U poslednjih desetak dana saznali smo za dve policijske istrage koje su rešene zahvaljujući podacima sa baznih stanica mobilne telefonije. Teoretski, reč je o jednostavnom postupku. Svaki aparat ostavlja tragove o svom kretanju i korišćenju i kada se ukrste podaci više aparata, odnosno više lica kod kojih su aparati bili, moguće je utvrditi ko je gde i s kim bio, u koje vreme i to sa preciznošću od desetak metara ukrug. Ta preciznost je ostvariva jer se aparat prijavljuje na više baznih stanica odjednom, a to znači da (opet, teoretski) istraga daje bolje rezultate u naseljenim mestima gde je mreža gušća.
S druge strane, tamo gde je prisutno više aparata, potrebno je kvalitetnije sito da se podaci proseju. To znači da se lakše rešavaju slučajevi kada je manje aparata u pokretu (kasno noću). Pomažu i drugi podaci (sigurnosne kamere), ali je najvažnije imati dobar softver koji tu šumu informacija može da analizira. U suprotnom se radi ručno, a to znači sporo.
Ovi slučajevi, koliko god radovali poštenog građanina, mogu imati dve dosta negativne posledice. Naša potreba da budemo što bolje obavešteni o toku neke istrage i njenim detaljima, kao i potreba (ili iznuda od) policije da nam svoj rad obrazloži, učiniće ovaj operativni postupak manje efikasnim. Čak i oni sitniji ili gluplji kriminalci sada znaju da im je mobilni telefon „višak“, odnosno da im je potreban način da ishakuju sistem i izbrišu se iz logova pre nego što postane vruće. Mi, opet, tražimo da se postavi što više kamera i to najboljeg kvaliteta i uvede što stroža kontrola svega i da se omogući najbrži mogući uvid u podatke mobilnih operatera jer bi to moglo da bude presudno kod nekih budućih istraga. Rezultat je striktnija kontrola građana, njihovog kretanja, sastajanja, navika, uostalom domislite sami i dopišite ono od čega strepite i što ne biste baš voleli da se zna. A kriminalci će se već snaći, kao i uvek.
Ta klackalica ili granica gde svoju privatnost žrtvujemo da bismo se osećali bezbedno je, zapravo, prvi korak ka prihvatanju represije, odnosno strogo kontrolisanog društva koje može da ima privid potpune slobode. Tehnologija taj sistem kontrolisanja čini mnogo jeftinijim i pristupačnijim, ali i ranjivijim. Recimo, IT vest nedelje u Americi je da su kineski hakeri ukrali podatke o četiri i po miliona pacijenata koji su se lečili u dvesta američkih bolnica u poslednjih pet godina. U tom slučaju pokazala se ispravnom kritika da tamošnji zdravstveni sistem slabo štiti svoje podatke, koncentrišući se na lečenje kao svoju primarnu dužnost. Analogije sa Srbijom dale bi se lako izvesti.
U društvu koje svako malo zavapi za smrtnom kaznom nije potrebno duboko orati da bi se primilo seme prepuštanja državi da potpuno kontroliše sve podatke koje emitujemo. Jer, reklo bi se, pošten čovek nema čega da se plaši a kriminalce i psihopate ćemo tako lakše hvatati.
Iskustvo govori da je od kontrole mnogo bolja preventiva, uklanjanje uzroka kriminala, gde visoka tehnologija takođe igra važnu ulogu.
Nema sreće u društvu u kojem su kompjuteri koji motre na ulice bolji od onih koje koriste deca u školi.
