Pet filmova iz prvih dana FAF-a bavi se motivima vazda varljive slobode u različitim pojavnim oblicima
Opšti utisak je, a on, naravno, u ovom pandemijskom grču biva samo intenzivniji i očigledniji, da svaka jesen ovdašnjim filmofilima nepogrešivo i konstantno “diže radnu temperaturu” jer se od te ne baš brojne grupice očekuje da bezmalo iz sedmice u sedmicu isprati ponudu festivala koji se smenjuju gotovo na pokretnoj traci. Ali da ne cepidlačimo, dobro je što je tako; uz sva praktična ograničenja, ugodno je biti svedok nekakvog smislenog obilja. A kao posledica javljaju se brojne rime i analogije; evo, tako, izvestan broj filmova predočenih na programu ovogodišnjeg, 27. Festivala autorskog filma, dabome, posve slučajno nadovezuje se na krunski motiv nedavno okončane Slobodne zone, te smo bili u prilici da pojam vazda varljive slobode u ovom ili onom pojavnom obliku detektujemo i u konkretnim slučajevima pet filmova predstavljenih prvih dana FAF-a.
Sloboda u slučaju (kako ipak mora biti naglašeno) holivudskog rada Vesa Andersona, ostvarenja nazvanog Francuska depeša, ipak se ogleda ponajpre u istrajnosti narečenog autora da i unutar strogo kodiranog sistema stvara film kakav želi, prateći vlastitu, sada već temeljno artikulisanu i izbrušenu poetiku određenu na prvom mestu persiflažom i hiperestetizacijom. Ako je tako, onda, kanda, nikog ne bi ni trebalo da začudi da ovaj film na kraju puta ostavlja utisak samodovoljnosti ojačane i dalje vešto zauzdavanim manirizmom; reč je tu o neformalnom omnibusu o mahom književnom časopisu koji je pred svoje čitateljstvo donosio priče o nesvakidašnjosti, čini se, promišljenom negovanom iluzijom atipičnosti života u Francuskoj. Ovde, već na tački samog idejnog zametka, stižemo do zanimljive inverzije – Anderson ovim svojim filmom nastoji da pokaže kako je vidno amerikanizovana Francuska u tom svom aspektu (u aspektu popularne kulture i njoj bliskih vidova umetnosti) kadra da uzvrati udarac i darove, te da je frankofonija, i pod upadljivim plaštom već pomijnjane persiflaže, i dalje kadra da bude kontrateža, pa značilo to da se, poput tog časopisa, obraća probranoj i ideji elitističkog ukusa već odanoj publici.
Francuska depeša (i na tom tragu ona verno prati nekoliko prethodnih ostvarenja ovog svakako potvrđenog i izgrađenog autora) jeste sasvim pitak i veoma šarmantan film, ali i delo ispod čijeg šarenila i nehinjene dinamike i sigurnosti u izmaštavanju i prikazu apsurdistički obojenih svetova očitava i izvesnu prazninu filma koji je, takav kakav jeste i kakav je definitivno i jedino mogao da bude, sam sebi svrha, uz to, dobrim delom lišen smisla. Na jednom kraku imamo taj retro-šik i sa njim uvezanu besprekornu hiperestetizaciju, na drugom obilje poznatih i značajnih glumačkih imena u nadahnutim rolama (Marej, MekDormand, Del Toro, Edvard Norton, Šalamej, Sejdu, Šrajber…), u trećem vidno relaksiranu idejnu poziciju reditelja u prilici da radi šta mu je volja na način koji je upućenoj publici već dugo dobro poznat, a u četvrtom pitanje koje se nužno nameće: da li to šarenilo, praćeno uvežbanom žovijalnošću, ovde tek maskira suštinsku ispraznost, dodatno opterećenu manirizmom kao uvek jasnim simptomom zamora materijala. U jednom trenutku, narator će u epizodi o studentskim nemirima u francuskom gradu pobunjene prozvati na konto njihove rešenosti da pod krinkom revolucije zapravo štite “blistavu apstrakciju” koju su im poput štafete predali roditelji, a lako može biti da upravo i ovaj film, mimo svih svojih kvaliteta i aduta, ukazuje i na Andersonovu odanost dovoljno sličnom cilju.
