Otuda se, da znate, nipošto ne branim radi sebe, kako bi to ko mogao da pomisli, nego radi vas, da me i vi ne osudite i da se na taj način neogrešite o dar koji vam bog dade.
(Borislav Pekić, Odbrana i poslednji dani)
Četrdeset godina kasnije, šta bismo još mogli reći o famoznom albumu grupe Idoli Odbrana i poslednji dani, objavljenom marta 1982. za zagrebački Jugoton? U stvari, mnogo toga. Da li je ova ploča u momentu svog izlaska uopšte bila tretirana na jedan sveobuhvatan način, kakav je bez sumnje zasluživala? Da li je imala ikakvu šansu da bude shvaćena kako treba u širem kontekstu političkih i umetničkih previranja planetarne post-novotalasne stvarnosti? Da li je, konačno, bila ikada valjano protumačena, uprkos činjenici da se toliko godina unazad nalazi na vrhu svih lista najboljih ex-YU ploča svih vremena? Iskreno, ne baš.
Ostaje zabeleženo da su tokom jeseni i zime 1981/1982, članovi grupe Idoli, pojačani Goranom Vejvodom (sintisajzer, gitara) – sa učešćem Bebi Dol (prateći vokali), Vuka Vujačića (saksofon), Slobodana Grozdanovića (trombon) i Gorana Grbića (truba), te uz snimateljski udeo legendarnog Mileta Pileta Miletića – u studijima 13 i 6 Radio Beograda bili zauzeti snimanjem nečega što će se u vremenima koja dolaze pretvoriti u jedno od najvažnijih muzičko-poetskih ostvarenja na ovim prostorima u celini. Trenutak je neobičan. Vesela skupina a la Braća Marks, što je do tada naoko raspevano slavila poetiku mašina i neobuzdani novovremski erotizam socijalizma – umotan u komične visokoparne oblande romantike i ironično gromku kom-propagandu o životu u fabrikama i zabavljanju mladeži stasale u revolucionarno doba – za svoj prvi studijski long plej album bira mnogo seriozniju temu: nesnađenost malog čoveka u, vihorima istorije pometenom, društvenom sistemu udruženog rada. Nedugo nakon smrti Josipa Broza Tita, ovo je zaista bio hrabar iskorak, i nimalo izveštačen. Zato je valjda Odbrana i poslednji dani ostala da bukti kao mudra opomena o postojanju sablasti totalitarnog ustrojstva toliki niz decenija odonda.
DRŽAVA JE JEDNO VELIKO PREDUZEĆE
Država ti je, stari, jedno veliko preduzeće. Ako hoće da se održi, mora o svojoj robi uredno knjigovodstvo da vodi. Za svakog
građanina stavku da ima.
(Borislav Pekić, Odbrana i poslednji dani)
Borislav Pekić objavio je novelu Odbrana i poslednji dani 1977. za izdavačku kuću Slovo Ljubve. U tom trenutku, već izvestan broj godina emigrant u Londonu, on ovde skuplja difuzna razmišljanja svog književnog (stvarnog?) junaka Andrije A. Gavrilovića tokom godina komešanja, na prelasku iz Drugog svetskog rata u mirnodopsko stanje. Dugoočekivani mir očigledno nije svakome doneo spokojstvo, a zlosrećnom Andriji ponajmanje. On pokušava da sebi i čitaocu objasni sopstveno nesnalaženje u godinama svakojakih preokreta i (ne)veštog dovijanja običnih ljudi. Jer, u eri kenozoika, dobro delo – nije uvek i dobro. Treba ga okajati nekako, zato što bližnji svejedno zbog tvog čovekoljublja umeju da pate. Koliko li je samo individuuma bilo suočeno sa izborom između dobrote i poćudnog postupanja u danima opšteg preobraćenja, ukoliko nisu posedovali onaj pouzdani receptor za prijem glavnih smernica novoustanovljene zajednice? Ni broja im se ne zna.
