Jedva čekam patrijarhov rođendan. Ovo što sam napisao Dobrici čitam evo stoti put, svaki put je sve bolje. Mene veliki pisci inspirišu, voleo bih da imamo više velikih pisaca, pa da im svima napišem čestitke; to što je neko na čelu države ne znači da će čestitku napisati jezikom Tanjuga i Centralnog komiteta, Matiji sam kad je ono dobio Žičku hrisovulju sročio zdravicu potpuno u njegovom maniru, mora da se iznenadio kad je čuo kako mu se njegove vlastite reči vraćaju kroz usta državnika godine, a možda mu i nije bilo pravo – u dve-tri rečenice sam ga nadmašio, iako sam u nadgornjavanju vodio računa da ne prekoračim spisateljsku i hrišćansku meru.
Šteta što Dobrica nije dobio Nobelovu nagradu, moja čestitka imala bi još jedan, međunarodni pasus, koji bih vešto ispreplitao sa onim o Moravama, u, ono mi je bilo dobro, ono samo što ne peva, mediji nisu posvetili dovoljno pažnje čestitki, ali ipak se o njoj zna, i to jeste dobra strana predsednikovanja: niko meni nije branio i ranije da čestitam rođendan Ćosiću, Andriću, Meši Selimoviću, ali bi sve završavalo između mene i braće po peru, javnost teško da bi bila obaveštena… Kako mi je lep rukopis! Grehota je što čestitka Ćosiću nije objavljena kao faksimil! Kad sam je docnije video u novinama, ličila je na druge vesti, izgubila je nešto, ne nešto nego dosta od jedinstvenosti koja se očitavala u svakom mom slovu, nema veze, sve će to biti složeno u arhivu Srbije, neka buduća Velmar-Jankovićka prikupiće moje čestitke i zdravice, „Ulica Jevremova II“, biće to roman o Dorćolu i o meni, zaslužili smo toliko… Hoće li tadašnji predsednik otići na dodelu NIN-ove nagrade da još više podstakne ljubav ka pisanoj reči, ili je ono što sam ja podstakao dovoljno za narednih par vekova?… Ako mislim da nakupim još građe za najlepše srpske besede, moram čestitati rođendan i nekom mlađem piscu, koga još imamo, da, Biljanu Srbljanović: „Drago dete (ne, suviše je bogomoljački, drugo, s obzirom na to da je dete žensko, moglo bi zazvučati i frivolno, gotovo pedofilski), draga naša Biljana, da, to je sabornije, pratimo vaš rad, radujemo se vašim uspesima, ali moramo reći, moja supruga i ja, da se srca naša snevesele kad čujemo da ste imali premijeru u Beču; bilo bi nam draže da neku od vaših drama vidimo u Miloševom konaku, ili u Starom zdanju u Aranđelovcu, ovako ostaje utisak da u Jugoslaviji nema pozorišnih sloboda, ili da nema publike dostojne vašeg pera čiju sam blagoslovenu oštricu (pero nema oštricu – ovo prepraviti!) osetio i na svojoj koži, ali neka vam je prosto, rastite i razvijajte se u Srbiji, makar nam vaša slava stizala natrag preko bečkog „Kurira“! P.S. Rado vas gledam i u onoj reklami za kafu, vrlo ste lepo ispali, tj. ako ste to vi.“
Ide rođendan Nikole Miloševića i Dragoljuba Žarkovića, možda bih mogao i to da čestitam? Ili da blagoslovim hiljaditu emisiju, ulazak u Ginisovu knjigu? Pokazali ste svetu da dva Dinarca mogu razgovarati danima, a da niko ne povisi ton, da niko ne napusti studio, polemišite i dalje za dobrobit Studija B, za vaše i naše dobro, za Srbijicu među Moravama, mnogaja ljeta, kako se čovek zagreje, što duže pijem sve bolje ide, Radovane, srpski sine (eto kako se iskrene čestitke same započinju!)! Rođendan slaviš u bosanskoj vrleti, možda i u crnogorskoj (neću da dušmanima ja budem mahovina pomoću koje će naći sever a onda mic po mic i tebe!), tvoj život je spomenik jataštvu u Srba, godine koji si dosad poživeo svedoče da i s onu stranu Drine ima braće kadre da polože život za hajduka. Nadajmo se da do toga neće doći, i da ćeš za koju godinicu imati privatnu praksu u Srbiji.
Možda nije trenutak za čestitku Raši, možda bi bilo bolje da se usredsredim na Bušov rođendan, ali šta da napišem čoveku koji se takoreći ugušio gurajući sebi perece u dušnik, koji je pao s kreveta i razmrskao jagodičnu kost! Da mu napišem: „Ako ste dosad rekli nešto srdito o ljudima sa ovih Morava što nisu na pravo mesto posađeni, zagrcnuli ste se i opomenuli da tako ne ide. Mnogi su atak na vaš život jedva dočekali, mi odavde vam svetosavski želimo srećan povratak iz kliničke smrti u koju ste svojom krivicom zapali…“ Dobro je, kao i većina stvari koje ja radim, ali, ne leže mi čestitke ljudima koji nisu naši. Srećan rođendan, brate Slobodane, za nas si prvo Srbin, pa brat u Hristu, tek posle toga možeš da budeš ratni i mirnodopski zločinac, čovek koji je proneverio pare, uzurpirao plac i bavio se divljom gradnjom. Žalosno je što nisi gonjen i progonjen ovde, gde su kosti naših starih ali i kosti naših savremenika koje su shodno sanitarnim propisima u hladnjačama dovezene pa zakopane u slobodarskoj Batajnici! Ali, gde bio da bio, da nam dugo poživiš, da nadživiš rupu koja je za mene bila deveta, a za tebe ispala prva i jedina, cenimo sve što činiš protiv Tribunala i ako Bog ushtedne da nam se uskoro vratiš, sačekaće te fer suđenje posle kojeg te bilo ja bilo predsednik Milutinović možemo pomilovati, s tim da se okaneš politike koja te je i dovela tu gde te je dovela, poštovani gospodine Đinđiću, u ime DSS-a, i u moje (svoje?) lično ime želim srećno useljenje u novi dom na Dedinju. Uveren sam da policija zna zašto toliko brine za nečiju bezbednost dok nekoga ostavlja u Jevremovoj, na milost i nemilost budućim Kavajama, au, vreme je da krenem na sastanak sa Crnogorcima, skice moje, moja siročadi, kad druge javne ličnosti stignu da se bave umetnošću, kad papa stigne da napiše dramu, ne znam, nisam pametan.
