauntonske opatije u aktuelnim joj vidovima.

SVE ZRELIJI NEZRELI MUŠKARCI

foto: promo

Samo prateći asocijativnu nit (ponajpre onu iz naslova), od prethodna dva bioskopska noviteta možemo da stignemo do najnovijeg srpskog filma u ovdašnjoj kino-distribuciji, ostvarenja Ne igraj na Engleze, zasnovanog na dugovečnoj pozorišnoj predstavi po tekstu Vladimira Đurđevića. Nekako instinkt i moralno utemeljenje navodi da prema filmovima koji su ovde nastali kao “samonikli” (dakle, u privatnoj inicijativi i bez formalne pomoći države, tj. njenih kulturnih fondova i institucija) treba biti nežniji nego što je to inače slučaj, ali ovaj konkretan film slabo daje povoda za taj, drugačiji tretman. U kinestetskom smislu, pomenuti film slabo šta upečatljivo ili barem sugestivno ima da pruži; osim toga, u pitanju je (doduše, temeljno) “raskadrirana” pričaonica baš upadljivog teatarskog porekla, a sa tim bi da izađu na kraj dosta muka imali i maheri poput Vudija Alena iz ponajboljih dana. Ovako, Ne igraj na Engleze ostavlja utisak ekvivalenta onoga što Amerikanci označajavaju kao ‘hot mess’ (sveopšti metež/rusvaj), sa sve pokušajem postmodernog pristupa uz čitav niz pripovednih, dramaturških i zanatskih proizvoljnosti.

Mimo kladioničarskih strasti kao tek “smokvinog lista” u slučaju ove priče, čini se da je udarni motiv filmski često potentan motiv nezrelog muškarca u sve zrelijim godinama (manchild) ovde samo preuzet iz teksta pominjanog pozorišnog komada, bez pomnije razrade a da reditelj Slobodan D. Pešić tu traga za jasnijom idejom šta bi da radi sa njim u ovoj pometnji ideja, motiva, pristupa… Ne igraj na Engleze najsmisleniji biva kada na površinu (na prelazima unutar tih očito prećutanim nezadovoljstvima opterećenih odnosima trojice prijatelja) izbija odličan tekst Đurđevićeve drame, ali do tih retkih mahova treba izgurati prazan hod i dug niz upitnih rešenja i “ukrasa”: činjenicu da dva ključna ženska lika (a koji nemaju interakciju) glumi ista glumica, da se kvalitet slike drastično menja čak i unutar iste scene, da su sponzorski proizvodi (poput “zanatskog” piva) krajnje intruzivno reklamirani u filmu, izvesne dubioze (humanitarna organizacija koja radi sa izbeglicama se zove Serbians Without Borders), neki od aktera čitaju list “Immigrants Daily”, filmom lebdi reklama za rakiju “Yebiga”…), apsurdistički duh priče ostaje sam sebi svrha, a lična nezadovoljstva konkursnim rezultatima ovde su doživela nekakav diskutabilan “odušak” u vidu scene u kojoj dama, plaćeni ubica, ulazi u zgradu u kojoj se (i zaista) nalazi Filmski centar Srbije, a onda se začuje nekoliko pucnjeva pod prigušivačem… Osim same činjenice da uopšte u toj svojoj samoniklosti i postoji, tragova Đurđevićevog teksta i par dobrih glumačkih rešenja Ivana Tomića, Ne igraj na Engleze nema šta da ponudi, osim još možda uverenja da film ipak ne može da nastane od suštinski slabo čega potrebnog.