VIČAN, DINAMIČAN
A Pol Ferhoven i u svojoj Benadeti je ponudio zamašnu količinu poleta, životnosti, pa i eksplozivnosti, a zadivljujuće kako je jedan tako zreo autor u ozbiljnim godinama i dalje vičan da stvori dinamičan, odrešit film, a u čijem je temelju, pritom, priča o usponu i padu gorljive monahinje iz sedamnaestog veka. Stvari u motivsko-tematskom (a, sva je prilika, i u stilskom) smislu postaju jasnije ako se istakne važan deo polazne faktografije – u pitanju je ekranizacija knjige autorke Džudit S. Braun naslovljene Bahati potezi: Život monahinje–lezbijke u renesansnoj Italiji. Naravno, ovo je ranije bivao čest motiv ponajpre u evropskoj kinematografiji, te tematski srodna ostvarenja zatičemo i u umetničkom filmu (u delima Borovčika i Almodovara), ali i sijaset eksploatacijskih ostvarenja iz Italije i Španije iz sedamdesetih godina veka za nama, gde je to izmutiralo i u zaseban podžanr – monaho-eksploataciju. Ipak, svaki film Pola Ferhovena je na prvom mestu, ako ne i isključivo, film Pola Ferhovena, što iole upućenijima i potkovanijim filmofilima već samo po sebi treba da znači i sugeriše dosta toga.
Benadeta hronološki prati životnu i duhovnu evoluciju Benadete, od detinjih dana, takođe ispunjenih religijskim zanosom i nestpljenjem da se iskuse prava čuda iz tog domena tadašnjih života, preko njenog vrtoglavog uspona u, gle čuda, okamenjenoj hijerarhiji samostana u koji je stupila, pa preko burne a samozatajne lezbo-romanse sa tek nešto pritajeno vatrenom mlađom štićenicom, pa sve do sukoba sa crkvenim vlastima i srodnim autoritetima u tom vremenu i zaista okrutne i pogubne isključivosti spram drugosti kao dokazanog pojavnog vida neposlušnosti i poriva za bunt. Osim u uvodnim scenama, lik Benadete promišljeno srčano, postojano vatreno i uravnoteženo tumači odlična Viržini Efira, jedan od ključnijh potpornih stubova i ove Ferhovenove neodoljivo drske provokacije. A ovo su u metaforičnom i širem smislu teme koje su Ferhovenu, uključujući tu motiv vitalističke snage puti, dobro poznata teritorija, te ne čudi što on i ovoga puta, premda krećući se po minskom polju arhetipa i stereotipa, na kraju pred gledaoce iznese precizan i upečatljiv film, kinestetski ubedljiv u svim iole važnijim dimenzijama zanata, a koji na kraju ipak mora da zastane i pomiri se sa sudbinom krajnje adrese u zasenku remek-dela, što Elle, prethodni Ferhovenov film, svakako jeste.