Prkosni omladinci Idoli, rešili su pak da nakon svojih neodoljivih prethodnih ostvarenja – originalno kreiranih pesama za kompilaciju Paket aranžman i mini LP VIS Idoli – odu ovaj put do kraja državnog lavirinta i kao osvešćeni, a već uspešni umetnici, naglas iskažu svoje dileme: zaključivši da Minotaur svakako nije Tito, ili bar ne jedino on, nego birokratska mašinerija. U svojoj demistifikaciji tog nevidljivog, premda dalekosežno uticajnog aparata, odvažno su na Odbrani i poslednjim danima obznanili svoju ekspertizu raspolućenosti osetljivog mladog čoveka koji upravo stupa u društvo odraslih, naslućujući užas iza uglađenih kulisa. Četrdeset i kusur godina nakon fašističkog ataka na Evropu i čitav svet, Idoli su izvestili svoju generaciju o stanju duhova u takozvanoj slobodnoj sadašnjici. Nije okej. Preispitavanje religije kao sugestije pravdoljublja, bilo je jedna od mogućih investicija čovečnosti u rokenrol. Računi se moraju platiti u ime neke metafizičke pravde. Provod je završen, Idoli su postali opasni pobunjenici.
KAO SAJDŽIJA POKVAREN SAT
A ja bih baš tu mašinu iza mene da rasklopim. Kao sajdžija pokvaren sat.
Da se lepo vide i na dan iziđu svi točkići, zupčanici, sve do zamajca moje crne sudbine, pa šta bude i šta Zakon propisuje.
(Borislav Pekić, Odbrana i poslednji dani)
Rasklapajući mašinu svog aktuelnog života, simpatični Dečaci posegnuli su za jednom vrstom rizika što se u šou biznisu ne prašta. Neizvesnosti nema mesta, ako ste unapred već prihvaćeni u ulogama overenim žigom dopuštanja, gde god da vam je ta službena potvrda izdata. No, da kažemo pravo, kada danas slušamo sve ono što je prethodilo Odbrani, postaje jasno da je od početka tu bilo reči o umetničkom projektu ozbiljnih namera, zanosnom i te kako, ali nimalo slatkom. Neka vrsta nasmešene ironije lebdi nad celokupnim dotadašnjim opusom Idola, sa briljantnom oštricom. Pevljivost se meša sa frenetičnošću velegradske nervoze, ljubavni štimung kao da stalno sadrži neku neprikladnu grešku, kojoj teško ulazite u trag, seksualni život ne zarezuje fine manire, i čini da se – do tada tek samo stidljivo šaputana predznačenja hetero, homo ili trans – počinju smatrati savršeno normalnim.
Ovo je odistinski važan stepenik u novotalasnom oslobađanju ma kog dečka ili devojčice na ondašnjoj sceni ili u publici. O osnaživanju žena da i ne govorimo. Junaci, da ne kažemo idoli, kojima se divimo, na Odbrani se u samoći prepuštaju maštanjima o devojci u koju bi voleli da se pretvore (Moja si), ljubavna partnerka u Rusiji ima snažnije ruke od svog muškog ljubavnika – ona radi dok on studira, ne dopušta mu da se zamara, niti da je savlada. U ovom kolopletu inverzija svih dotadašnjih odnosa, uspostavlja se novi poredak stvari, prevrat je sadržan u jeziku i doživljaju pripovedača, a muzika otelovljuje šum prisustva onog nekog instaliranog u sebi samom, koji ‘misli moje misli’ i ‘peva kroz moj glas’ (Senke su drugačije). Ta verodostojno zgrabljena ćudljivost trenutka i žustrina bekstva od avetnog unutrašnjeg kontrolora, slavljenje života bez predumišljaja i potreba da se sve umetnosti povežu u jedan ambiciozan kompleks – koji se paradoksalno oseća pre visceralno nego intelektualno, iako je svaki pristup apsolutno dozvoljen – čini Odbranu neobičnim poduhvatom jugoslovenskog roka. Angažujući um, čula, srce, stomak i sve ono malo niže ispod, ovaj album dosegao je zlatnu ravnotežu između naizgled nespojivih elemenata. Naslućena panika raspada zemlje u – ispostaviće se – vrlo bliskoj budućnosti, otrzanje od sopstvenog tela koje muči predvidljivošću, kao i od očekivanja da tvoje delo bude zabavno i – zašto ne – tržišno isplativo, dovelo je do toga da Idoli odjednom, kao u inat, sagore ogromnu količinu kreativnih moći. Nama u čast. No, jedino na taj način i ostaje nešto zauvek vredno pamćenja.
