Kada biste mogli da nosite portabl toalet u džepu pa da ne morate da koristite onaj u kafiću, na stanici, na aerodromu ili čuveni toi-toi na nekoj livadi, da li bi vam to bio smor? I da li biste bili spremni da platite neku godišnju pretplatu za tu vrstu komfora?
Ovo je zgodna metafora za naše ponašanje prema ličnim podacima na telefonu koje naročito dolazi do izražaja tokom leta, kada većina nas putuje na odmor. Prva stvar koju uradimo po dolasku u hotel ili smeštaj je da recepcionera pitamo za vajfaj šifru, a radosti nema kraja kada nam saopšti da je krajnje jednostavno. Ili je otvorena ili samo ukucate broj sobe i prezime i internet je vaš. Milina.
Vratimo se toaletu i malo modifikovanom pitanju s početka – da li biste rado otišli u toalet, bez obzira na veličinu nužde, kada biste znali da je neko tamo postavio kamere i mikrofone? Upravo to se dešava sa javnim internetom. Mreža se slabo brani, često je administrator momak sa ulaza (bel boj) koji se malo priučio i pristaje da radi taj posao za daleko skromniju platu od nekog školovanog inženjera.
Takvoj mreži vi poveravate svoje novčane transakcije, recimo, kada sa letovanja odlučite da internetom platite neki račun ili prebacite pare. Britanski „Gardijan“ savetuje svoje čitaoce kako bi bilo pametno da na telefon ili laptop ugrade VPN, odnosno šifrovanu ličnu mrežu usmerenu ka nekom sigurnom serveru koji filtrira vaš internet saobraćaj i ne dozvoljava hakerima da vam brljaju po podacima. Mane tog modela su što dobar VPN mora da se (pret)plati ako želite da budete stvarno bezbedni, kao i to da je internet nešto sporiji. A besplatan, hotelski je spor sam po sebi.
Bolji pristup je da kupite lokalnu SIM karticu za turiste sa nekim gigabajtom prenosa (jedan gigabajt je uglavnom dovoljan za sedam dana za surfovanje, votsap i mejlove). Domaći provajderi nude vam takav dodatak za većinu evropskih zemalja po pristojnoj ceni. Iako su cene rominga u regionu oborene, i dalje je data roming znatno skuplji, a neograničeno korišćenje može na kraju preskupo da vas košta. Šampion u ponudi je Crna Gora gde je neverovatnih terabajt prenosa moguće kupiti za deset evra. Stotinak puta manje gigabajta Grci i Turci prodaju za tri do četiri puta veću sumu, recimo.
Međutim, najveći problem mogao bi da napravi vaš generalni direktor, čovek (nebitno kog pola) koji mora stalno da bude u kontaktu sa poslom što znači da svuda putuje sa službenim telefonom krcatim poverljivim poslovnim informacijama. Takav telefon nikada ne bi smeo da se kači na javnu mrežu, hotelsku ili bilo koju drugu, bez obzira na hitnost. Zapravo, službene telefone ili laptopove ne biste smeli da nosite na odmor, ne samo zbog toga što to onda nije odmor, već zato što su na takvom mestu najčešće neobezbeđeni. I službeni put zahteva visok nivo informatičke bezbednosne kulture.
Nažalost, istraživanja pokazuju da rukovodeći menadžment o ovom pitanju ne razmišlja mnogo, ako uopšte razmišlja. Posebno su opasni blutut uređaji s kojima se povezuju, poput „džepnih“ zvučnika, a anketirane firme većinom nemaju pojma na šta se sve njihov prvi čovek kači kada je van kancelarije. Svi se, ipak, slažu da top menadžment nema mnogo sluha za ograničenja na ličnim uređajima koja im određuju informatički bezbednjaci u firmi.