ČUDNO NOVOROĐENČE
Tu je i islandsko ostvarenje Jagnje (Lamb), tek prvi celovečernji rad sada i reditelja Valdimara Johansona, koji već na toj koti pokazuje da je, iako je dosad radio u sektoru specijalnih efekata čak i holivudskih ostvarenja ogromnih budžeta, u potpunosti ovladao i stilemama i fundusom dominatnih izražajnjih sredstava takozvanog sporog filma (slow cinema), pritom, što je u ovom konkretnom slučaju iznimno važno, postižući i ekonomičan izraz. Kroz priču o usamljenom mlađem paru bez dece na udaljenoj farmi, čije živote u jednom trenutku uzdrma i u potpunosti preuzme pojava čudnog novorođenčeta tako pokazuje zaista zadivljujuće prisustvo mere, što za posledicu ima film koji u samo, recimo, 90 minuta (a to je zbilja retkost u svetu savremenog arthaus sporog filma!) prikaže dosta toga – upečatljivu začudnost na planu brižljivo izgrađene i do samog konca održavane atmosfere, ubedljivu dramsku situaciju u tom mikro-okviru (sa suštinski samo četiri lika, od čega je treći to maleno čudo prirode), promišljen i dostatan upliv tamošnje folkloristike, odličan rad sa glumcima u priči prepunoj znakovite tišine i u prikazu života na egzistencijalistički shvaćenoj osami… Svekupno gledano, u pitanju je vrlo dobar film (sa sve Numi Rapas koja glumi na očito dobro joj znanom islandskom) kome se na ređe mahove može spočitati izvestan prazan hod, na koji dugi metar dosta lako ukaže, ali koji na drugom tasu zaista ima dosta toga u svoju korist, počev od motiva slobode koja se tu ogleda u insistiranju na životu u stvarnosti koju lično dopunimo onim čega nam u datom trenutku ponajviše manjka na tom putu ka snevanoj punoći života i smislu postojanja kao nezaobilaznom ciju.
A iz Španije nam je stigla tiha senzacija sa ovogodišnjeg izdanja festivala u Lokarnu – ostvarenje Sveti duh (The Sacred Spirit) Ćeme Garsije Ibare, koje je na 27. FAF-u, poput Benadete, predstavljeno u okviru novopokrenute festivalske celine Sirovo, usredsređene na žanrovski
preciznije profilisane radove unutar aktuelnih naslova iz sfere autorskog filma. Sveti duh donosi prilično hrabro, a, sa druge strane, baš vešto razglobljenu priču o događajima u grupici tamošnjih ufologista i inih pobornika vere u sveprisutnost vanzemaljskih pojava u našim svakodnevnim životima, a sve to pod krovnom pričom o misterioznom nestanku malene devojčice i potonje smrti tamošnjeg vremešnog stručnjaka za gore navedena pitanja iz sfere onostranog. U pitanju je takođe debitantski dugometražni rad, a žanrovski je tu reč o apsurdističkoj komediji i satiri zadržanoj u mrtvozbiljnom grču, a posebno je zanimljivo što ovaj film, koji krasi i ta zavodljiva a nepatvorena bizarnost, koju nimalo nije lako dosegnuti na filmu danas, u stilskom smislu, iako počinje kao neki od ranih filmova iz opusa Aleksa de la Iglesije, zapravo daleko više pripada novom grčkom filmu (tzv. Greek weird wave cinema), uključujući tu zauzdan kolorit, ali pre svega vešto iznijansiranu začudnost i smisleni apsurdizam u naoko naturalističkom izrazu kao polaznoj dominanti.
Na kraju, odličan utisak ostavlja austrijsko-nemački film Velika sloboda nešto iskusnijeg reditelja Sebastijana Majza, koji kroz ovu priču o užasima u životima nemačkih homoseksualaca koji su sve do 1975. kada je homoseksualni čin dekriminalizovan, dospevali u zatvore na poduže kazne zbog “devijantnog seksualnog ponašanja”, kvir-filmu daruje ambicioznost i kinestetsku superiornost kakve se retko sreću. Iako, a to je poređenje nekako i neizbežno, ne dobacuje do transcendentalne lepote Odijarovog Proroka, Velika sloboda, odvažna i rečita, a istovremeno i suptilna i nežna u tretmanu priče i njenih aktera, jeste odličan film, na čijoj strani su i izvrsna gluma udarne četvorke sa Francom Rogovskim na čelu, kao i podsećanje na dve činjenice koje nužno ostavljaju opor ukus u ustima i umovima – nekada je sloboda samo neuhvatljiv cilj, te kao takva na iole duže staze može da bude i suvišna, a društvo često svoje nedorečenosti i vlastitu nezrelost nastoji da prikrije okrutnim bigotizmom, koji naprosto melje sve sa žigom ionako sudbinski dodeljene drugosti.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
