U zemlji razorenih institucija, u kojoj se (kleptokratska) vlast okrenula protiv građana, ideja opozicionih prvaka da, uz pomoć građana, uđu u zgradu skupštine grada – a da je, pri tome, bilo jasno da u tome neće uspeti – jeste bio iznuđen potez, ali i strateški opravdan. Naterali su Vučića da izvede policiju, stali u prve redove, popili i suzavac i istrpeli policijsku brutalnost, a da se ne stiče utisak da ih je to zaplašilo. Kao ni građane, uostalom. Utoliko se tekst koji sledi ne bavi onim što se dogodilo, već kakve učinke ovaj potez proizvodi.
1. Odlučnost s kojom je demokratska opozicija nastupila – ovde ne mislimo samo na „opsadu gradske kuće“, već i na štrajkače glađu, kao i na nova lica poput Sofije Mandić i Tanasija Mladenovića – vrlo jasno signazilira Vučiću da ne sme da popusti. Iako nije lako pretpostaviti šta se u njegovoj nesolidnoj glavi događa, ta glava sledi nekakvu logiku, a logika – verovatno je i njemu to jasno – kaže da, sada, ne sme da odstupi ni za pedalj, jer ako se povuče samo za pola koraka, ako, recimo, pokuša da ponovi beogradske izbore kao ustupak, izvesno je da se ti izbori neće održati po dosadašnjim uslovima, odnosno moraće da napravi još jedan ustupak. A izbore koji se ne održavaju po njegovim pravilima bez pravila, dakle po pravilu da on može besomučno da krade, Vučić ne može da dobije. Raspiše li beogradske izbore – bilo da se ovi izbori ponište, bilo da dr. Nestorović ostane „dosledan“ i ne prikloni se nikome (kao da nije Vučićeva marionetica, ali ostavimo sada to) – opozicija će, ovoga puta, da izvede građane na ulicu pre izbora.
2. Ako je izvesno da opozicioni poslanici neće ući u skupštinu grada ukoliko se mandati raspodele posle nelegitimnih izbora, valjalo bi im sugerisati da im nema mesta ni u republičkoj skupštini i to iz istih razloga. Opozicija, naprosto, mora da igra na kartu odgovornosti i doslednosti, kada je već te osobine Vučić zbrisao iz svog repertoara. Neulazak u republički parlament bio bi gest jednako snažan kao i pokušaj ulaska u gradsku kuću. Ako bi neko primetio da su, bojkotom izbora, to već jednom pokušali, to ne bi bilo dobro poređenje: iako se znalo da Vučić besomučno krade od prvih izbora koje je organizovao, sada je, naprosto, uhvaćen s rukom debelo zavučenom u isti onaj džak koji je, svojevremeno, za vreme „nenarodnog režima“, demonstrativno i dramatično doneo ispred republičkog parlamenta. Ovi izbori ne daju čak ni privid legitimiteta. Jednostranačka skupština bila bi Vučiću, naprosto, teg. Istovremeno, ako demokratska opozicija ovakvim potezima učvršćuje sopstvenu koheziju i ako uspe da stvori još čvršću političku organizaciju – možda se baš jednoj partiji ne bismo smeli nadati, ali bismo mogli da im sugerišemo takvu ideju koja bi značila pobedu onog opšteg nad onim ličnim – veliki će igrači imati s kim da razgovaraju, a to se čini presudnim.
3. Nisu velike sile preterano osetljive na metež u malim zemljama poput Srbije i ne bi trebalo očekivati nagli zaokret od Vučića. Ali… ne samo što mu, do sada, niko relevantan nije čestitao na izbornom „uspehu“ (osim ambasadora Hila, posredno) i ne samo što se Vučićeve evropske veze raspadaju, nego je njegova strategija beskonačnog odugovlačenja i čekanja da se na izborima za evropski parlament, ili na američkim izborima, dogodi nešto što bi njemu išlo u prilog, veoma problematična. Njemu, naprosto, ne ide dobro kod kuće, a tu je reč o spojenim sudovima. Da li bi mu, zbog toga, bilo dobro da se ponovo napravi mrtav neko vreme (da se pridruži Zagorki Dolovac) i sačeka da se opozicija i građani izduvaju? To će i pokušati, nesumnjivo, zapravo to već radi, ali krađa u kojoj je uhvaćen ne jemči mu prijatno tihovanje.
4. Kao što je Vučić svojom neosetljivošću i dripačkim držanjem, posle majskih ubistava, izveo na ulice građane – a građani se, kao što vidimo, nisu istrošili – tako je i svojom somnambulnom konferencijom za štampu, nekoliko sati pred opozicioni skup, povećao broj građana na tom skupu. Vučić, dakle, greši. I to sve češće. Greška je i što je izveo ogromne policijske snage, svakako nesrazmerne cifri od „1940“ građana koji su se našli ispred gradske kuće, koliko ih je prebrojao. Greška je i to što nikog drugog nije bilo na ovim izborima osim njega i to ne samo zbog toga što je ogroman broj manje obrazovanih ljudi verovao da glasa za njega, nego, naprosto, zbog inflacije lika i dela. Možda će, opet, neko primetiti kako nije reč o inflaciji ako je kombinacija dobitna, ali kombinacija je dobitna samo uz spregu s besomučnom krađom i potpunim medijskim mrakom. Zbog toga on, jednostavno, ne sme da popusti. A u situaciji u kojoj mu se manevarski prostor dramatično smanjuje – zapravo nije bio.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
