Zidne uši

Preobuče se jedne večeri Čavoški u Koštunicu i zaputi se ka Kikevcu. Dan pre toga naružio ga bio u „Glasu“ što nije uvećao državu, sad se pomalo kaje – ta nije li upravo tom britkom analizom i sam doprineo padu Koštuničine popularnosti? Lično će i neposredno da proveri kako bi se Koštunica proveo kad bi u svom besmrtnom mantilu prošetao parkom.

Koštunica se pak upinjao (bez uspeha) da zamisli život u kojem više neće biti šef države: kako li se oseća ubogi profesor univerziteta koji mora da piše odurne kolumne, uglavnom, preobuče se on u Čavoškog, kud će, šta će, daj u park… Izdaleka spazi Čavoškog, ne prepozna ga, naravno, nego naravno pomisli: „Miloševiću su imitirali glas, dikciju, mene celog oponašaju, šišaju se i farbaju kosu da im bude kao moja, laskavo je ovo i nadasve bolno, Srbadijo, izgubićeš zar ovakvoga pastira?!“ Budući promućurniji, Čavoški beše prepoznao Voju, zagrlio ga te hinjenim baritonom krenuo da ga teši: „Ne plači, Kostice, treba da se gordiš, ti si Tribunalu zadao više stručnih udaraca nego svi advokati odbrane zajedno, daj da te kao još aktuelan predsednik SRJ celivam u desnicu…“

Još dvojica građana, jedan prosed i vitak kao da je u bordu uspešne njujorške tvrtke, drugi mlad, ispijen i sav u crnom, šetala su obodom parka (ka ulici Orlovića Pavla), stariji u sekundi prepoznade pređašnje i pripade mu muka.

Čavoški je bio leđima okrenut ovoj dvojici, Koštunica ih je jasno video, hteo je da se požali dvojniku da ga i u parku, eto, uhode i prisluškuju, pitao se, međutim, je li prikladno usred noći kazati neznancu i travestitu: „Videste li, dragi gospodine, Đinđića i njegovog potrčka?!“ Triput meri, nijednom ne seci, tako je nekako kontao Vojćeh, dva japija uveliko behu na Južnom bulevaru.

&

Krene Dragoš Kalajić na trening u Klub mačevalaca, dođe do Lozničke ulice kad mu vetar skide šešir i ponese ga (tj. šešir) ka ulici Save Kovačevića, vrsni atleta preskoči kanal koji su iskopali radnici Gradskog vodovoda, preskoči metar i po visoku gomilu još nepostavljenih cevi; zahvaljujući aerodinamičnoj liniji crni klobuk bio je ipak brži, napokon se dokotrlja (klobuk) do šahta i tu iščeze. Pisac, slikar i dopisnik iz Rima mačem odrubi granu sa jablana i saže se da njome dohvati šešir. Nije granu čestito ni spustio u pomrčinu, šešir se takoreći sam natače na nju, Kalaja ga izvuče, ono nije šešir nego šapka Stepe Stepanovića, to jest ne više Stepe Stepanovića nego, znate… Kalajić koji je stekao zavidnu brzinu i kao mačevalac i kao stalni izveštač odmah se snašao: „Biće mi čast ako vas isporuče sa mojim šeširom, mada sam uveren da do toga neće nikad doći, za šapku ne berite brigu, na mojim platnima ona će prkositi novom svetskom poretku, a kad se fertutma sa Hagom završi, da mi pozirate, gologlavi, sa zasukanim rukavima, ili da se mačujemo, kako vam drago!“

&

Nikad sirotinja nije bila na ceni kao u poslednjih par meseci, na sve strane dobrotvorne priredbe, folk-zvezde nastupaju unapred se odrekavši honorara, sportisti igraju egzibicione mečeve u korist niščih, treći smišljaju šta bi izneli na aukciju sa koje bruto-prihod ima da ode izbeglicama, beskućnicima i sl. Ako se sa dobročinstvima malo ne olabavi, za šest meseci biće teško naći siroče koje nema pentijum IV i vespu; odnedavno su u charity-kolopletu intelektualci, soj koji i sam tradicionalno kuburi sa parama, ali koji svoje znanje može da unovči u korist sirotinje. Za vanserijsku naobrazbu sleduje novčana nagrada koje se oni unapred javno odriču u korist manje školovanih i stoga razumljivo, da ne kažem baš opravdano, siromašnjih i u svemu zaostalijih sugrađana. Poznati postaju još poznatiji, političari se pojavljuju u šarmantnom ljudskom obličju, sirotinji kajmak, svima lepo! Ali ničeg od ove lepote ne bi bilo da iz Slobekove ere nismo baštinili kontroverzne biznismene i teške bogatune koji na svojim televizijama organizuju kvizove. Ranije su davali nagrade pojedincima (jedan laureat rekao je da će za sve pare kupiti knjige pa će dodatnim svojim duhovnim razvojem, doškolovavanjem, bar donekle opravdati nečekivano poverenje i milost koja ga je snašla!); u demokratizovanoj Srbiji milijarderi kroz razbibrigu, sveznanje i pesmu čašćavaju kastu poniženih i uvređenih – dojučerašnji narodni neprijatelji i ekstraprofiteri kupuju koliko im treba indulgencija… Neko će pomisliti da nam je krivo, nije nama krivo, tu i tamo se neko od nas možda štrecne ili sneveseli, pa i to samo zato što se istorija tako brzo ponovila: naše bake bile su pralje u boljim kućama, mi radimo to isto, uvučeni smo u perionicu novca i karijera (učesnici dobrotvornih kvizova radosno se promeću u deterdžent).

&

Pođe Mladić na aerodrom da dočeka rukometaše, ne, pođe Mladić u Merkator da kupi brkove, e, da ga dušmani ne bi primetili popne se fino u kolica, skuturi se i počne da se odgurkuje o gondole sa espapom kao da je u čamcu; poslovođa žustrim korakom krete ka kolicima, sad sam dolijao, pretrnu veteran tolikih bitaka i safarija, poslovođa medjutim salutira kao da je sad izišao iz West Pointa, u taj mah generalu zazvoni mobilni, generalov dobar jaran dogurao do trećeg pitanja na kvizu i nije siguran ko je recenzent Karadžićeve Sitovacije, Mladić, razočaran što u kvizu nije nešto iz njegove biografije, i ne pokušava da se seti recenzenta, zovi Rašu, kaže, ne smem duže da pričam, u Srbiji i zidovi imaju uši.