KAMEN O VRATU ISTORIJE
Ali bi – veli – sasvim lijepo mogao da budeš radni čovjek. Ugnjeteni
radni čovjek. Najbolje: ugnjeteni radni čovjek koji se osvijestio.
A šta sam dosad bio? – pitam.
Marva – veli on. – Kamen o vratu istorije.
Dobro – odgovaram. – Više volim da ja visim o vratu istorije, nego ona o mom.
(Borislav Pekić, Odbrana i poslednji dani)
Osnovna muzička misao Odbrane skriva se stvaralačkom postupku kog su svojevremeno primenili Dejvid Birn i Brajan Ino na ploči My Life in the Bush of Ghosts, izašloj 1981: na njoj su uzorci etničkih pesama uključeni u eksperimentalne rok numere i tretirani kao zvuk sveta. Napomenimo da termin world music tada još uvek zvanično ne postoji, ali je ovaj vizionarski album ponudio ključ za moderno pop tumačenje tradicionalnih kultura u sve povezanijem čovečanstvu, na pragu globalizacije. Nešto od tih spiritualnih ideja prelilo se na Odbranu delovanjem skrivenog, šestog člana, Gorana Vejvode. Jasno je da inače fascinantno pravoslavno zvučno nasleđe, na ovom albumu Idola dobija čitanje kojim bi Ino mogao da se ponosi: ono je egzotičan ukras koji zaziva neku dublju misteriju.
Samonikle teme i zvuci hrane ploču Odbrana i poslednji dani na način koji nadrasta uobičajene standarde domaće muzičke produkcije. Začudni pevački stilovi, frapantni elektronski signali, crkveno pojanje, šokantne rime i naprasni stilski zaokreti, pretvaraju ovaj albumski tok u obredno saopštavanje istine koja dolazi odnekud iz prapostanja, iz svih prethodnih naraštaja i nepreglednih eona vaseljene. Religija je ovde vrsta okrepljujućeg uvida u suštinu sveta, možda čak i oruđe da se locira prećutna oivičenost njene tadašnje egzistencije. Naravno, moguće je i mnogo blasfemičnije tumačenje. Maršal i Isus su možda jedno te isto – dva pola predavanja gospodaru bez ostatka. Ideologija je sadržana u obe stvari, ali vernici u njima svejedno pronalaze isceljenje. Kako razrešiti tu ekstazu samozavaravanja? I treba li taj zanos raskrinkavati ili ga koristiti kao staklić u kaleidoskopu dragocenih inspiracija, pre nego što bude samleven u žrvnju povesti kao još jedan kamen o vratu istorije?
Sada se sa sigurnošću može reći da 1982. ovo više nisu bili oni isti Idoli što smo ih do tad poznavali kao pop bend inteligentnih provokatora. Ovo su bili Idoli od velikog autorskog formata, koji su, kao nijedna grupa pre njih, bili spremni da se uhvate u koštac sa najvećim temama svog doba, do tada na umetničkom nivou rezervisanom za književnost i film. Tek sa Odbranom, rok muzika konačno dobija intelektualni legitimitet, koji nikad pre nije imala u SFRJ.
Idoli su dostigli svoj vrh ovim skokom u budućnost. I mada su se u punoj meri dokazali kao izuzetna grupa, a ne neki štos bend, kako je već počeo da ih bije glas – posle Odbrane nije ostalo puno toga da se kaže. Poput mnogih drugih umetnika pre i posle njih, nisu uspeli da nadžive svoje remek-delo, mada su pokušali – što im se ne može zameriti. Bar su otišli kao heroji. Slava im.
