Šta je rastužilo ikonu svetog Save u Rimu? Šta je Svetitelju nateralo suze ne samo na oči nego na celo lice? Svetog Savu je rasplakalo to što Srbi u Rimu nemaju svoju bogomolju, nego su od Rusa dobili na korišćenje jedan zid? Zaista, zar srpska država na čelu sa Koštunicom nije za godinu i po dana mogla da podigne bogomolju u Rimu, zar Srbadija nije bila kadra da kupi plac na kojem bi sazidala repliku vračarskog hrama? Čikaški Srbi napravili su sebi Gračanicu u razmeri jedan prema jedan, u Rimu bi bio dovoljan hram upola manji od beogradskog, sa dvadeset četiri i po zvona…
Ne, sveti Sava ne bi sebi dopustio da plače zato što u Rimu ima samo zid, njega mora biti da je zabolelo nešto što se u njegovoj deci tj. nama desilo, a šta bi to moglo biti? Možda je video koliko su članovi Demokratske stranke Srbije, bogobojažljive i Bogu mile (bogumile) stranke, pogođeni i sablažnjeni pištoljima koje je ministar policije podelio članovima vlade (troje zakletih pacifista odbilo je, doduše, da primi utoku, ali na šta to sve liči?)! Zar policija više nikome ne garantuje ličnu bezbednost i neprikosnovenost imovine, zar je počelo spasavaj se ko može, pri čemu oružje nisu dobili svi građani nego samo članovi kamarile (ovaj izraz je za potrebe Partije od zaborava otrgao dijak Maršićanin: „Kamarila u panici“)?!
Nemio događaj sa džeferdarima vezan je za neki jubilej policije, ne znam ni koji – otkako je ukinut 13. maj, ne znam kad je policiji slava, kad joj je rođendan a kad godišnjica braka. Svejedno, bila je neka svečanost, ministar je svečano uručivao pištolje, Marksovu ideju o naoružanom narodu primenio je na članove vlade i da ne beše, kako rekoh, tri kvariigre, imali bismo kompletnu vladu pod svijetlim oružjem.
Policija je i ranije poklanjala pištolje požrtvovanijim pandurima (mnogi su svoju prilježnost platili glavom pa su pištolje primale njihove udovice, siročad, samohrane majke i sl.), ali su pištolji bili davani i civilima koji su se istakli u borbi protiv kriminala premda kao amateri nisu imali potrebe ni prilike da u toj borbi polože život: Vlajko Stojiljković je pre par godina osobno pripasao futrolu Draganu Hadži Antiću, potom i Ljubi Mihailoviću; potonji je upravljao bankom, ali je ta banka sa policijom imala prisnije veze nego druge banke čiji direktori, prirodno, nisu dobili pištolj. Vlajkov potez bio je obol drugim bankama da se okanu ionako traljave saradnje sa nezahvalnim stanovništvom i da se okrenu policiji koja svoje saradnike ne zaboravlja ni u dobru ni u zlu.
Možda je svetom Savi suze na oči naterao budući predsednik Srbije Velja Ilić? Od njega je Svetitelj dočuo kako mazimo i pazimo Albance po Beogradu (umesto da ih svak u okviru svojih mogućnosti zlostavlja budući da njihova rodbina ne mazi i ne pazi našu braću dole), od Velje je sveti Sava čuo i koliki zulum trpimo od gradonačelnice. Ta takoreći Rospi Ćuprija zajedno sa mužem muslimanom i drugim članicama harema polaže vence na grobove ustaničkih vođa!
A šta ako su u Rimu potekle suze radosnice?! Sveti Sava bi sigurno bio ponosan i ganut kad bi mogao da preseče vrpcu u budućoj fabrici duvana koja će biti oslonac Veljine vladavine i koja će Srbe kao narod učiniti samostalnim u pogledu blagoslovenog nikotina, tog tamjana današnjice?
Ne, nisu to bile radosnice, oči Rastkove bile su tužne, to su primetili svi koji se u pretprazničko veče behu okupili oko srpskog zida u Rimu! Možda je odozgo gledao samohranu majku i baku kako sama renovira ne tako baš ni malu kuću u Tolstojevoj da bi dostojno dočekala bračnog druga kad se ovaj vrati iz ropstva u koje su ga, kao nekoć Josifa, prodala njegova braća!
Ili je Svetitelj imao uvid u rad Anketnog odbora savezne skupštine? Vojislav Šešelj, u plavoj košulji sa kratkim rukavima, uživeo se u ulogu načelnika OZNE i saslušava Rada Markovića, ventilator se okreće kao u „Ocu na službenom putu“… Svetitelj se setio nedeljnih jutara kad je negdašnji dužnosnik Službe bezbednosti umesto na jutrenje skupa sa članovima lovačkog društva kretao u hajku na divljač i štetočine! Neka je prosto bratu Radu, ako mu je nedolazak na Službu Božiju najveći greh! Ali zar ne behu Rade i Voja okupljeni oko istog barjaka pre koju godinicu! Možda su Svetitelju suze grunule kad je u Anketnom odboru snimio bivšeg ministra zdravlja, serdara Bojića: sa skalpelom u desnici, hiperproduktivni naučnik (365 naučnih dela za godinu dana!) unosi se Radu u lice i sikće: „Jesi gledao ‘Hanibala’? Šta, nemaš video u CZ-u, a u bioskop nema ko da te vodi otkako je drug Blanuša smenjen?! Reci predsedniku Voji šta treba da kažeš, i pazi, pogotovo, da ti se ne omakne nešto što ne treba da kažeš, inače ćemo ti primarijus Ratko Krsmanović i ja uraditi lobotomiju…“
Da. Srpska nesloga sigurno boli svetog Savu. Ako vidi braću našu kako se utrkuju ko će dušmanima pre odati gde obitava Radovan Karadžić, Svetitelju sigurno ne može biti pravo, ali ga i druge podele u našem rodu na svoj način bole: ako je video raju koja u Masarikovoj vapi za pravednijom presudom, mogao je da zaplače, ako je video koliko para dobijaju predsednici upravnih odbora – isto tako!
Mislim da je sveti Sava čitao prethodni broj „Vremena“ i da ga je potresla ispovest inženjera Čkrebića. Potonji je na tri stranice odao sebi iskreno priznanje što je velikodušno i nadasve požrtvovano omogućio da se na Vračaru sazida Hram, to štivo nateralo je suze na oči i meni koji sam daleko od toga da budem svetac, a sveti Sava će biti još uplakaniji kad ing. Dušan u nekom od sledećih brojeva „Vremena“ ili u nekoj od budućih svojih inkarnacija bude opričao još koju uspomenu: „Kako sam potpomogao Slobin uspon“, na primer!
