Foto: Marko Dragoslavić/FoNet
Kada je na ulici pred ruskom ambasadom otpočeo minut ćutanja za žrtve, neko iz zgrade ambasade je pustio, veoma glasno, neku „patriotsku“ muziku, koja je valjda trebalo da bude svojevrsno nadglasavanje (ćutećih!) demonstranata, ili simbolički polemički odgovor tom pomenu žrtvama
Hajde da podsetimo na ono što bi svi trebalo da znaju. Ambasade su simbolička ostrvca jedne zemlje na teritoriji druge zemlje. Ova simbolika i nije baš samo simbolika. Policija koja može/mora da patrolira pločnikom ispred ambasade nema nikakvu nadležnost dalje od njene kapije. Vredi i obrnuto: ambasada je svoja na svome do kapije, dalje je strana zemlja, u kojoj su diplomate samo gosti s u osnovi privilegovanim statusom.
To, dakle, svi znamo. Idemo sada na ulice Beograda, tačnije, u jednu određenu, u kojoj se nalazi ambasada Ruske federacije.
Izvestan broj građanki i građana okupio se na ulici pred Ruskom ambasadom da protestuje protiv ruske agresije na Ukrajinu, kao i protiv unutrašnjeg političkog terora u Rusiji. Protest se organizaciono povezuje s uglednim i dobro poznatim ruskim organizacijama za ljudska prava, od kojih je jedna dobila i Nobelovu nagradu za mir. Radilo se o ovdašnjoj verziji manifestacije „Povratak imena“ koja se svake godine održava širom Rusije, a u poslednje vreme, iz isuviše očiglednih razloga, sve više i u inostranstvu. Na protestu su, osim građana Srbije, učestvovali i građani Rusije i Ukrajine, štaviše, verovatno su građani ovih dveju postsovjetskih država bili u većini. Ni to nije neobično, kamoli nelegalno.
Protest je bio miran, nije bilo nikakvih incidenata, a ponajmanje je bilo ugrožavanja ambasade i njenih službenika.
Takve stvari su normalne i dešavaju se svakodnevno na sve četiri strane sveta: ljudi stalno protestuju pred diplomatskim predstavništvima iskazujući svoje neslaganje s ovim ili onim. To nije protivzakonito, a policija zemlje domaćina je samo dužna da obezbedi da ne dođe do povrede teritorije ambasade i fizičkog ugrožavanja diplomata i drugih službenika. U tom smislu, nikakvog posla za policiju pred ambasadom Rusije nije bilo.
A onda je, kada je na ulici pred ambasadom otpočeo minut ćutanja za žrtve, neko iz zgrade ambasade pustio, veoma glasno, neku „patriotsku“ muziku, koja je valjda trebalo da bude svojevrsno nadglasavanje (ćutećih!) demonstranata, ili simbolički polemički odgovor tom pomenu žrtvama.
Pitanjem pijeteta i dobrog ukusa se ovde nećemo baviti. Ono što me zanima je sam čin zvučne intervencije iz ambasade u prostor izvan ambasade, na ulicu Beograda, na teritoriju Republike Srbije, gde se upravo održavao legalan i miran protestni skup.
Da li je to legalno i da li je to legitimno?
Ambasade su svojevrsna „ekstenzija“ svojih zemalja na tuđem tlu. To je pozicija sa mnogo ugodnosti, ali i ponekim manje prijatnim nuspojavama. Diplomatski predstavnici moraju krotko da prime na sebe protest protiv politike svoje vlade jer je i to u opisu njihovog posla i nešto što je svakodnevica diplomata širom sveta (recimo američkih, kineskih, iranskih, turskih itd…), i tu nema pogovora. Kontriranje protestima ni na koji način nije u njihovoj nadležnosti, sve dok sama ambasada nije „povređena“.
Čak i ako se radi o svojevrsnom političkom prepucavanju i sukobu između, recimo, diplomatskih predstavnika i građana Rusije, to i dalje nije stvar ruske ambasade, jer su građani Rusije koji legalno borave na teritoriji Srbije „u nadležnosti“ Srbije, sve dok tu borave.
Ima li u ovome ničega nejasnog? Nema. Ima li nečega što oni di-džejevi iz ambasade nisu znali? Naravno da nema: neznanje sigurno nije među njihovim problemima. Tako se, dakle, ponašaju jer misle da im se može, ili barem žele da provere da li im se može.
A građane Srbije bi trebalo da zanima da čuju odgovor od vlasti Srbije, makar da vidimo da li se suverenitet Srbije proteže na sve beogradske ulice. Jer, malo je smešno da oni koji ni ceo Beograd ne mogu ili neće da zaštite, fantaziraju o tome kako će osvanuti „dogodine u Prizrenu“.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
