Neobična stvar dogodila mi se protekle nedelje. Kretao sam na tribinu „Vremena“ o socijalnim mrežama, a internet mi nije radio. Ne samo meni, već i polovini Srbije, iz krajnje banalnog razloga. Požar na Gazeli, koja se renovira, prekinuo je optičke kablove preko kojih ide prilična količina internet saobraćaja u Srbiji. Zapravo, internet bi trebalo da bude imun na ovakve događaje, saobraćaj se u takvim situacijama preusmerava alternativnim pravcima (popularan izraz ovih dana) tako da bi jedini rezultat trebalo da bude usporavanje. Ako dođe do prekida, to znači da je nacionalna mreža loše organizovana jer visi na jednoj žici.
Iz ove situacije dalo se naučiti mnogo toga pametnog, ko je hteo da uči. Recimo, svaka firma mogla je da utvrdi ima li dobro rešeno pitanje pristupa internetu ili zavisi samo od jednog provajdera, s kojim deli i dobro i zlo. U ovom slučaju mogli ste i da saznate gde ste na listi prioriteta kada veze ponovo počnu da se uspostavljaju.
Oprezniji menadžeri rešiće to u narednim danima, zlu ne trebalo, kako im biznis ne bi trpeo ako se događaj ponovi. Ostali će konstatovati da se ovako nešto dešava jednom u dvadeset godina, ako ne i ređe, uostalom kada ćemo ponovo da renoviramo Gazelu?
Ne bih tome pridavao veliki značaj da se poslednjih dana nije otvorila rasprava o tome koliko ljudi u Srbiji živi od interneta. Potpredsednica DS-a Jelena Trivan hrabro je izjavila da je takvih pedeset hiljada i da je vlada u njima prepoznala potencijal, da je to ekonomija znanja i da je zato odlično što nam, navodno, dolazi Pejpal i sve neke tako velike reči.
Ne znam kako se „život od interneta“ definiše, ali verujem da je broj znatno manji i da je najbolji dokaz za to što još nisam čuo da je bilo ko podneo tužbu zbog prekida internet saobraćaja, to jest zarad naknade štete nastale tim povodom. A takvih bi oštećenih, grubo brojano, moralo da bude barem dvadeset pet hiljada, pa neka je jedan odsto pretrpeo značajan gubitak, to je najmanje dvesta pedeset tužbi.
Onih, dakle, kojima je neki posao nenadoknadivo propao kao što to biva kada se radi ozbiljno, odnosno kada se „živi od interneta“.
Biće da je to ipak samo procena, „šta bi bilo kad bi bilo“, koliko ljudi bi volelo da živi samo od interneta samo da je to u Srbiji moguće. Upravo to se moglo osetiti i na pomenutoj tribini gde su argumenti o tome zašto internet nema prednost nad štampanim medijima u Srbiji zvučali ubedljivije od onih suprotnih, iako je svima jasno da to u 2011. godini može da bude samo paradoks.
Ali to da Srbija kasni i koliko shvatićete i kada dođu da vas popišu (mene već jesu). Da ostavimo na stranu to da zvanični sajt Popisa nije dovoljno iskorišćen, ali pitanja vezana za računare u ovom popisu primerenija su onom prebrojavanju iz 2002. Jer, po mom skromnom mišljenju, pitanje da li koristite mobilni telefon i da li ste imali nalog na nekoj od socijalnih mreža prevazilazi običnu anketu i značajnije je od onolikih pitanja o poljoprivredi. Pa da saznamo da li više oremo po njivama ili po Fejsbuku.
