Zla godina

Priterala orla zla godina da s kokošima zimuje, tešio bi nas Pop kad bismo svirali daleko ispod naše negdašnje cene, kad bi gosti bili nedovoljno muzički odogojeni ili kad bismo svirali sa kolegama nedoraslim misiji, najčešće bi te tri nevolje išle ruku pod ruku, ma jesmo li ikad bili orlovi, Pope, ili smo bili tek kopci koje nijedan vlastelin nije hteo da metne na porodični grb?

Priterala uglavnom zla godina orla da konkuriše za premiju koju ministarstvo financija dodeljuje poljoprivrednim gazdinstvima, prošle godine predao sam molbu u poslednji minut, kao da je tekst za neki medij, i dobio, gle, obećatu potporu, ove jeseni kasno sam se spomenuo svog paoršaga, pitao sam ministarstvo jesam li zakasnio za podsticaj, prvog radnog dana dobijem e-mailom dva ljubazna odgovora da je konkurs otvoren do 1. oktobra, bacim se u potragu za potvrdama o kupljenom dizelu, semenu te veštačkom đubrivu koje nije baš za podičiti se ako je reč o zdravoj hrani, ali koje je itekako korisno ako se hoće premija…

Pošaljem ne baš kompletnu application u zadnji čas, da, u Ustaničkoj mi dobrozhelatel’no pre toga kažu da će biti povuci-potegni ukoliko nisam u penziji ili ako nisam čist poljoprivrednik, nisam nijedno ni drugo (jedna javna ličnost kojoj sam drag ali joj je istina draža kazala mi: ta kuća u Farkaždinu, vinova loza i njive služe ti samo da bi o njima pisao, nadam se da ministarstvo neće zauzeti to sve u svemu ipak bizarno stanovište), ali sam ministarstvu pored uverenja o plaćenom zdravstvenom i penzijskom osiguranju dostavio i potvrdu kolika mi je kao trudbeniku tiska plata, iz čega se vidi da mi je poljoprivreda oličena u premiji na srcu barem kao i slobodna štampa.

Dođem danas u Farkaždin po potvrde o preduzetim agrotehničkim merama, kad u sandučetu, gde nikad ničeg nema a koje sam punonadežno okačio o kapidžik, debelo pismo, Ministarstvo finansija, uh, na dobro ne sluti, da je moja molba za dodatno slanje dokaznog materijala tako brzo rešena, pa još povoljno po mene?!… Bez naočara, samo snagom volje a uz pomoć miholjskoga sunca, pročitam da je moje gazdinstvo zvanično zamrznuto, kao tela nekolicine prekomorskih bogatuna koji će kad nauka uznapreduje biti još jedared vraćeni u svet gde neće nikog poznavati i gde će možda izazvati i izvesnu jezu, piše da ove godine nisam obnovio registraciju gazdinstva, ja mislio da sam to učinio jednom za svagda, a stvar stoji kao sa automobilima, samo što gazdinstvo ne ide na tehnički pregled.

Trezor mi piše, a ja mu verujem, da mi pismo poslato u Bulevar JNA nije uručeno, ta mi je adresa istinabog donedavno bila u ličnoj karti, a ja već neko vreme (24 g.) nisam tamo, ukratko, pošto nisam obnovio registraciju izgubio sam sva prava na podsticaje (koji kome nisu potrebni!) a gazdinstvo mi prevedeno u pasivni status. I izvješće o pasivnom statusu vratilo se Trezoru kao neuručivo, i sve to stoji u pismu koje sam našao danas, kad sam planirao da pišem o državinim tajnama! Sitnosopstvenički interes je kak vidimo nadvladao, pri čemu nemam činovništvu ništa ni da prigovorim, sve što su napisali ide na moju dušu, ali su me ipak našli, tu sam ja, tu su njive, tu je katastar, živ je Trezor, držim da se sve još može okončati na obostrano zadovoljstvo, nema potrebe da zbog formalnosti koje su popravljive neko bude doveden u neravnopravan tj. posve pasivan položaj. Ima film, sa Piterom Selersom, advokati ga nakon smrti vlasnika zamka gde su Selersovi roditelji bili posluga pitaju čime on, pošto ga nema u testamentu i drugim spisima, dokazuje svoje postojanje, a on kaže prostodušno: „Pa ja sam tu!“

Tako sam tu ja, tu je moj obrađeni černozem, tu je ministarstvo, stiže ruska milijarda, ako možemo da preinačimo presudu jugoslovenskog suda iz 1946. godine, možemo vala da prevaziđemo i ovo nedorazumenie između ministarstva i moje poljoprivredne malenkosti.

Znam da je „dokumenta net, cheloveka net“ za činovnike svetinja, priznajem da sam bio nedostupan, raskoračen između nekolikih adresa i profesija, ali ću se svejedno žaliti, da vidim može li kod nas da se ispravi neka nepravda koja nije istorijska.

Bi li stopama poljoprivrednog gazdinstva koje ništa ne krije mogla da se zaputi Vlada i druge visoke ustanove?

Iako bih da gledam svoja posla (u čemu vide se koliko sam uspešan), ipak vidim da su se ministri uzvrpoljili uoči dolaska Medvedeva. Kad su nama, seoskoj dečurliji dolazili krvni srodnici iz Novog Sada i Beograda i mi smo se otimali kod koga će tetke i teče da spavaju, jer popiti komovicu možeš svugdi, tek konačeći kog nekoga pokazuješ i koliko koga voliš i šta misliš o higijeni u pojedinim rodbinskim stambenim jedinicama…

Tako su se ministri zabrinuli a po nekim glasinama umereno i pokarabasili koliko će ko dvoriti Medvedeva, te je ministar inostranih dela ukorio svakoga ko se izlane o bilo čemu iz Vladine intime, Vlada je ljubavno gnezdo gde se strasti imaju iskazati između četiri zida, Vlada je porodica u kojoj ako ima pomalo i mobinga, bolesne ljubomore, zlostavljanja ili rodoskvrnuća, to se ne sme preneti nečlanovima porodice koji takve poslastice jedva baš i čekaju. Tako besedi, samo lepše sročenim, svojim rečima ministar Jeremić, iako po moemu ništa što je iole važno ne može ostati utajeno: ako sa milion dolara oblepiš brljotinu diplomata (jer o konzularnoj brljotini je reč, nipošto o studentu teške ruke), to se raščuje, ako pozajmljuješ od procentshchika, i to se dozna, tajiti se niti može, niti se ima šta i rašta, jedino je armijeta osvetlala obraz: šta se pre pet godina desilo sa gardistima zaista je vojna tajna.