Još pre petnaestak godina umišljao sam da se ispunjavajući novinarsku normu borim protiv zla, da je moje delo antiratno, da su moje zajedljive basne tiraninu i njegovim ukućanima te brojnoj sviti zagorčale mnogo poslepodne, pa sam uobražavao da ću barem nekolicini čitalaca otvoriti oči glede našeg olimpijskog plemena (koje se iskvarilo, ili koje mora biti iskvareno), ali kako vreme prolazi, a stalno prolazi, tako se ja sa tog mog novinarskog zovimo ga Tibeta spuštam li spuštam da bih se pre nekoliko dana obreo na dnu šahta.
Građanka neodređene životne dobi i bez osobenih znakova (da ju policija stavi u onu vrstu zbor sa još pet žena, ne bih mogao reći koja je ova moja) stoji iznad šahta, najpre iz tašne potom i iz džepova spušta u šaht omote od bombona, fiskalne račune, probušene autobuske karte… Nije lepo da se toliko baš udubljujem, ali me kopka hoće li istrošeni karmin ili zgužvana folija od kafetina moći da prođu kroz rešetke? Osvrnem se, ona još iznad šahta, sa punim pravom još mrvi unutra, zadovoljna i spokojna kao da hrani ribice u akvarijumu, pa dobro, ženo, šta ti misliš da je taj šaht, crna rupa ka središtu zemlje gde će magma sve da proguta?! Shvatam potrebu za obrednim čišćenjem, ali da si udata za vodoinstalatera ili da si sama vodoinstalaterka, bi li isto to uradila? Pre nego što se lati ventila treba taj radnik da ugazi u hiljadu dvesta polutrulih pikavaca, u mrtvo lišće koje mu je naneo vetar a koje se već masti i crni kao da ga je neko premazao starim uljem, kao da već i samo ima nekoliko oktana, dole majstora čeka još silesija papirnih maramica, prezervativa, metalnih novčića nadživevših državu koja ih je skovala, upaljača od kojih bi neke da proveri pošto ih obriše o službeni kombinezon…
Istinabog, nisi istresla torbu i džepove na trotoar ni na travu nego si sve predala pomračini šahta te sad bezbrižna, laka i nežna možeš dalje za svojim svrhama, pa u pravu si, prolaznice (kojoj ne mogu kao Bodler reći da sam te mogao voleti i ti si to znala), pristojnija si od takstiste koji je na moje oči, na oči dvadesetak prolaznika i na ravnodušni očigled isto toliko kolega-takstista u Maksima Gorkog, naspram Kalenićeve ulice, otvorio vrata i istresao pepeljaru na asfalt, još ja gledam kako se zaustavlja na rubu zebre, propušta pešake, a, navratila civilizacija i do nas, kad on, da ne bi dangubio (jer građani su kao voda, kad negde probiju ne znaju šta je dosta: još desetoro prolaznika odlučuje da iskoristi proboj onog prvog hrabreca i eto kolone samosvesnih pešaka) trese pikavce na pod, lupka pepeljarom o sajtne da ju ljudski ispazni, da u kolima ponovo prevlada mirišljavo drvce (vanila im je omiljena), a ne da mu ceo dan vonja po duvanu kad već postoje čistači ulica i vetar koji će njegovu gomilicu odneti tamo gde joj je mesto.
Kako se svaki put presečem kad idem na aerodrom
Dosadan sam, ali u Americi za svaki aerodrom ima bar deset tabli, tako da čak ni ja, koji sam umeo stotinu puta da nešto promašim (jednom sam u tzv. Rova Farmu zakasnio četiri sata, toliko sam se u pitomom Nju Džersiju izgubio da me je spaslo jedino to što sam svirao Rusima: odem da bih se organizatorima uživo izvinio zbog nedolaska, kad tamo, veselje na vrhuncu, o, Ljubamir, my tozhe opozdali, pijemo tek poltora chasa, sat i po, popij jednu-dve pa se priključi orkestru!) nikad nisam prošišao nijedan aerodrom niti sam skrenuo ranije.
Kad iz Beograda kreneš ka Surčinu imaš tablu kilometar pre skretanja i drugu petsto metara uoči izlaza, nakon ove druge ima da gledaš u cajger, jer na samom skretanju nema krunske potvrde, e, ovo je izlaz koji tražite, nego samo piše „izlaz“: tek kad skrenem vidim tablu „Muzej vazduhoplovstva“: pošto znam srpski i znam da je muzej pored aerodroma odmah mi je jasno da sam imao sreće, ali nije to prijatno ljudima koji prvi put traže ovu važnu ustanovu.
Kako bi roditelji osim odlazaka na istoimene sastanke
mogli da budu još od nekakve koristi
Dosadan sam, ali u Americi sam video nešto dobro a što bi čak i zajednica na našem stupnju razvoja mogla da si priušti. Evo, sutra počinje školska godina. Tamo sam gledao kako roditelji dežuraju na pešačkim prelazima nadomak škola. Običan roditelj ili staratelj bilo kog pola dobija ne znam da li od škole da li od policije (koja tamo sa školom ima milion vaspitnih niti i združenih akcija) neku vrstu parapolicijske uniforme i dobija znak STOP. Taj roditelj ima na pešačkom prelazu sve prerogative saobraćajnog milicionera. On iskorači kuražno ka kolovozu i onim te stopom ukoči da bi prošla kolona pilića sa rančevima, još su odlučniji kad treba ulicu da pređe đak koji ide sam, brzina je u blizini škole ionako svega petnaest milja, ali pred roditeljskim stopom ima da staneš i da čekaš, iako je prelaznik dvadeset koračaji daleko i kod nas bi ti još dodao gas…
Ne znam da li se roditelji javljaju dobrovoljno za tu dužnost, ili ih škola sortira po abecedi, ali kako bilo da bilo, dežuran ćeš biti jednom godišnje ili jednom u dve godine, verovatno je udešeno da poslodavac požarnome da slobodan dan, ostali izdaci su taj znak STOP i jedna praktično policijska pregača koja se javlja kao letnja, zimska i kišna. Zar naša siromašna zajednica, zasnovana na trgovini, ugostiteljstvu i igrama na sreću, ne bi bar toliko mogla da uradi? Uh, što si dosadan, bio pet minuta preko bare i sad nam soliš pamet, vidla žaba da se konj potkiva…
Nama to potkivanje ne treba, naš zakon o javnom saobraćaju, pogotovo ovaj novi, nalaže svakome da propusti pešaka, pa dakle i učenika prvog razreda koji poslednji izlazi iz školskog dvorišta, i pred njim će svako vozilo izdaleka da se zaustavi, dobri će čika imati vremena i da istrese pepeljaru na asfalt.
