Naši ljudi koji nisu izgubili interesovanje za političke poslove dele se na dve osnovne zavereničke grupe. Jedni su posvećeni skupljanju dokaza o opakom, podmuklo umekšanom nacionalizmu Vojislava Koštunice i njegovim tajnim vezama s opskurnim crkvenim krugovima; drugi više vole da se brinu i boje zbog tajnih veza Zorana Đinđića s međunarodnom mafijom i domaćim podzemljem. Ni jedni ni drugi ne nalaze dovoljno uverljive potvrde, ali to ne mora da smeta, može da znači samo da se tajne dobro kriju pa treba biti još zabrinutiji.
Politika je spletka, intriga i zavera, ili nije ništa, glasi zaključak većine stanovnika ovog šekspirovskog sveta. Ako, dakle, Koštunica ne vrati Srbiju u dvanaesti vek, Đinđić će je opljačkati i prodati stranim lihvarima i zelenašima. Ali, recimo da je ova vrsta strahova ipak malo oslabila i da je opšta atmosfera postala nešto manje toksična. Uzmimo kao dokaz to što je afera oko Vuka Obradovića na putu da se okonča i što jedan tipski pokušaj proizvođenja zavereničkog zapleta oko toga nema izgleda da uspe.
Obradović i njegovi branioci nikoga nisu uverili kako generalovi seksualni ispadi zapravo predstavljaju borbu protiv korupcije i da su se zlostavljane žene pobunile čim je on napipao nešto krupno. Probao je da osumnjiči Đinđića i da se stavi pod zaštitu Koštunice, ali kako ovaj nije sklon takvom politikantstvu, izgleda da je odbio da se umeša. Nije, dakle, svako ko optuži Đinđića za bilo šta dobrodošao kod Koštunice, i obrnuto, što smatram lepom promenom političkog manira.
Međutim, premijer koji ponavlja da je njegova vlada bez finansijskih skandala možda neće izaći bez ikakve ogrebotine iz famozne duvanske afere. Ne kažem da mu ne verujem, ali on je pomalo žrtva sopstvenog, detinjastog koketiranja s imidžom nekoga ko se bavi opasnim poslovima i održava veze sa sumnjivim svetom. Ako već na tu vladu gleda nekako kao na svoje životno delo, Đinđić bi morao da uloži mali napor da se odrekne jeftinih efekata namenjenih onima koji ionako još nemaju pravo glasa.
Ali, sačuvati vladu od finansijskih skandala jeste velika ambicija, možda najveća moguća. Srbija, naime, ulazi u sveopšte reforme kao opustošena zemlja, uz to bez dubokih tradicija poštovanja zakona, bez navika samoodricanja i planiranja na duži rok, pa i bez mnogo straha od Boga, što znači da su uslovi za korupciju i finansijske skandale prosto idealni.
Ta opasnost se ne sastoji samo u tome da neko nepravedno, preko reda, dobije neke koncesije, kupi kakvu fabriku ili stekne neku prednost na tržištu. Ono što ovde preti jeste pravi društveni slom, nešto mnogo gore od uobičajenih tranzicijskih nevolja viđenih po zemljama bivše Istočne Evrope. Srbija, navodno, u pogledu korupcije već sedi u najgorem mogućem društvu, u društvu onih koji nemaju nikakve vere u budućnost svojih zemalja.
Otmice i ubistva povezana s velikim novcem ne prestaju. Ako se vlasti pokažu otpornim na korupciju, moglo bi biti još više mrtvih, pošto u tim poslovima nema lakog odustajanja i povlačenja. Ne odustaje ni policija, ali ko može da kaže kako će se taj rat okončati? Šta ako se pokaže da su snage izjednačene, pa dođe do pomirenja i nagodbe? Kako ćemo znati ko je na strani zakona da li se kriminal legalizovao ili se pravni sistem kriminalizovao, i u čemu bi bila razlika?
Ovo je divljina, mnogo gora nego ona u kojoj su se bile zatekle komunističke zemlje u vreme pada Berlinskog zida. Ovde su mnoge zveri odavno na slobodi, a smrt i ubistvo delovi su dnevne rutine. Osim toga, pošto smo propustili pravi, veliki, istorijski trenutak, pošto je ovo mala, naknadna priča, nešto kao daleki odjek, svet neće baš odvajati od usta da nam pomogne. To znači da bi država prosto mogla izgubiti bitku protiv haosa.
Ako se ne ostvari Đinđićeva ambicija, ako Vlada ne izdrži i ne uspe, korupcija bi mogla dobiti razmere elementarne nepogode i uništiti sve bitne socijalne funkcije države. Srbija bi mogla da ostane bez školstva, bež zdravstvene zaštite, bez penzija, bez sudova i bez ikakve srednje klase, samo s milionerima koji bi živeli u tvrđavama, opkoljeni morem bede… Pri tom bi većina spoljnjeg sveta smatrala da je sve to opravdano i zasluženo.
Ovakav slom dogodio se u Albaniji i, donekle, u Bosni. Leka još nema. Da bismo izbegli tu sudbinu, ovde bi svako morao da iz sebe izvuče sve najbolje i još da imamo ludu sreću. Gledano iz ove perspektive, ne vidim otkud nekim ljudima volja da kopaju rovove oko Đinđića ili Koštunice. Ako taj sukob zbilja uskoro izbije, to će moći da znači samo to da su obojica unapred poraženi, a i mi s njima.
Ako Đinđić mora da spase Vladu od skandala i savlada korupciju, Koštunica ima priliku da pomogne i reši spor oko saradnje s Haškim sudom. Ne mislim da je do sada izgubljeno silno vreme i da je bez oklevanja trebalo izručiti Miloševića, ali izgleda da će to ipak morati da se obavi. Koštuničina dilema oko toga vredna je poštovanja, ali u pitanju su suviše krupne stvari i on bi najzad ipak morao da prelomi i pritisne SNP.
Moglo bi se reći da je i ta pomoć iz sveta koja se obećava i uslovljava takođe neki oblik korupcije, samo na najvišem međunarodnom nivou, tako da bi Srbija trebalo da se bori protiv manje lokalne korupcije uz pomoć ove veće. Ali, tu onda dolazimo do poslednjih pitanja koja se tiču globalnog ustrojstva sveta, a takva pitanja suviše su luksuzna za zemlju veličine Srbije.
