Imam fakultetsku diplomu, pun radni staž i penziju od 30.964,11 dinara. Evo baš maločas mi je stigao SMS o uplati.
Moja mama je bila bankarski službenik sa srednjom školom i lepom penzijom. Tako se nekad govorilo –„ lepa penzija“, a značilo je običnu, najnormalniju penziju s kojom si ako ne divljaš, mogao da živiš od prvog do prvog u mesecu k’o čovek, plus da ti nešto ostane za nedajbože, pa zašto da ne i za dajbože.
Kad sam zatvarala njen tekući račun, tamo se našlo para s kojima sam rešila sve svoje prilične dugove, platila ćerki ekskurziju u inostranstvo i komunalije za naredna dva meseca. Gospođa u banci mi je rekla da je moja mama svakog meseca ostavljala deo penzije pa se tako nakupilo, i da ju je zapamtila po urednoj frizuri i licu bez bora.
A ja, svakog puta kad mi iz banke stigne poruka o uplati, zapitam se da li je stvar u meni ili u penziji. Jer, kako to da je moja mama uvek imala para a ja nikad. Ako bih se požalila da nemam za telefon ili za šta god, ona bi rekla evo ti. Kao i moja svekrva i svekar, i roditelji mojih prijatelja. Uostalom, i svi penzioneri koje sam poznavala pre nego što je došlo moje vreme za penziju.
Danas, iako mi je kao što sam rekla upravo stigla penzija, neću u samouslugu niti ću bilo šta da plaćam zato što se valja da dobijeni novac prenoći u kući. To je narodno verovanje. U fazonu sam da uradim sve što treba samo da ovo prestane.
Ne kukam, i ne krivim državu što imam malu penziju, ali ne mogu a da ne pitam zašto, kad platim struju i ostalo i kad kupim lekove koji su prilično skupi, zašto mi ostane samo za tri pijace i dve samousluge? Ako sam završila fakultet, radila koliko je trebalo, dobila za to i neke zvučne nagrade, po kojoj pravdi spadam u stanovnike Srbije sa minimalnom penzijom?
Zaista ne kukam, samo bih volela da znam, ništa drugo.
Neko bi rekao da ja nemam ni razloga a ni prava da kukam, s obzirom da ne živim samo od penzije. I to bi bilo tačno. Novinar si do smrta, što bi rekao Dragoljub Žarković, pa sam tako i ja nastavila da budem to što jesam. I što volim.
Međutim, to ne oslobađa državu odgovornosti da meni, njenom penzioneru, omogući da živim kao čovek. I ne znači da sam se ja pomirila sa činjenicom da primam minimalnu penziju. Prvo, znam da moj minuli rad i trud vrede mnogo više od 30.000 dinara koliko ih je država vrednovala. Drugo, ne teši me informacija da i ostali imaju neodgovarajuće penzije, pa i lekari, naučnici i drugi ljudi neuporedivo bitnijih profesija od moje. Treće, ne delim stav one gospođe koja je pre neki dan u nekoj televizijskoj emisiji rekla da se ovde dobro živi, bitno da imamo za hleb.
Kad mi je stiglo rešenje o penzionisanju, pomislila sam sad ću i ja, kao što je moja mama meni, svakog prvog da tutnem novčanicu-dve ćerki u džep. To se zvalo – da te častim za penziju, a značilo je nešto kao prenošenje uspeha na drugog kako bi i njemu bilo dobro. Penzija je, naime, u vreme moje mame bila isto što i uspeh, priznanje.
Međutim, već posle treće-četvrte penzije počela sam sebi da obećavam da ako sad ne mogu da joj (ćerki) dam, onda ću sledećeg meseca, i to duplo, da nadoknadim, što naravno nikad nisam.
Hoću lepu penziju. Zato što je zaslužujem.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com